Kroz igru mogu sve: Tri trika pomažu decu da se lakše snađu u društvu

Vanesa Van Edvards je autorka bestselera Captivate: The Science of Succeeding with People i osnivačica platforme Science of People, na kojoj podučava društvene veštine zasnovane na nauci.

Predavala je na prestižnim univerzitetima poput Harvarda, MIT-a i Stenforda, a njen Jutjub kanal broji više od 66 miliona pregleda. S obzirom na naučnu pozadinu njenih saveta, mnogi ih roditelji sve češće primenjuju u svakodnevnom životu.

1. Trik s plaštom za više samopouzdanja

Prvi savet odnosi se na govor tela. Deca treba da zamisle da nose plašt svaki put kada ulaze u prostoriju. To znači uspravna ramena, podignutu glavu i siguran korak. Reč je o varijanti poznatog "moćnog poziranja", čija efikasnost je dokazana naučnim istraživanjima.

Jedno istraživanje sa Univerzieta Martin Luter pokazalo je da su deca koja su zauzimala dominantne poze bila samopouzdanija i motivisanija za školske zadatke. Uspravno držanje pomaže deci da veruju u svoje sposobnosti.

Mala Iryna/Shutterstock

2. Rukovanje koje povezuje

Van Edvards savetuje da decu naučite pravilnom rukovanju: ruka ispružena s palcem prema gore, uz stisak poput držanja bejzbolske loptice. Istraživanja pokazuju da rukovanje može da podstakne oslobađanje oksitocina, hormona koji doprinosi stvaranju osećaja povezanosti i poverenja.

Iako se rukovanje možda čini kao zastarela navika, zapravo pomaže deci da lakše uspostave kontakt i stvore pozitivan utisak. Za decu iz spektra autizma ili onu sa senzornim izazovima, prihvatljiva je alternativa poput mahanja ili verbalnog pozdrava.

3. Pogled u oči pretvoren u igru

Umesto apstruktnog saveta "uspostavi kontakt očima", Van Edvards preporučuje da se dete podstakne da pokuša da otkrije boju očiju osobe s kojom razgovara. To pretvara kontakt očima u znatiželjnu igru, a ne u nelagodno očekivanje.

Stručnjaci naglašavaju da je kontakt očima ključan za emocionalni i jezički razvoj. Međutim, kod neurodivergentne dece, pogled u oči može da bude previše intenzivan. U tom slučaju, dovoljno je da gledaju u nos ili usta sagovornika. Poenta je u stvaranju povezanosti, a ne u savršenom ponašanju.

fizkes/Shutterstock

Socijalne veštine su alat, a ne kalup.

Psiholog dr Pol Švarc upozorava da više od polovine dece koja imaju emocionalne ili bihevioralne poteškoće nema prijatelje niti zna kako da se uključi u društvo. Deca uče posmatrajući odrasle, zato im je važno ponuditi konkretne, jednostavne i lako primenjive strategije. Cilj nije oblikovati ih po istom obrascu, već im pružiti alate koje mogu da prilagode svom karakteru i osećaju sigurnosti.

Ove tri veštine možda neće rešiti sve roditeljske brige, ali mogu da pomognu deci da se osećaju sigurnije u svetu koji često traži više od pukog znanja. U vremenu kada mnoga deca odrastaju uz ekrane, važno ih je naučiti kako samouvereno da zakorače u prostoriju, ostvare kontakt s drugima i ostaviti dobar prvi utisak. To nisu samo socijalne veštine, već osnovne životne veštine koje će im koristiti kroz ceo život.