Političari ne moraju na sistematski pregled

Politicari ne moraju na sistematski pregled Uz imovinsko stanje i eventualne vanbracne aktivnosti, kada su u pitanju politicari, gradjane najcesce interesuje i zdravlje onih koji im vode drzavu. Prema istrazivanju koje je organizacija „Transparentnost Srbija” sprovela jos 2005. godine, vise od polovine anketiranih je na pitanje sta bi od podataka o funkcionerima obavezno trebalo da bude dostupno javnosti odgovorila da su to podaci o njihovom zdravstvenom stanju. Preciznije, cak 78,5 odsto onih kojima je bitno zdravlje politicara, narocito interesovanje pokazalo je za dusevno stanje politicara. Obaveza obavestavanja javnosti o zdravlju najvisih drzavnih funkcionera u Srbiji, medjutim, ne postoji, kao sto, prema Zakonu o radu, nije neophodno ni da se pri zaposljavanju dostavlja uverenje o zdravstvenom stanju. Na taj nacin gradjani su, prakticno, onemoguceni da znaju da li su ljudi koji im vode drzavu i, na neki nacin upravljaju njihovim zivotima, sposobni za tu vrstu posla, a o njihovom zdravlju saznaju samo ponesto, kao kada, recimo, sa Vojnomedicinske akademije saopste da je predsedniku Srbije Borisu Tadicu operisana zucna kesa. Jos je vaznije mozda to sto biraci nemaju priliku ni da se pre izbora uvere u zdravstveno stanje kandidata za najodgovornije drzavne funkcije, na osnovu cega bi takodje mogli da se uvere da onaj za koga bi glasali zbog prirode posla nece posustati, kako fizicki, tako ni mentalno – da li ce, mozda nekome srce da popusti u trenutku resavanja kosovskog problema, da li ce mu otkazati bubrezi pri potpisivanju sporazuma o stabilizaciji i pridruzivanju sa EU, ili je mozda neko od kandidata/politicara nikad izleceni alkoholicar ili narkoman? Uzgred receno, „prozivke” za bolesti zavisnosti vise puta su se cule na politickoj sceni. Rodoljub Sabic, drzavni poverenik za slobodan pristup informacijama, ima razumevanja za interes gradjana da budu informisani o psihofizickom stanju ljudi kojima su poverili da rukovode drzavom i u nacelu misli da je dobra ideja da oni o tome budu obavestavani. – To je, medjutim, veoma delikatna stvar i moramo je sagledati u realnom kontekstu. Ovde, nazalost, i dalje postoji ogromna opasnost da podaci iz necijeg zdravstvenog kartona budu zloupotrebljeni u dnevnopolitickoj borbi. Zbog toga bi, mozda, trebalo stvoriti nekakav mehanizam koji bi kontrolisao podatke ove vrste. Mozda bi to moglo da bude neko parlamentarno ili, pak, potpuno nezavisno telo, ali ni tada ne bi bila iskljucena mogucnost zloupotreba – kaze Sabic za „Politiku”. Sabic, koji je i sam bio ministar, a potom dosao na funkciju poverenika za slobodan pristup informacijama, kaze da pre stupanja ni na jedan od ovih polozaja nije prolazio lekarske kontrole. Da je u vladi Zorana Djindjica bio od samog njenog formiranja, januara 2001. Sabic bi sigurno prosao lekarske kontrole na VMA, kao sto su to, neposredno pre izbora vlade, morali da urade i ostali ministri. Na tome je insistirao sam Djindjic. Svim kandidatima za ministre uradjen je tada EKG srca, pregledana su im pluca, dali su krv i mokracu, a potom su bili podvrgnuti i psihotestu. Na tome se, medjutim, stalo jer nikada javnosti nisu javno saopsteni rezultati tih pregleda, a u javnosti se potom dugo spekulisalo da zdravstveno stanje dvojice ministara nije bilo zadovoljavajuce. O kome je rec, nikada se, medjutim, nije otkrilo, niti je iko od Djindjicevih ministara ostavku podneo iz zdravstvenih razloga. Obavezu da javnost obavestavaju o svom zdravlju nemaju ni politicari u Americi, ali je, prema recima Obrada Kesica, analiticara iz Vasingtona, pritisak javnosti u odredjenim slucajevima toliko jak da su politicari jednostavno primorani da svoje lekarske kartone stave pred kamere. – Tako je narocito kada postoji jaka sumnja da je neki politicar bolestan. To se dogodilo i u slucaju Dzima Kerija kada se kandidovao na izborima za predsednika SAD protiv Busa. U javnosti se sumnjalo da je bolestan i on je morao da svoj lekarski dosije stavi na uvid – kaze Kesic za „Politiku”. Keri je u prvom trenutku pokusao da sakrije neke stvari, ali kada je ti procurelo u javnost, pritisak je postao neizdrziv, pa je jednostavno morao da popusti. Neretko se od americkih politicara trazi, prema Kesicevim recima, da podnesu i dokaz o mentalnom zdravlju bracnog partnera, ali ne i porodicnu anamnezu, odnosno istoriju eventualno naslednih bolesti u porodici. S druge strane, americki predsednici jednom godisnje idu na preglede, a njihovi lekari na televiziji pokazuju i objasnjavaju rezultate raznih analiza i rendgenske snimke. Debata o tome da li politicari prilikom kandidovanja za neku funkciju ili prilikom stupanja na drzavnicku duznost treba da podnesu i uverenje o zdravstvenom stanju traje vec dugo. Jos pocetkom devedesetih je na Kongresu psihijatara Jugoslavije bilo oprecnih misljenja. Prema jednom od njih, svi politicari bi trebalo da prodju standardizovani intervju, koji bi ukazivao na crte licnosti koje treba pratiti, i da dostave licnu i porodicnu anamnezu (istoriju bolesti). Prema drugom shvatanju, to bi bilo zadiranje u privatnost, koje nije neophodno u demokratskim sistemima. Jedan od kljucnih argumenata protivnika teze o zadiranju u privatnost bila je da je i Hitler izabran po demokratskim principima, a da je epilog tog izbora vise nego poznat. Karton, pa mandat Lekari su slozni u jednom: bolest poznatih ljudi koji obavljaju javne, politicke funkcije ne sme da se precuti, jer od njihove razboritosti i zdravlja zavisi kakve ce odluke donositi, a od toga zavisi sudbina svih nas. Sekretar Etickog komiteta Srpskog lekarskog drustva dr Milena Jaukovic kaze da kada coveka boli, recimo, noga moze da bude nervozan, nestrpljiv, zurice da skrati debatu, ali sve moze da bude mnogo ozbiljnije kada covek pati od visokog krvnog pritiska ili dijabetesa, pa mu naglo skoci ili padne secer. - Gradjani imaju pravo da znaju od cega boluju ljudi koji su na vlasti, bez obzira na to sto je sveto pravilo medicine da je bolest privatna stvar svakog pojedinca. Lekar je obavezan da cuva lekarsku tajnu, jer u protivnom bi, otkrivsi je, mogao da odgovara, ali izuzetak je kada je rec o drzavnim interesima ili interesima gradjana. Medjutim, pitanje je da li politicar treba javnosti da kaze da li ima urasli nokat ili je operisao polip na debelom crevu. To je prepusteno njegovoj savesti. Ali, kako postupati u slucaju teze bolesti, na primer dijabetesa, krvnog pritiska ili nekih psihickih problema, na primer depresije, koje u velikoj meri uticu na rasudjivanje? Ili, u slucaju naizgled bezazlene astme kada politicar posle interkontinentalnih letova ili pojacanih napora tesko moze da izdrzi naporne drzavnicke razgovore? Doktorka Jaukovic dodaje da o ovim vaznim stvarima ne moze da odlucuje pojedinac, vec to mora biti apsolutno regulisano zakonom -mora da se zna koji tim lekara vodi racuna o zdravlju jednog politicara, a ne da on privatno bira lekara, zakonom treba utvrditi da niko ne moze da bude na politickoj funkciji a da nije pre stupanja na nju dokazano da je psihicki i fizicki zdrav. Profesor dr Predrag Lalevic, lekar koji je duze od 11 godina bio u timu lekara koji su lecili Josipa Broza Tita, kaze da svojoj rodjenoj majci nije smeo da kaze da Tito ima dijabetes i da nacija citavih 25 godina nije nista znala o tome. Ali, kako kaze, nismo mi bili jedini koji smo krili bolest politicara. Tokom dva-tri boravka u Beloj kuci ili Kremlju video je timove lekara koji su bdeli nad svakim pokretom tada vec prilicno bolesnih predsednika Niksona ili Breznjeva. Lalevic dodaje da je veoma opasno precutati da neko boluje od visokog krvnog pritiska, kada se zna da takva osoba moze da dozivi mozdani udar u trenutku razgovora o najvaznijim, presudnim stvarima za sudbinu jedne zemlje, a isto vazi i za secernu bolest koja utice na psihu. Sta gradjani Srbije znaju o zdravstvenom stanju ljudi koji vode drzavu Uz imovinsko stanje i eventualne vanbracne aktivnosti, kada su u pitanju politicari, gradjane najcesce interesuje i zdravlje onih koji im vode drzavu. Prema istrazivanju koje je organizacija „Transparentnost Srbija” sprovela jos 2005. godine, vise od polovine anketiranih je na pitanje sta bi od podataka o funkcionerima obavezno trebalo da bude dostupno javnosti odgovorila da su to podaci o njihovom zdravstvenom stanju. Preciznije, cak 78,5 odsto onih kojima je bitno zdravlje politicara, narocito interesovanje pokazalo je za dusevno stanje politicara.

Uz imovinsko stanje i eventualne vanbračne aktivnosti, kada su u pitanju političari, građane najčešće interesuje i zdravlje onih koji im vode državu. Prema istraživanju koje je organizacija „Transparentnost Srbija” sprovela još 2005. godine, više od polovine anketiranih je na pitanje šta bi od podataka o funkcionerima obavezno trebalo da bude dostupno javnosti odgovorila da su to podaci o njihovom zdravstvenom stanju. Preciznije, čak 78,5 odsto onih kojima je bitno zdravlje političara, naročito interesovanje pokazalo je za duševno stanje političara.

Obaveza obaveštavanja javnosti o zdravlju najviših državnih funkcionera u Srbiji, međutim, ne postoji, kao što, prema Zakonu o radu, nije neophodno ni da se pri zapošljavanju dostavlja uverenje o zdravstvenom stanju.

Na taj način građani su, praktično, onemogućeni da znaju da li su ljudi koji im vode državu i, na neki način upravljaju njihovim životima, sposobni za tu vrstu posla, a o njihovom zdravlju saznaju samo ponešto, kao kada, recimo, sa Vojnomedicinske akademije saopšte da je predsedniku Srbije Borisu Tadiću operisana žučna kesa.

Još je važnije možda to što birači nemaju priliku ni da se pre izbora uvere u zdravstveno stanje kandidata za najodgovornije državne funkcije, na osnovu čega bi takođe mogli da se uvere da onaj za koga bi glasali zbog prirode posla neće posustati, kako fizički, tako ni mentalno – da li će, možda nekome srce da popusti u trenutku rešavanja kosovskog problema, da li će mu otkazati bubrezi pri potpisivanju sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, ili je možda neko od kandidata/političara nikad izlečeni alkoholičar ili narkoman? Uzgred rečeno, „prozivke” za bolesti zavisnosti više puta su se čule na političkoj sceni.

Rodoljub Šabić, državni poverenik za slobodan pristup informacijama, ima razumevanja za interes građana da budu informisani o psihofizičkom stanju ljudi kojima su poverili da rukovode državom i u načelu misli da je dobra ideja da oni o tome budu obaveštavani.

– To je, međutim, veoma delikatna stvar i moramo je sagledati u realnom kontekstu. Ovde, nažalost, i dalje postoji ogromna opasnost da podaci iz nečijeg zdravstvenog kartona budu zloupotrebljeni u dnevnopolitičkoj borbi. Zbog toga bi, možda, trebalo stvoriti nekakav mehanizam koji bi kontrolisao podatke ove vrste. Možda bi to moglo da bude neko parlamentarno ili, pak, potpuno nezavisno telo, ali ni tada ne bi bila isključena mogućnost zloupotreba – kaže Šabić za „Politiku”.

Šabić, koji je i sam bio ministar, a potom došao na funkciju poverenika za slobodan pristup informacijama, kaže da pre stupanja ni na jedan od ovih položaja nije prolazio lekarske kontrole.

Da je u vladi Zorana Đinđića bio od samog njenog formiranja, januara 2001. Šabić bi sigurno prošao lekarske kontrole na VMA, kao što su to, neposredno pre izbora vlade, morali da urade i ostali ministri. Na tome je insistirao sam Đinđić. Svim kandidatima za ministre urađen je tada EKG srca, pregledana su im pluća, dali su krv i mokraću, a potom su bili podvrgnuti i psihotestu.

Na tome se, međutim, stalo jer nikada javnosti nisu javno saopšteni rezultati tih pregleda, a u javnosti se potom dugo spekulisalo da zdravstveno stanje dvojice ministara nije bilo zadovoljavajuće. O kome je reč, nikada se, međutim, nije otkrilo, niti je iko od Đinđićevih ministara ostavku podneo iz zdravstvenih razloga.

Obavezu da javnost obaveštavaju o svom zdravlju nemaju ni političari u Americi, ali je, prema rečima Obrada Kesića, analitičara iz Vašingtona, pritisak javnosti u određenim slučajevima toliko jak da su političari jednostavno primorani da svoje lekarske kartone stave pred kamere.

– Tako je naročito kada postoji jaka sumnja da je neki političar bolestan. To se dogodilo i u slučaju Džima Kerija kada se kandidovao na izborima za predsednika SAD protiv Buša. U javnosti se sumnjalo da je bolestan i on je morao da svoj lekarski dosije stavi na uvid – kaže Kesić za „Politiku”.

Keri je u prvom trenutku pokušao da sakrije neke stvari, ali kada je ti procurelo u javnost, pritisak je postao neizdrživ, pa je jednostavno morao da popusti. Neretko se od američkih političara traži, prema Kesićevim rečima, da podnesu i dokaz o mentalnom zdravlju bračnog partnera, ali ne i porodičnu anamnezu, odnosno istoriju eventualno naslednih bolesti u porodici.

S druge strane, američki predsednici jednom godišnje idu na preglede, a njihovi lekari na televiziji pokazuju i objašnjavaju rezultate raznih analiza i rendgenske snimke.

Debata o tome da li političari prilikom kandidovanja za neku funkciju ili prilikom stupanja na državničku dužnost treba da podnesu i uverenje o zdravstvenom stanju traje već dugo. Još početkom devedesetih je na Kongresu psihijatara Jugoslavije bilo oprečnih mišljenja. Prema jednom od njih, svi političari bi trebalo da prođu standardizovani intervju, koji bi ukazivao na crte ličnosti koje treba pratiti, i da dostave ličnu i porodičnu anamnezu (istoriju bolesti).

Prema drugom shvatanju, to bi bilo zadiranje u privatnost, koje nije neophodno u demokratskim sistemima. Jedan od ključnih argumenata protivnika teze o zadiranju u privatnost bila je da je i Hitler izabran po demokratskim principima, a da je epilog tog izbora više nego poznat.

Karton, pa mandat

Lekari su složni u jednom: bolest poznatih ljudi koji obavljaju javne, političke funkcije ne sme da se prećuti, jer od njihove razboritosti i zdravlja zavisi kakve će odluke donositi, a od toga zavisi sudbina svih nas.

Sekretar Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva dr Milena Jauković kaže da kada čoveka boli, recimo, noga može da bude nervozan, nestrpljiv, žuriće da skrati debatu, ali sve može da bude mnogo ozbiljnije kada čovek pati od visokog krvnog pritiska ili dijabetesa, pa mu naglo skoči ili padne šećer.

- Građani imaju pravo da znaju od čega boluju ljudi koji su na vlasti, bez obzira na to što je sveto pravilo medicine da je bolest privatna stvar svakog pojedinca. Lekar je obavezan da čuva lekarsku tajnu, jer u protivnom bi, otkrivši je, mogao da odgovara, ali izuzetak je kada je reč o državnim interesima ili interesima građana. Međutim, pitanje je da li političar treba javnosti da kaže da li ima urasli nokat ili je operisao polip na debelom crevu. To je prepušteno njegovoj savesti. Ali, kako postupati u slučaju teže bolesti, na primer dijabetesa, krvnog pritiska ili nekih psihičkih problema, na primer depresije, koje u velikoj meri utiču na rasuđivanje? Ili, u slučaju naizgled bezazlene astme kada političar posle interkontinentalnih letova ili pojačanih napora teško može da izdrži naporne državničke razgovore?

Doktorka Jauković dodaje da o ovim važnim stvarima ne može da odlučuje pojedinac, već to mora biti apsolutno regulisano zakonom -mora da se zna koji tim lekara vodi računa o zdravlju jednog političara, a ne da on privatno bira lekara, zakonom treba utvrditi da niko ne može da bude na političkoj funkciji a da nije pre stupanja na nju dokazano da je psihički i fizički zdrav.

Profesor dr Predrag Lalević, lekar koji je duže od 11 godina bio u timu lekara koji su lečili Josipa Broza Tita, kaže da svojoj rođenoj majci nije smeo da kaže da Tito ima dijabetes i da nacija čitavih 25 godina nije ništa znala o tome. Ali, kako kaže, nismo mi bili jedini koji smo krili bolest političara. Tokom dva-tri boravka u Beloj kući ili Kremlju video je timove lekara koji su bdeli nad svakim pokretom tada već prilično bolesnih predsednika Niksona ili Brežnjeva.

Lalević dodaje da je veoma opasno prećutati da neko boluje od visokog krvnog pritiska, kada se zna da takva osoba može da doživi moždani udar u trenutku razgovora o najvažnijim, presudnim stvarima za sudbinu jedne zemlje, a isto važi i za šećernu bolest koja utiče na psihu.