Ima ih čak sedam: Roditeljske greške zbog kojih se deca osećaju neželjeno

Reč je o naizgled sitnim i potpuno nenamernim greškama koje se vremenom mogu nagomilati i ostaviti dubok trag na detetov osećaj sopstvene vrednosti. Način na koji se roditelji odnose prema deci predstavlja temelj na kojem ona grade sliku o sebi.

Vaspitanje ispunjeno brigom i poštovanjem daje deci osećaj da su voljena, a samim tim i samopouzdanje potrebno za suočavanje sa svetom. Međutim, sve to može biti narušeno ako roditelji ne prepoznaju određene obrasce ponašanja, piše YourTango.

Umanjivanje dečjih briga

Roditelji retko žele da omalovaže osećanja svoje dece, ali odbacivanje njihovih briga kao nevažnih ili beznačajnih šalje poruku da ni ona sama nisu važna. Teško je pronaći pravu meru, jer je štetno i umanjivati dečje brige, ali i preterano ih naglašavati. Iako je zaštitnički instinkt prirodan, ponekad ga je najbolje zanemariti. Deci treba dozvoliti da osete anksioznost kako bi naučila da je prevaziđu.

Uskakanjem i uklanjanjem svakog izvora stresa roditelji nenamerno podstiču naučenu bespomoćnost i narušavaju dečje samopouzdanje. Ključno je priznati njihovu anksioznost, ali ih istovremeno podsticati da se suoče sa svojim strahovima. Učeći decu kako da podnose anksioznost, roditelji im daju samopouzdanje za budućnost.

Shutterstock/ORION PRODUCTION

Vikanje zbog grešaka

Postoje situacije u kojima je povišen ton neophodan kako bi se dete zaštitilo od opasnosti, na primer ako potrči za loptom na prometnu ulicu. Međutim, van takvih situacija, vikanje na decu može učiniti da se osećaju odbačeno. Dom bi trebalo da bude sigurno okruženje u kojem deca mogu da eksperimentišu i uče, a osnovni cilj roditeljstva jeste da im pruži siguran prostor za učenje kroz greške.

Decu osnažujemo tako što im dozvoljavamo da sama shvate kako stvari funkcionišu. Iako ljubav i ljutnja mogu postojati istovremeno, vikanje ne pomaže deci da nauče kako da izbegnu greške ubuduće. Naprotiv, može stvoriti osećaj nesigurnosti i odbačenosti.

PeopleImages/Shutterstock

Zanemarivanje zbog mobilnog telefona

Kada roditelji provode previše vremena na telefonima, deca se nenamerno osećaju nevažno i nepoželjno. Od roditelja se ne očekuje da budu neprestano "uključeni", a korišćenje telefona može biti dobrodošao predah od stresa. Ipak, za to postoji vreme, a ono uglavnom nije dok provode vreme s decom. Bez obzira na uzrast, deca treba da znaju da su roditeljima zanimljiva.

Možda roditelje ne zanimaju iste stvari, ali odlaganje telefona i slušanje deteta dok nabraja sve činjenice koje zna o dinosaurusima čini da se ono oseća cenjeno. Kvalitetno vreme treba da bude upravo to. Gledanje u ekran sprečava roditelje da se u potpunosti povežu s decom, a to je jedna od najvrednijih stvari koje mogu da im pruže.

Preopterećenost poslom

Prezaposleni roditelji, potpuno nenamerno, mogu učiniti da se dete oseća nepoželjno. To je osetljiva tema jer većina roditelja mora da radi kako bi obezbedila egzistenciju. Sati posvećeni poslu imaju viši cilj — obezbediti krov nad glavom i hranu na stolu. Prelazak na rad od kuće doneo je veću fleksibilnost, ali je i zamaglio granice između poslovnog i privatnog života.

Mala deca, na primer, ne razumeju zašto roditelji ne žele da se igraju s njima kada sede tik pored njih. Ključ je u postavljanju granica prema poslu, kad god je to moguće. Tako deca uče da su roditeljima važna — dovoljno da se roditelj vrati kući na vreme kako bi pročitao priču za laku noć.

Halfpoint/Shutterstock

Omalovažavanje njihovih snova

Dozvoljavajući deci da zamišljaju svoju budućnost i prate svoje strasti, roditelji pokazuju dubinu svoje ljubavi. Podrška ne znači dati deci potpunu slobodu da rade šta god žele — to znači da uvažavate njihova osećanja, podstičete ih i pronalazite kreativna rešenja kada ne možete da im pružite ono što žele ili smatrate da to nije najbolje za njih.

Možete podržati njihove želje, a da ne odustanete od onoga što smatrate najboljim. Slušanje, razumevanje, a zatim zajedničko pravljenje plana ključno je da bi dete znalo da ima vašu podršku. Tako se odgaja dete koje zna da je voljeno, razume svoje mesto u svetu i oseća se sigurno.

Kratak fitilj i razdražljivost

Nerealno je očekivati da roditelji nikada neće izgubiti strpljenje, ali hronična razdražljivost samo povećava napetost u porodici. Strpljiv pristup ključan je za dečji razvoj. Ostati smiren je teško, ali unutrašnji mir pomaže roditeljima da regulišu i dečje emocije. Roditelji su uzori prema kojima se deca oblikuju. Pružanje strpljenja deci dok otkrivaju ko žele da budu čin je bezuslovne ljubavi.

ShotPrime Studio/Shutterstock

Nepriznavanje njihovih uspeha

Ne zaslužuje svaka sitnica trofej, ali kada roditelji kažu deci koliko su ponosni na njih, naglašavaju važnost truda. Umesto površnih pohvala, stručnjaci predlažu podsticanje dece da prepoznaju vrednost i uspeha i neuspeha. Roditelji koji zanemaruju pobede svoje dece mogu učiniti da se ona osećaju nevažno i pitaju se kako da zasluže roditeljsku naklonost.

Kada se roditelji previše usredsrede na greške, a ignorišu uspehe, dete se može osećati nevoljeno i početi da privlači pažnju nestašlucima. Slaviti decu zbog onoga što jesu, kao i zbog njihovog truda i otpornosti, način je na koji roditelji pokazuju ljubav.