Postupci roditelja zbog kojih se odrasla deca ne osećaju voljeno

Ovakvi postupci roditelja retko su zlonamerni, a najčešće su posledica loše komunikacije ili različitih očekivanja.

Ne postoji čarobni štapić kojim bi roditelji obezbedili da se njihova odrasla deca osećaju voljeno i podržano, zato je najbolje početi s razumevanjem onoga što kod njih stvara osećaj odbačenosti ili nevažnosti. Nakon toga, roditelji mogu da razgovaraju sa svojom decom o tim osećajima i zajedno krenu napred.

Izbegavanje teških razgovora

Jedan od čestih roditeljskih postupaka koji kod odrasle dece može izazvati osećaj da nisu voljena jeste izbegavanje teških tema. Roditelji to često čine misleći da su pažljivi jer niko ne želi nelagodu ili tugu. Nažalost, njihova deca to ne doživljavaju na taj način.

Na primer, roditelji možda ne žele da slušaju o tome kako se njihova odrasla deca nose s posledicama vaspitanja ili su jednostavno nesrećna. Prekidanjem svake rasprave o tim pitanjima deca se osećaju nepodržano i nevoljeno, iako im je često samo potrebno da budu saslušana. Takvim postupkom mogu se osećati odbačeno.

Kod nekih je roditelja to kulturološko ili generacijsko pitanje, jer jednostavno nisu naučeni kako da vode takve razgovore. Terapeutkinja Samara Fabrik ističe da "izražavanje pozitivnih osećaja tokom teškog razgovora pomaže obema stranama da se osećaju bolje i za vreme i nakon njega". "Unesite u razgovor brigu, privrženost i zahvalnost", savetuje ona. "Upamtite, cilj komunikacije je da vas se čuje i razume."

PeopleImages/Shutterstock

Skrivanje ponosa

Još jedan postupak koji može naštetiti odrasloj deci jeste suzdržavanje od pozitivnih komentara. Roditelji možda ne govore da su impresionirani ili ponosni, jer pretpostavljaju da se to podrazumeva ili misle da bi time mogli da naštetevsvojoj deci. U stvarnosti, deca moraju znati da su roditelji ponosni na njih. Ta se potreba prenosi iz djetinjstva u odraslu dob, čega roditelji nisu uvek svesni.

Osjećaj vrednosti temelj je zdravog samopouzdanja. Studija objavljena u časopisu Journal of Experimental Child Psychology istraživala je kako roditeljske pohvale utiču na dečju samoprocenu nakon neuspeha. Studija je razlikovala pohvalu usmerenu na proces, koja ističe trud kao ključ uspeha, i pohvalu usmerenu na osobu, koja se fokusira na fiksne osobine.

Pokazalo se da ljudi najbolje napreduju kada budu pohvaljeni za trud. Kada njihov naporan rad bude prepoznat, osećaju se potvrđeno, a to je nešto što je deci svih uzrasta potrebno od svojih roditelja.

Tretiranje odrasle dece kao da su mala

Roditelji često nisu svesni da se njihova odrasla deca osećaju nevoljeno kada su tretirana kao da su još deca ili tinejdžeri. Zbog toga se odraslo dete oseća kao da je zapelo i kao da se osoba kakva je danas uopšte ne primećuje. To je naročito izraženo kada roditelji vide samo greške i negativne osobine svoje odrasle dece.

Uobičajeno je da se roditelji teško nose s time da svoju decu vide kao nezavisne osobe, čak i u odrasloj dobi, te se drže zastarelih vizija o njima. Odrasloj deci je potrebno poverenje roditelja u donošenju sopstvenih odluka, čak i ako te odluke vode putem s kojim se roditelji ne slažu. Dopuštanje grešaka ključno je za lični rast.

Nametanje sopstvenih snova i ciljeva

Nametanje sopstvenih životnih ciljeva odrasloj deci još je jedan postupak koji ih udaljava. To se često događa kada roditelji ne razumeju snove svoje dece, misleći da znaju šta je najbolje za njih. Izveštaj pod naslovom "Moje dete iskupljuje moje neostvarene snove" potvrdilo je da roditelji zaista prenose sopstvene neispunjene ambicije na svoju decu.

Roditelji koji očekuju da deca slede njihove stope ne daju im priliku da sami otkriju ko su. Svako želi da živi u skladu sa sopstvenim vrednostima. Kada roditelji postavljaju očekivanja koja se ne podudaraju s vrednostima njihove odrasle dece, to izaziva frustraciju i tugu.

fizkes/Shutterstock

Definisanje kroz priče iz prošlosti

Roditelji često ne shvataju koliko je za odraslo dete frustrirajuće kada ga definišu kroz priče iz detinjstva. Primera radi, najmlađe dete možda je smatrano "bebom porodice" koja je imala ispade besa i zahtevala puno pažnje. To je dete, međutim, sada odrasla osoba koja se verovatno više tako ne ponaša.

Ako mu se stalno ponavlja ta stara priča, može se osećati zarobljeno i neshvaćeno, a svaka izražena frustracija može biti protumačena kao razmaženost umesto da se shvati ozbiljno. Većina odrasle dece preraste navike iz detinjstva, a kada oditelji nastavljaju da ih definišu prema prošlim verzijama sebe, ne ostavljaju im prostor za promenu.

Nedostatak podrške za njihove snove

Roditelji možda ne vide vrednost u tome da se njihovo odraslo dete bavi umetnošću umesto da studira pravo, ali ako žele da se njihova deca osećaju voljeno, trebalo bi da im daju prostora da slede živote koje žele.

Obeshrabrivanje ili isticanje svega što je pogrešno u njihovim željama uzrokuje sukob i tugu. Psihološkinja dr Šeril Zigler napominje da podrška pomaže da "odgajite dete koje zna da je voljeno, razume svoje mesto u svetu i oseća se sigurno".

"Podrška ne znači da detetu dopuštate da radi šta god hoće", objašnjava ona. "To znači da priznajete njegova osećanja, ohrabrujete ga i budete kreativni kada ono što želi nije nešto što možete pružiti ili smatrate najboljim za njega. Slušanje, priznavanje osećanja i zatim zajedničko stvaranje plana ključni su kako bi vaše dete znalo da ima vašu podršku", zaključuje dr Zigler.

Osuđivanje smislenih izbora

Još jedan nesvestan roditeljski postupak zbog kojeg se odrasla deca osećaju nevoljeno jeste osuđivanje njihovih izbora, čak i onih dobro smišljenih. Odrastanje u osuđujućem domu može naneti veliku štetu samopoštovanju. Roditelji se možda ne slažu s karijernim ciljevima svoje odrasle dece ili načinom na koji odgajaju sopstvenu djecu, ali izražavanje kritike verovatno neće promeniti njihove odluke.

Odrasla deca često usvajaju ono što govore njihovi kritični roditelji, što može dovesti do razvoja oštrog unutrašnjeg glasa. Kako objašnjava Pamela Aloia, sertifikovana savetnica: "Kritika u pravilu rađa novu kritiku. Ako uvek tražite sopstvene greške, skloni ste gledanju svojih odnosa i životnih iskustava kroz istu prizmu".

Gladskikh Tatiana/Shutterstock

Omalovažavanje mentalnog zdravlja

Omalovažavanje problema s mentalnim zdravljem odrasle dece gotovo je uvek greška. Kada deca bilo kojeg uzrasta progovore o svojim borbama s anksioznošću, depresijom ili bilo kojim drugim psihološkim problemom, čine hrabar čin brige o sebi. Kada roditelji umanjuju ono kroz šta njihova odrasla deca prolaze, osećaju se obezvređeno i nevoljeno.

Prema Nacionalnom savezu za mentalne bolesti, jedna od pet odraslih osoba u SAD-u svake godine doživi neki oblik mentalne bolesti. Iako je roditeljima bolno da vide svoju decu kako pate, ignorisanje njihovih izazova samo pojačava stigmu i smanjuje verovatnoću da će potražiti potrebnu pomoć.

Emocionalna distanciranost

Emocionalna distanciranost još je jedan postupak zbog kojeg se odrasla deca ne osećaju voljeno. Ljudima su, bez obzira na dob, potrebni privrženost i emocionalna sigurnost. Roditelji koji ne mogu ili ne žele da uspostave emocionalnu vezu sa svojom odraslom decom podstiču ih da preispituju jesu li uopšte voljeni.

Psihološki razlozi za distanciranost uključuju nisku emocionalnu inteligenciju, međugeneracijsku traumu i loše mentalno zdravlje. Odrasla deca s emocionalno distanciranim roditeljima često se osećaju neshvaćeno, muči ih sumnja u sebe i osećaj da nisu dovoljno dobri.

Poppy Pix/Shutterstock

Zahtevanje zahvalnosti

Kada roditelji zahtevaju zahvalnost od odrasle dece, to je često znak da osećaju kako im deca nešto duguju. Iako je zahvalnost bitan deo svakog odnosa, ona ne može da se iznudi, a deca ne duguju svojim roditeljima svoje živote. Očekivanje stalne zahvalnosti znak je emocionalne nezrelosti i egocentričnosti roditelja.

Studija iz časopisa Developmental Review pokazala je da zahvalnost proizilazi iz podržavajućeg i toplog roditeljstva te je povezana sa sigurnom privrženošću. Zahvalnost se ne daje slobodno, već se zaslužuje, čak i u odnosu između roditelja i odrasle dece.

Nedostupnost u kriznim trenucima

Biti nedostupan kada su odrasla deca u krizi gotovo će uvek kod njih stvoriti osećaj da nisu voljena. Svako u nekom trenutku doživi teška vremena, a podrška voljenih osoba često je ključna za preživljavanje. Kada roditelji nisu prisutni za svoju odraslu decu, ona se osećaju napušteno.

Biti prisutan ne znači da roditelji moraju sve da ostavepo strani. Podršku mogu pružiti i malim, izvedivim postupcima, poput svakodnevnih telefonskih poziva, slanja obroka ili jednostavno slušanja. Odrasloj deci je potrebno da osećaju ljubav svojih roditelja, baš kao što im je to trebalo i kad su bila mala.