Ova vrsta kazne je najštetnija za dete

"Ako je ćutanje način da se dete kazni, distancira ili mu se 'nešto dokaže', to verovatno nije najbolji pristup", kaže terapeut i otac Kir Gejns. I dodaje: "Roditelji tada možda žele da promene ponašanje deteta, ali zapravo čine suprotno – povređuju ga".

Psihološkinja za adolescente Barbara Grinberg slaže se:"Ignorisanje deteta kad ste ljuti jedna je od najštetnijih kazni. Time zapravo poručujete: 'Ne zaslužuješ da te pogledam, a kamoli da ti nešto kažem'. To stvara dubok osećaj srama".

Dete često ne razume zašto ćutite 

Kad roditelj odluči da kazni dete ćutanjem, često pretpostavlja da će dete 'shvatiti poruku'. Ali u stvarnosti, dete ne zna šta ste time hteli da kažete – ostavljeno je da nagađa i oseća se odbačeno. Ponekad, kaže Gejns, deca se ponašaju "prkosno, grubo ili jednostavno kao mala čudovišta" upravo zato jer – potrebna im je bliskost. A kada im se na tu potrebu odgovori ćutanjem, dete oseća samo još veću udaljenost i emocionalnu bol.

Bez razgovora nema ni razumevanja 

Ako ćutimo, propuštamo priliku da razumemo šta se zapravo događa u detetovom unutrašnjem svetu. Možda je nešto učinilo iz inata, možda zbog nesigurnosti – ali to nikad nećemo saznati ako ne pitamo. "Dajte detetu priliku da objasni zašto je nešto uradilo", savetuje Grinberg. "To pomaže i vama i detetu da shvatite ponašanje – i učite iz njega." Kazne bez razgovora ne pomažu detetu da razmisli o onome šta je učinilo. Otvoreni razgovor daje prostoru i za refleksiju i za povezivanje.

MAYA LAB/Shutterstock

Ćutanje ne uči zdravoj komunikaciji 

Kada decu kažnjavamo ignorisanjem, učimo ih da je u redu izbegavati konflikte – ili se čak plašiti svake rasprave. Deca tada ne razvijaju veštine emocionalne pismenosti ni zdravog izražavanja osećaja. Kir Gejns upozorava: ako dete nauči da je ćutanje odgovor na sukob, kao odrasla osoba možda neće znati da kaže: "Povredilo me to", "Ovo mi je teško", "Nisam u redu". Umesto toga, povući će se i možda zadržavati ljutnju – što vodi frustracijama i narušenim odnosima.

Kada je ćutanje opravdano? 

Naravno, roditelji imaju pravo na sopstvene emocije. Ako ste povređeni ili ljuti i potreban vam je trenutak da dođete k sebi, to je sasvim u redu – ali to treba jasno reći. Gejns navodi primer iz svog života: "Kad moja trogodišnja ćerka ima tantrum, nekad joj kažem: 'Dušo, jako te volim, ali sada ne mogu ovo. Treba mi pauza'. I odem na trenutak. Ali nikad je ne ignorišem samo zato da je kaznim". Grinberg dodaje: "Ako se osećate preplavljeno, uzmite trenutak. Smirite se – ali objasnite šta vas je uznemirilo i dajte detetu priliku da kaže svoju stranu. Ponekad je sve samo jedno veliko nerazumevanje".

fizkes/Shutterstock

Šta raditi umesto ćutanja? 

Umesto da se povučete i zatvorite, skinite roditeljsku "superherojsku masku" i pokažite emociju. Recite detetu: "Kad si to rekao/la, povredilo me. Treba mi malo vremena da razmislim kako se osećam". Takvom otvorenošću ne samo da modelirate zdravo emocionalno izražavanje, već i oslobađate dete teških sumnji – "Šta sam to uradio/la?". Dete možda i dalje oseća krivicu, ali zna šta se događa i zašto.