"Žena otimačica" ne postoji – oženjen muškarac nije žrtva

"Žene otimačice" su postale odomaćen termin za svaku ženu koja je slobodna i radi šta želi, dok istovremeno nepravedno zapostavljamo muškarce koji su "oteti". Da li je to protiv njihove volje? Ako jeste, onda stvarno treba da snosi posledice svaka žena koja je tako surovo otela muškarca.

Ali, ako to nije slučaj, onda zbog čega niko ne priča o tome da je bar malo kriv i taj muškarac koji vara, a uostalom kako se to krade osoba koja hoda i razmišlja svojom glavom?

Mora da postoji neka magija...

Nezgodno pitanje, ali ko je više kriv, slobodna žena koja ne želi sebe da ograničava ili zauzet muškarac koji ima porodicu, ali traži dodatnu "zabavu" sa strane? Kod kuće želi da ima sigurnu luku, suprugu zbog statusnog simbola i da odaje utisak ozbiljnog, porodičnog čoveka, ali i da bude "večiti momak", slobodnog duha i bez ikakvih stega.

Supplied by LMK / Landmark / Profimedia

Ne želim da ulazim u to da li je nešto ispravno ili ne, jer svako će raditi ono što želi. Ali jedno mi nije dovoljno jasno, zašto kada se sazna za neku takvu situaciju, odmah svi krive ženu (ljubavnicu), preziru je bez obzira što je i ne poznaju, gledaju je sa gađenjem, a ne znaju ni mrvicu drugu stranu priče...

Dok za muškarca koji vara uvek imamo samo reči hvale. On je sposoban da ima dve ili više žena, svaka mu čast, takav je, nemiran duh, nije mogao da se odbrani.

Zašto je popularno "šaranje" dobra osobina za muškarca i čak i poželjna, dok za ženu to ništa ne važi?

Ground Picture/Shutterstock

Tako nastaje pogrdan i opasan naziv "žena otimačica". Kao da govorimo o predmetu, a ne o ljudskom biću. Kao da je muškarac komad nameštaja koji je neko pomerio iz jednog stana u drugi. Zaboravljamo da svaka odrasla osoba donosi odluke svesno, namerno i sa punom odgovornošću.

Zanimljivo je kako se u tim situacijama gotovo uvek traži ženski krivac. Lakše je uperiti prstom u nju nego priznati da je brak ili veza možda odavno izgubila ono što je trebalo da je drži čvrstom. Lakše je reći "ona ga je zavela" nego postaviti pitanje: zašto je on uopšte bio spreman da ode?

Istina je da niko nikoga ne može "oteti" ako taj neko ne želi da bude otet. Ljudi nisu torbe, niti nagrade na takmičenju. Oni biraju. Ostaju ili odlaze. Lažu ili govore istinu. Vole ili traže nešto drugo. I svaki od tih izbora nosi posledice.

Da li je problem u toj drugoj ženi ili u našoj želji da pronađemo krivca i sve pojednostavimo? Strah od istine je gori od svega, bežanje u laži nas čini prividno jačima i bar na kratko ulepšava sve ono što je odavno postalo ružno, ali da li to vodi ka izlečenju? Ne.

Kaspars Grinvalds/Shutterstock

Podela žena na poštene i one koje to nisu – nije baš najsjajnija, dosta je nepravedna, a naročito zbog toga što muškarci nemaju dve grupe, oni svi spadaju u jednu, istu, najbolji su i bez greške. Ako nekad i urade nešto neprihvatljivo, to je zato što su "morali da se izduvaju", kriva je žena u svakom slučaju. I ona koja ga čeka kod kuće (jer ga je zapostavila), a i ona kod koje je pronašao to što mu treba (ona je kriva jer postoji).

Lako je ženu pretvoriti u negativca, ali je teško priznati da stvari nisu bile kako treba i mnogo pre nje, da je vernost bila uslovna, a ljubav nedovoljna.

Zato sledeći put kada čujete "otela muža", zapitajte se ko je kome šta zaista oduzeo? I da li je možda neko samo otišao tamo gde je već želeo da bude.

Jer ljubav se ne krade. Ona se daje. A kada prestane da se daje, niko je ne može zadržati silom.