Različite životne priče, ali jedan put: Ko su žene koje planiraju da osvoje osmu najvišu planinu sveta? FOTO
Pet žena visokogorki planira da osvoji Manaslu, osmu najvišu planinu na svetu, a o ovom istorijskom poduhvatu za naš region govorile su upravo one.
30.05.2026.
17:00
Dušica Jovanović, Marija Sekulović, Daliborka Milićević, Marija Zogović i Antonia Viljac su hrabre žene koje svojim životnim pričama inspirišu mnoge.
Njihova ljubav prema planinarstvu i alpinizmu ih je naučila da ništa nije nemoguće dokle god postoji jasan cilj, a to je, kako kažu, moto svakog životnog puta. Svaka od njih je posebna i svaka od njih ima svoju priču.
Ono što ih je na samom početku ovog neverovatnog putovanja povezalo jeste osećaj pripadnosti i zajednička strast prema planinskim vrhovima.
Na konferenciji za novinare pod nazivom "She Goes First" želele su da svetu približe svoju strast za najvišim planinskim vrhovima, ali i da otkriju pojedine detalje iz privatnog života zbog kojih su danas ovde.
Sport kao način života
Dušica Jovanović je porekom iz Bajine Bašte, a trenutno živi i radi u Beogradu. Kako kaže, sportski način života je oduvek bio jedini pravi put za nju, ali se takođe bavi slikanjem i pisanjem. Jedno vreme se bavila i humanitarnim radom.
Otkrila nam je i to da je trenirala boks, ali da sada većinu vremena posvećuje visokogorstvu. Takođe je naglasila važnost ovog sporta za žene.
"Želimo da inspirišemo mlade žene da preuzmu sopstvenu odgovornost za svoj život, da hrabro idu ka svojim ciljevima i da ništa nije nemoguće dokle se dovoljno trude. Mi bismo bile srećne ako možemo jednoj osobi da pružimo tu inspiraciju, da krene svojim putem - bez obzira koji je to put."
S tim uvezi, već se popela na vrhove: Himlung Himal, Ajlend Pik, i Kalapatar, a sada planira da osvoji planinu Manaslu. Ovom prilikom je objasnila kako je došla na ideju da se priključi ekspediciji.
"U toku uspona na Ajlend Piku upoznala sam Daliborku Milićević i već sledeće godine, 2025, zajedno smo penjale vrh Himlung i bile smo prve žene iz Srbije koje su popele taj vrh. U isto vreme, u Himalajima, vrh Ama Dablam, penjale su naše Marije - Sekulović i Zogović.
To je vrh visok nešto manje od 7.000 metara, ali izuzetno tehnički zahtevan i smatra se jednim od najizazovnijih uspona na svetu. Sticajem okolnosti smo se sve srele i upoznale u glavnom gradu Nepala, Katmanduu. Tu smo prepoznale zajedničku strast i želju za izazovom.
Kao logičan nastavak nametnula se ideja da to bude vrh viši od 8.000 metara – Manaslu. Ujedno se rodila ideja da formiramo tim i organizujemo prvu žensku ekspediciju sa ovog regiona", rekla je Dušica i dodala je da bi ovim činom htela da ohrabri sve žene da preuzmu odgovornost i da se ne boje da ostvare svoje ciljeve.
One su rođene spremne
Marija Zogović, takođe učesnica ekspedicije, predstavila se javnosti. Poreklom je iz Crne Gore, iz Podgorice, gde je ceo svoj život posvetila sportskim aktivnostima.
"Još kao mala sam shvatila da ne želim da češljam Barbike, već da želim da skačem sa zidova i garaža. Nekako, to je bio moj put", duhovito je Marija opisala svoje detinjstvo.
Kako kaže, alpinizam, ultra trejl trčanje, kanjoning i skijanje su postali njena strast, a vrhovi Ama Dablam, Mon Blan, Materhorn, najviši vrh Švajcarske Dufuršpic, ističu se kao najveći usponi u njenoj planinarskoj karijeri.
Marija je otkrila i kako se cela ekipa pripremala za ovo putovanje.
"Ideja za Manaslu nije nastala u kancelariji, niti pripreme za ovakvu ekspediciju počinju nekoliko meseci pred polazak. Sve devojke već godinama žive aktivan i sportski način života, pa je Manaslu samo prirodan nastavak svega što svakodnevno gradimo kroz treninge, različite sportske aktivnosti i planinu. Za nas, Manaslu predstavlja mnogo više od ličnog sportskog izazova. Ona je simbol discipline, izdržljivosti i mentalne snage", rekla je ova hrabra Crnogorka.
Javnosti se predstavila i treća učesnica ekspedicije Marija Sekulović. Iako je rođena u Beogradu, poreklom je iz Crne Gore, gde poslednjih godina živi i radi. Marija je, inače, pravnica, ali, kako kaže, to nikad nije bio njen poziv.
"Htela sam da pobegnem od ove gradske džungle i trebalo mi je puno vremena da to uradim nego što sam očekivala, jer mi moj posao (pravnica sam po zanimanju), nije dozvoljavao. Čim mi se ukazala prilika, preselila sam se u Crnu Goru i sada se bavim potpuno drugim poslom", rekla je Marija i dodala da sada radi kao planinski vodič, te da se bavi visokogorstvom, alpinizmom, skijanjem i planinskim trčanjem.
Od značajnijih visokogorskih uspona izdvaja: najviše vrhove Evrope – Elbrus i Južne Amerike – Akonkagvu, Ama Dablam, Ararat i Materhorn.
Marija nam je otkrila i jedan zanimljivi podatak - godine 2024. postala je prva žena iz Srbije koja je završila najdužu UTMB trku Mon Blan – 176 km sa 10.000 metara uspona, ostvarivši najbolji rezultat Srbije do tada.
Nakon predstavljanja, objasnila nam je kako će okvirno izgledati plan i program osvajanja osme najviše planine na svetu.
"Ekspedicija počinje dolaskom u Katmandu, nakon čega sledi višednevni prilaz baznom kampu koji se nalazi na približno 4.800 metara nadmorske visine i tada počinje proces aklimatizacije, koji traje više nedelja. Na Manaslu se najčešće postavljaju četiri visinska kampa: Kamp 1 (oko 5.700 m), Kamp 2 (oko 6.300 m), Kamp 3 (oko 6.800 m) i Kamp 4 (oko 7.400 m), iako tačne pozicije mogu varirati zavisno od uslova te sezone. Završni pokušaj uspona na vrh obično počinje iz poslednjeg kampa tokom noći ili u ranim jutarnjim časovima. Ruta vodi preko strmih snežnih padina i delova sa fiksnim užadima.
Na toj visini vazduh sadrži približno trećinu kiseonika u odnosu na nivo mora, zbog čega su kretanje i oporavak izrazito usporeni. Na ekspediciji se koristi dodatni kiseonik. Među glavnim objektivnim opasnostima na Manaslu su lavine, dubok sneg, promene vremena i komplikacije izazvane velikom nadmorskom visinom. Ukupno trajanje ekspedicije najčešće iznosi oko četiri do šest nedelja, dok završni uspon od poslednjeg kampa do vrha i povratak mogu trajati više od jednog dana u zavisnosti od vremenskih uslova i stanja na ruti", ispričala je.
Ljubav koja traje
Antonia Viljac iz Šibenika se, takođe, predstavila javnosti. Kako kaže, 15 godina se bavi planinarenjem, visokogorstvom, alpinizmom i speleologijom i članica je Hrvatske gorske službe spasavanja već 10 godina. Od značajnijih uspona nabraja: Akonkagvu, Ama Dablam, Elbrus, Ararat, Mon Blan i Materhorn. Vodi planinarske obuke i 12 godina je urednica planinarskog časopisa "Helop".
Antonia je istakla da ovo putovanje nosi veliku simboliku - simboliku jedinstva i sestrinstva.
"Dajemo sve od sebe na pripremama, da tamo dođemo kao stene, a tamo kako bude. Nadamo se lepom vremenu i mislim da ćemo sa putovanja, koje će trajati nešto više od 40 dana, da se vratimo kao sestre. Počele smo kao koleginice planinarke, a vratićemo se kao sestre", rekla je Antonia.
I, za kraj, ne bi trebalo izostaviti ni Daliborku Milićević koja od malih nogu gaji ljubav prema sportskim aktivnostima. Kako kaže, imala je tu sreću da je još kao dete zavolela konjičke sportove, te danas u Švajcarskoj i Nemačkoj radi kao jahačica trkačkih konja.
"Kao mala sam vrlo brzo naučila šta znači disciplina, tačnost i timski rad, kao i to da me planinarenje ispunjava. Na Himalajima sam pronašla mir koji, zaista, ne možete da pronađete u realnom životu", istakla je Daliborka, te otkrila koji su njeni najveći usponi u karijeri:
Akonkagva, Ajlend Pik, Himlung Himal, Elbrus i najviši vrh Afrike – Kilimandžaro.
Možda vas zanima
Tradiciju je prenela i na ćerke: Mira iz Čačka je majstor u razvijanju kora za domaću pitu FOTO
Nerteko se može čuti da se dobra domaćica prepoznaje po tome da li ume, ili ne ume da razvija kore za pitu. Ako je suditi po tome, onda Mira iz Čačka je majstor svog zanata, a tome je naučila i svoje dve kćerke.
14:41
17.2.2026.
102 d
Ljiljana iz Čačka pravi slike od kamena: "U prirodi je ključ, to mi je inspiracija" FOTO
Da kamen ne mora zauvek da ostane samo deo prirode, pokazuje Ljiljana Ristić iz Čačka, koja svojim veštim rukama stvara priče satkane od strpljenja i mašte.
14:41
3.2.2026.
116 d
Tehnička pitanja
S obzirom da samo putovanje traje nešto više od 40 dana, interesovalo nas je kako će ove visokogorke obezbediti sebi obroke. Istakle su da svaka od njih ima planinarski ranac od, otprilike, 30 kilograma, u koji staje nephodna tehnička oprema.
Ipak, hrana ostaje najveći problem. Dušica Jovanović je, potom, malo bolje pojasnila siutuaciju.
"Hrana je organizovana po kampovima. U tim kampovima se može doneti hrana, a donose ih jakovi ili mule i tu se može spremiti nešto toplo i stvarno... Što se tiče tih uslova, mi smo prezadovljne. Eh, sad, kako idemo po kampovima, pošto imamo Šerpase koji nas prate do samog vrha, oni odrađuju veći i teži deo posla, jer dok mi nosimo samo te rančeve i noge, oni nose šatore, hranu koja nije toliko teška - musli, nudle, supe i sve što je potrebno za postavljanje tih šatora... Kad dostigneš te neke visine, apetit se gubi i jako je bitno da jedeš čak i na silu i da se unosi više tečnosti", otkrila nam je.
Komentari 0
Pogledaj komentare Pošalji komentar