Životne veštine koje su deca 80-ih imala, a današnje generacije ne

Pripadnici generacije X često su nazivani "decom s ključem oko vrata", jer su se nakon škole sami vraćali u prazne domove, bez nadzora odraslih. Budući da su u svet koračali bez stalne roditeljske zaštite, od njih se očekivalo da se rano osamostale i sazreju.

Zbog toga su usvojili brojne životne veštine koje su, pod uticajem modernih vaspitnih metoda, kod današnje dece gotovo nestale. Od čuvanja mlađe braće i sestara do snalaženja u trenucima dosade kroz igru bez nadzora, deca 80-ih bila su pripremljena za život na način koji današnje permisivno roditeljstvo i društvo usmereno na udobnost često zanemaruju.

Samostalno planiranje

Bez roditelja koji su se uplitali u njihove društvene odnose ili im organizovali obaveze, od dece 80-ih očekivalo se da u velikoj meri sama planiraju svoje aktivnosti, pišu domaći i upravljaju svojim vremenom.

Od igre napolju bez nadzora i samostalnog sklapanja prijateljstava do druženja bez prisutnosti roditelja, rano su naučili da donose odluke. Iako to može da deluje nevažno, upravo ta životna veština pružila im je priliku za vežbanje nezavisnosti i samostalnosti.

Zabava u trenucima dosade

Prema stručnjacima s Instituta Child Mind, iako se deca često žale na dosadu, iskustvo dosade bez stalne stimulacije ili ekrana zapravo je važno. Sposobnost provođenja vremena u sopstvenom društvu i pronalaženja zabave u dosadi životna je lekcija koju mnogi mladi danas propuštaju.

U 80-ima, pre pametnih telefona i vaspitnih stilova koji podstiču roditelje da uvek budu na raspolaganju, deca su morala sama pronalaziti načine kako da provedu vreme. Bilo da se radilo o nestrukturisanoj igri na otvorenom ili sklapanju prijateljstava u komšiluku, rano su se upoznali sa samoćom i dosadom.

patat/Shutterstock

Razgovor s nepoznatima

Od dece 80-ih očekivalo se da sama nauče veštinu socijalizacije, od procene rizika u kontaktu s drugima - pre nego što je koncept "opasnosti od stranaca" ušao u roditeljsku svest - do jednostavnog cenjenja razgovora s ljudima koje ne poznaju.

Nisu se mogli osloniti na roditelje da rešavaju probleme s učiteljima ili da im olakšavaju komunikaciju. Iako je taj period sigurno bio izazovan za socijalno anksioznu decu, morali su da vežbaju prevazilaženje svojih strahova. Od samostalnog obavljanja zadataka do pešačenja u školu, ova životna lekcija bila je obaveza, a ne izbor.

Suočavanje s odloženim zadovoljstvom

Deca koja odmalena nauče da očekuju trenutno zadovoljstvo i udobnost sklonija su impulsivnosti, imaju problema s pažnjom i veću potrebu za stalnom zabavom, pokazala je studija Sveučilišta Bucknell. Bez prilike da ovladaju strpljenjem, s vremenom mogu razviti ovisničke odnose, osećaj da im sve pripada i sabotirati sopstveni osećaj svrhe.

Međutim, bez društva usmerenog na komfor i stalne stimulacije pametnih telefona, deca 80-ih naučila su da izbegavaju zamku trenutnog zadovoljstva. Imali su priliku da cene vreme koje su proveli sami i razviju veštine emocionalne regulacije pre nego što su se kao odrasli suočili s pritiscima današnjeg sveta.

Lyudmila2509/Shutterstock

Prilagođavanje novoj tehnologiji

Od kaseta do CD-a i mobilnih telefona, deca 80-ih provela su poslednjih nekoliko decenija suočavajući se s brojnim promenama, kako u kulturi tako i u tehnologiji. Nikada se nisu previše navikla na jednu stvar, a zahvaljujući roditeljima, koji su ih odmalena učili snalažljivosti i prilagodljivosti, nisu se osećala preterano vezanima za status quo.

Iako je to zanemarena veština u modernom svetu, gde su materijalizam i udobnost prioriteti, studija objavljena u časopisu Heliyon tvrdi da snalažljivost služi kao zaštita od problema s mentalnim zdravljem. Što ste prilagodljiviji, to ste zdraviji, a ova je generacija tu veštinu razvila rano.

Čitanje autokarti

Umesto da u potpunosti zavise od svojih telefona za snalaženje, kao što je to slučaj s mnogim mladima danas prema istraživanju Ordnance Surveyja, deca 80-ih su od rane dobi učila da čitaju papirne karte u automobilu.

Od zadatka da usmeravaju roditelje na putovanjima do pokušaja da pronađu kuće prijatelja, ova deca nisu imala mogućnost da se oslone na tehnologiju. Stare automobilske karte iz pregrade za rukavice bile su im jedina opcija.

Kako prihvatiti samoću

Dok današnja deca mogu biti "sama", ali istovremeno povezana s drugima putem društvenih mreža, od dece 80-ih očekivalo se da se sama nose s dosadom i cene samoću. Posebno ona zadužena za čuvanje braće i sestara ili obavljanje kućnih poslova naučila su važnost nezavisnosti.

Iako osećaj usamljenosti može dovesti do problema s mentalnim zdravljem, biti sam nije nužno isto. Štaviše, samoća je važna za dobrobit, jer uči ljude da razmišljaju, regulišu emocije i razvijaju snažniji osećaj sebe.

majatoni/Shutterstock

Upravljanje budžetom

Bez mogućnosti da odmah kupe sve što požele, deca generacije X morala su da se naviknu na odloženo zadovoljstvo i štednju. Ako nisu štedeli džeparac ili sami pronašli posao, nisu dobijali sve sa svojih lista želja.

To je jedan od razloga zašto pripadnici generacije X, prema studiji iz 2024, češće prijavljuju bolju finansijsku pismenost u poređenju s milenijalcima i generacijom Z. Roditelji su ih učili umeću upravljanja budžetom i štednje, čak i ako su otvoreni razgovori o novcu tada još uvek bili retkost.

Formiranje nezavisnog identiteta

Umesto traženja pripadnosti praćenjem internet trendova i stalnog upoređivanja s ulepšanim verzijama tuđih života, deca generacije X učila su o popularnoj kulturi od svojih vršnjaka i gradila identitet na temelju stvarnih ljudi u svom okruženju.

Nisu preuzimali sav stres i nisko samopouzdanje koje proizilazi iz prekomerne upotrebe društvenih medija, što potvrđuje i studija objavljena u časopisu Journal of Psychiatry and Psychiatric Disorders. Imali su priliku da odrastaju pod sopstvenim uslovima.

Veština strpljenja

Bilo da se radilo o deljenju jednog fiksnog telefona s celom porodicom ili čekanju da uštede džeparac za nešto što su želeli, deca 80-ih rano su naučila veštinu strpljenja. Kao odraslima, ovaj osećaj strpljenja može se činiti bezazlenim, ali igra važnu ulogu.

Prema istraživaču Vilijamu Dejmonu, autoru knjige "Put do svrhe", strpljenje ljudima daje priliku da razviju osećaj svrhe. Savladavanjem umeća čekanja, strpljivi ljudi mogu videti širu sliku, slediti ciljeve bez očekivanja trenutnih rezultata i pronaći svoj jedinstveni smisao u svetu.