Ovim postupcima roditelji podstiču anksioznost kod dece

Dok neka deca osećaju fizičke simptome poput bolova u stomaku i glavobolje, druga reaguju izlivima besa, povlačenjem u sebe ili preteranom vezanošću za roditelje.

Kako za HuffPost objašnjava dr Kadija But Votkins iz Opšte bolnice Masačusets, anksioznost je ponekad teško prepoznati jer se ispoljava na različite načine, u zavisnosti od uzrasta deteta i njegovih komunikacijskih sposobnosti.

Iako roditelji najčešće imaju najbolje namere, određeni postupci i komentari mogu nenamerno izazvati ili pogoršati osećaj anksioznosti kod dece. Stručnjaci objašnjavaju koje roditeljske postupke treba izbegavati.

Podsticanje izbegavanja

"Anksioznost u telu stvara neprijatnost, pa deca prirodno pokušavaju da izbegnu situacije koje je izazivaju", kaže edukatorka za roditelje Laura Lin Najt. Kako objašnjava, to često počinje sitnicama, ali se vremenom može proširiti.

Na primer, dete koje ima strah od odvajanja u početku može odbijati da ide školskim autobusom. "Može misliti da će mu biti lakše ako ga roditelji odvezu u školu, ali ubrzo shvati da anksioznost nije nestala. Zatim može tražiti da ga roditelj otprati sve do vrata učionice", navodi Najt.

MAYA LAB/Shutterstock

Takvo izbegavanje dugoročno može dodatno pojačati anksioznost i narušiti detetovo samopouzdanje. "Roditelji nesvesno održavaju krug anksioznosti kada detetu stalno pomažu da izbegne ono čega se plaši", ističe Knight.

Umesto toga, važno je postepeno jačati detetovu otpornost i pomoći mu da se suoči sa strahom, uz osećaj da ima podršku.

"Ako se previše prilagođavamo detetovom strahu, uskraćujemo mu priliku da razvije veštine suočavanja. Cilj nije ukloniti svaki stres, već pronaći ravnotežu između razumevanja i blagog podsticaja", zaključuje But Votkins.

Juice Flair/Shutterstock

Zanemarivanje sopstvene anksioznosti

"Ne smemo zaboraviti da deca veoma dobro osećaju emocionalno stanje svojih roditelja i staratelja". Deca prate i reči i govor tela. Ako se roditelji sami bore sa anksioznošću, važno je da nauče da upravljaju sopstvenim stresom i deci pokažu zdravije načine suočavanja sa njim.

Kao što se u avionu maska za kiseonik najpre stavlja sebi, tako je i u roditeljstvu važno najpre obratiti pažnju na sopstvenu anksioznost.

"Kada ne upravljamo dobro svojom anksioznošću, decu možemo nenamerno naučiti da se plaše istih situacija kojih se i mi plašimo", dodaje ona.

To ne znači da roditelji treba da kriju svoja osećanja, već da ona mogu biti prilika za razgovor.

"U redu je razgovarati sa decom o sopstvenoj anksioznosti. To im može pomoći da shvate da nisu sama. Najvažnije je da im pokažemo da ne moraju da pate u tišini", poručuje But.

Anna Lurye/Shutterstock

Izbegavanje razgovora o osećanjima

Razgovori o emocijama ponekad mogu biti neprijatni, ali je važno da ih roditelji podstiču. "Dopustite detetu da bude zabrinuto ili nervozno", preporučuje dečja psihološkinja An Luis Lokhart.

Roditeljima savetuje da imenuju osećanje koje primete kod deteta, na primer: "Čini mi se da ti je neprijatno da uđeš u vodu" ili "Nervozan si jer ideš na zabavu bez mene".

Sledeći korak je da detetu pokažu da su njegova osećanja razumljiva. "Recite nešto poput: 'Razumem te. Ima smisla da se tako osećaš. Nekima je potrebno više vremena.' Zatim zajedno potražite rešenje", kaže Lokhart.

Pixel-Shot/Shutterstock

Preterani oprez

Rečenice poput "Pazi, pašćeš" mogu kod deteta stvoriti nesigurnost i oklevanje.

Umesto stalnog ponavljanja upozorenja, korisnije je objasniti zbog čega je nešto opasno. "Na primer: 'Nemoj da skačeš sa stola jer stolovi nisu za skakanje, a pod je tvrd. Ako se povrediš, možda ćemo morati u hitnu pomoć'".

Takva objašnjenja podstiču razumevanje, a ne samo strah.

Luca Lorenzelli/Shutterstock

Pohvala rezultata umesto truda

"Mnogi moji mali pacijenti su anksiozni jer se plaše da će razočarati roditelje ako u nečemu nisu najbolji", kaže klinička psihološkinja Keniša Sinkler Mekbrajd.

"Deca zaslužuju pohvalu za uspeh, ali jednako je važno pohvaliti trud i podsetiti ih da su voljena bez obzira na rezultat."

Važno je proveriti i da li su roditeljska očekivanja realna. Istraživanja pokazuju da usmeravanje pažnje na trud, umesto isključivo na ishod, može smanjiti štetan pritisak.

Postavljanje sugestivnih pitanja

"Postavljanje sugestivnih pitanja može kod dece izazvati anksioznost. Ako pitate: 'Jesi li nervozan jer tvoji prijatelji neće biti u kampu?', zapravo sugerišete da bi dete trebalo da bude nervozno."

Takva pitanja mogu stvoriti brige koje detetu ranije nisu ni pale na pamet.

Alena A/Shutterstock

Sinkler Mekbrajd predlaže drugačiji pristup: "Znam da ideš sam u kamp. Šta misliš, kako bismo mogli da ti pomognemo da ti tamo bude lepše?"

Na taj način razgovor se usmerava na rešenja, umesto da roditelj detetu nameće sopstvenu zabrinutost. "Možda ćete shvatiti da ste vi anksiozniji od deteta", dodaje ona.

Autoritaran pristup vaspitanju

Psiholozi razlikuju četiri stila roditeljstva, a autoritarni se najčešće povezuje sa anksioznošću kod dece.

"To se događa kada u domu ima previše krutih pravila, a kazne poput vikanja i zabrana postaju glavne metode vaspitanja, uz premalo topline i povezanosti", kažeLokhart.

U takvim porodicama deca se ne osećaju sigurno kada pogreše jer se plaše preterane reakcije roditelja.

MAYA LAB/Shutterstock

Slanje pomešanih poruka

Roditelji deci prenose poruke i rečima i ponašanjem, pa je važno izbegavati protivrečne poruke koje stvaraju nesigurnost.

"Često čujem roditelje kako govore: 'Želim da uživaš u detinjstvu', a odmah zatim pitaju: 'Jesi li učio za maturu? To je veoma važno, moraš da se prihvatiš posla'", objašnjava psihološkinja Dženi Jip.

Ona savetuje roditeljima da budu jasni i dosledni.

"Poruka treba da bude: 'Matura se približava i sada je prioritet. Želim da pronađeš ravnotežu i sam proceniš na šta treba da se usredsrediš.' Takva poruka detetu daje osećaj odgovornosti za sopstveni put, bez pritiska da nešto radi isključivo zbog roditeljskih očekivanja", zaključuje Jip.