Roditeljske navike koje decu pretvaraju u nasilnike

Saznanje da je vaše dete nekoga zlostavljalo u najboljem je slučaju razočaravajuće, a u najgorem može da poljulja temelje, navodeći roditelje da se zapitaju da li su uopšte sledili prave smernice vaspitanja.

Iako velika većina roditelja zlostavljanje smatra destruktivnim, studija objavljena u časopisu American Journal of Public Health pokazuje da će do 20% dece zlostavljati nekoga tokom školovanja, od osnovne do srednje škole. Takvo ponašanje šteti svima uključenima. Istraživanje je pokazalo da i nasilnici i žrtve imaju veće stope problema s mentalnim zdravljem te je verovatnije da će se kasnije u životu suočavati s problemima.

Nasilnici su skloniji delinkvenciji, dok se žrtve godinama bore s prilagođavanjem u društvenim interakcijama. Razumevanje uzroka zlostavljanja ključno je za njegovo sprečavanje, zato terapeuti preporučuju osveštavanje roditeljskih navika koje bi dete mogle nenamerno da podstaknu na nasilno ponašanje.

Kad roditelji nesvesno jačaju nesigurnost

Prema kliničkoj psihološkinji Amber Tornton, zlostavljanje je često posledica nesigurnosti. Kad se deca osjećaju loše iznutra, sklonija su tome da se i drugi zbog njih osećaju loše.

"Deca najčešće zlostavljaju druge kako bi se osećala moćnije ili imala više kontrole. To se mnogo puta događa kad se deca osećaju nesigurno ili sumnjaju u sebe, ali može proizaći i iz problema s emocionalnim izražavanjem", rekla je Tornton za Huffpost.

"Ako se dete oseća ljuto ili uznemireno, može to da iskali na drugom detetu kako bi se osećalo bolje, jer ne zna bolji način za izražavanje. Zlostavljanje se takođe  može dogoditi kada su i sama deca bila zlostavljana ili omalovažavana, bilo od strane drugog deteta, brata ili sestre, ili roditelja."

PeterPike/Shutterstock

Tornton kaže da svaki put kada roditelj dozvoli da se dete oseća nevidljivo ili nevažno, povećava rizik od nasilnog ponašanja. "To može biti odbacivanje ili poništavanje detetovih osećanja, oštre kazne, grube kritike – sve to čini da se deca osećaju nemoćno, nevidljivo i bezvredno", objasnila je. "Onda to pokušavaju da nadoknade na druge načine, često zlostavljajući druge kako bi se osećali bolje, moćnije i jače."

Roditelji bi trebalo da pripaze i na ponašanja koja omalovažavaju osećanja, a prikrivena su humorom, poput komentara "samo se šalim", koji mogu naneti više štete nego što se čini. "To je teško, jer roditelji ponekad rade takve stvari slučajno, jer su umorni ili iscrpljeni", rekla je.

"Čak i jednostavne stvari, poput nedostatka vremena i prostora za brigu o sebi ili upravljanje sopstvenim emocijama, mogu dovesti do toga da roditelj slučajno odbaci ili obezvredi dete." Hronično ponavljanje takvog ponašanja dovodi dete u rizik od loših odnosa s drugom decom.

Romashko Yuliia/Shutterstock

Uloga porodične dinamike

Anita Povel, savetnica za mentalno zdravlje, kaže da deca koja zlostavljaju često reprodukuju negativnu dinamiku koju su doživela u odnosu s osobom na poziciji moći. Kada roditelji ne znaju kako da se samoregulišu, viču, omalovažavaju ili, u gorim slučajevima, zlostavljaju i zanemaruju decu ili druge ukućane, deca mogu postati zbunjena oko toga kako zdrave interakcije treba da izgledaju.

"Kada deca dožive takva ponašanja od roditelja ili staratelja bez razgovora koji bi to ispravio, prepuštena su prihvatanju tih ponašanja kao normalnog načina interakcije s drugima", rekla je Povel. Istraživanja to potvrđuju: kada su roditelji strogi, ali ljubazni – za razliku od popustljivih i zanemarujućih ili agresivnih i autoritativnih – manja je verovatnoća da će deca postati nasilna.

Ističe da su razgovori o ispravljanju ponašanja ključni za pomoć deci u uspostavljanju zajedničkih porodičnih vrednosti i kulture poštovanja. "Uvek bi trebalo da podstičemo decu da budu ljubazna prema svima. Poštovanje bi trebalo da podstičemo tako što ćemo ga sami modelirati deci od rođenja", rekla je.

"Deca bi trebalo da imaju jasnu predstavu o tome kako izgleda zdravo, a kako nezdravo izražavanje. Takođe treba da znaju da imaju siguran prostor za izražavanje svih osećanja, bez osuđivanja." Povel dodaje da je važno podržati dete u pronalaženju načina da se izvini, a zatim sprovesti posledice primerene uzrastu.

Just Life/Shutterstock

Kako reagovati ako je dete već nasilno

Kada pomaže deci da se udalje od nasilnog ponašanja, Tornton kaže da su odgovornost i izvinjenja važni, ali nisu uvek pravo mesto za početak. "Prvi korak je zaista da razumete šta se događa iz detetove perspektive", rekla je. "Razgovarajte s njima, dajući im do znanja koliko je to ozbiljno, ali više iz pozicije znatiželje i brige."

Tornton savetuje roditeljima da započnu razgovor tako što će reći detetu da su zabrinuti za njega te da žele bolje da razumeju šta se događa u njegovom unutrašnjem svetu. Podstiče ih da ne pitaju samo o situaciji, već i o osećanjima i mislima koja su dovela do takvog ponašanja.

Nekoj deci će ovi otvoreni razgovori biti dovoljni da se vidi promena. Drugima će pomoći da roditelji shvate šta detetu treba u budućnosti, od psihoterapije do rada na veštinama suočavanja i socijalnim veštinama.

"Treba li ovom detetu terapija kako bi procesuiralo emocije ljutnje, anksioznosti ili tuge? Treba li mu samo pomoć u komunikaciji? Možda je dete osećalo nešto, a nije znalo kako to da izrazi", objašnjava Tornton. Ključno je, kaže, da roditelji budu sigurna i podržavajuća baza za dete.

MAYA LAB/Shutterstock

Na kraju, Tornton veruje da protivotrov za zlostavljanje može biti jednostavan: kada deca osećaju da ih drugi slušaju i da mogu da se izraze, manje su sklona problematičnom ponašanju.

"Dete koje se oseća dovoljno sigurno da izrazi svoje emocije, koje ima siguran prostor za razgovor o njima bez negativnih posledica, manje će verovatno zlostavljati drugu decu", zaključila je. "U emocionalnoj suštini dece koja zlostavljaju često je osećaj da su nevidljiva i nemoćna. Deca se osećaju moćnije kada su njihova osećanja potvrđena, kada ih se sluša, vidi i ceni."