Moja deca jednostavno više vole tatu i ja tu ne mogu ništa da uradim

Ignorisala sam znake godinama.

Svaki put kada uđe u kuću moj suprug doživi neverovatnu dobrodošlicu od strane dece, a ja moram dva puta da viknem da sam stigla da bi uopšte neko primetio. Čini mi se da ga uvek pažljivo slušaju dok priča i prate njegova uputstva. Naša deca redovno plaču, vrište i svađaju se koga će tata prvo da uspava. Gubitnik dobija mamu. Ma, čak se svađaju ko će sedeti pored tate na večeri.

Vreme je da prihvatim realnost: moja deca više vole tatu nego mene.

Naravno, on je sjajan otac. Kući je svako veče i pomaže oko kupanja i uspavljivanja. Provodi kvalitetno vreme sa njima vikendima, pušta me da spavam dok on pravi doručak i sprema ih za školu. Nikada se nije plašio da promeni pelene ili ustane usred noći kada plaču. Obezbeđuje divan život za našu porodicu i stalno mi govori da sam ipak ja ta koja ima teži posao od njega – u kući.

Ali, evo nekoliko pitanja na koje vam garantujem da on ne bi znao da odgovori: imena profesora naše dece, raspored u školi, koje su vakcine primili, ko voli da jede njegove vafle sa pink viljuškom, a ko sa običnom, gde se kriju njihove omiljene igračke i uopšte koje su njihove omiljene igračke.

Ja, s druge strane, znam svaki detalj njihovih života, ali nažalost to znanje mi daje 0 predonosti u trci za voljenijeg roditelja. Štaviše, to radi protiv mene.

Promenila sam planinu pelena, sekla noktiće hiljadama puta i servirala gotovo svaki obrok koji su ikada pojedli.

Ja sam u našoj porodici rame za plakanje, glavni pregovarač, distributer crtaća i igranja, služavka, kuvarica i alarm.

Zar to ne znači da bi trebalo da im budem omiljena?

Priznajem da ponekad to što im nisam draža od tate ima svojih prednosti. Bilo je noći kada se ćerka budila svaku noć u tri ujutru i htela da je samo tata umiri i uspava, nervoznih popodneva kada je sin histerisao da smo tata mora da gleda sa njim epizode „octonautsa“ i mnoge večere kada su klinci odlučili da im je udobnije u tatinom krilu. Ja više volim da pijem moj Suvinjon Blank i jedem parče pice bez bilo kakvih prepreka između mojih usta i tanjira.

Ipak, postoji neka prepreka kad god pokušam da doprem do mog zahtevnog sina posle popodnevne dremke koji me pogleda i kaže – „Hoću tatu“. Možda bi trebalo da glumim neuhvatljivu?

Jedina uteha koju mogu pronaći u trenutnom stanju jeste svest o tome da će prvo „ne“ voljenog tatu učini jako nepopularnim kod dece u njihovim tinejdžerskim godinama. Jedva čekam kada će njegova striktna pravila učiniti moj razumniji pristup odgajanju omiljenijim kod dece. Možda, ali možda ću tada biti voljeniji roditelj.

Dok se to ne dogodi, nastaviću da odrađujem prljav posao čije će plodove on da kupi.