Roditelji danas retko ovome uče decu, a potrebnije je nego ikad

Maniri nisu izašli iz mode – nikada nisu i nikada neće. Oni nisu relikt prošlosti, već temelj na kojem gradimo poštovanje, empatiju i dostojanstvo. I baš zato treba da ih prenesemo deci, od najranijih dana.

Pridrži vrata – za sve

Ovaj gest je jednostavan, ali snažan. Učimo decu – i dečake i devojčice – da pridrže vrata osobi koja ide iza njih. To nije stvar "džentlmenstva" u starinskom smislu, već osnovne kulture. Pridrži vrata starijem komšiji, majci sa bebom u kolicima, drugaru iz škole. To je način da kažeš: "Primećujem te. Stalo mi je."

Predstavi sebe – i druge

Kad se u društvu pojavi neko novi, neko ko nije upoznat sa svima, dete treba da zna da je na njemu (ili bilo kome od prisutnih) da prekine nelagodu. "Ovo je moja drugarica Ana, idemo zajedno u školu." Jednostavno, prirodno, bez neke posebne drame.

Ta mala pažnja pomaže ljudima da se osećaju dobrodošlo – i uči decu da budu svesna okoline, da prepoznaju kad neko možda stoji po strani i oseća se isključeno.

Inside Creative House/Shutterstock

Gledaj u oči

Ekrani su nas naučili da gledamo dole. Konstantno. Pogled nam automatski sklizne ka telefonu, tabletu, bilo čemu što svetluca. Ali poštovanje počinje u očima. Kad neko razgovara sa tobom, gledaj ga. Pokaži da si tu, da slušaš, da ti je stalo. Potpuna prisutnost je jedan od najdragocenijih poklona koje možemo dati drugoj osobi – i to je nešto što se uči odmalena.

Rukom pisane zahvalnice

Zaboravite Vajber, zaboravite brzu poruku sa smajlijem. Kad neko učini nešto lepo – pozove te na rođendan, pokloni ti poklon, pomogne ti na neki način – uzmi olovku i papir. Napisana zahvalnica ima težinu.

Ona govori: "Odvojio sam vreme. Razmislio sam o tebi. Cenim ono što si učinio." U svetu u kome sve ide brzinom svetlosti usporiti i napisati nešto rukom postaje gest vredan divljenja.

fizkes/Shutterstock

Sačekaj svoj red

Samokontrola i dostojanstvo idu ruku pod ruku. Učimo decu da ne upadaju u reč, da ne prekidaju, da sačekaju da neko završi misao pre nego što oni počnu svoju. "Pusti druge da završe, pa kaži šta imaš" – to nije samo pristojnost, to je poštovanje tuđeg prostora i glasa. U svetu u kome svi žele da budu čuveni, sposobnost slušanja je supermoć.

Bez telefona za stolom

Sto je mesto gde se porodica povezuje. Gde se priča o danu, gde se smeje, ponekad i svađa, ali si tu – prisutan. Telefon za stolom je kao zid između ljudi. Učimo decu da to vreme pripada onima koji sede sa njima, ne onima na ekranu. Obrok ili večera bez telefona postaju rituali bliskosti – i to su trenuci koje deca pamte.

Antonio Gravante/Shutterstock

Pomozi da se raskloni

Ako si u gostima, pokupi igračke posle sebe. Skloni svoj tanjir. Ponudi pomoć. To su tihi, nenametljivi znaci skromnosti i lepog vaspitanja. Niko ne očekuje da dete bude savršeno, ali kad vidi da se neko potrudio da ne ostavi haos iza sebe – to ostavlja utisak. Učimo decu da budu deo rešenja, ne problema. Da budu ljudi na koje se možeš osloniti.

Ponudi svoje mesto

U prenatrpanom autobusu, u čekaonici, bilo gde – primeti kome je mesto za sedenje možda potrebnije nego tebi. Trudnoj ženi, starijem gospodinu, nekome ko izgleda umorno. Svest o drugima je osnova lepih manira. Nije u pitanju žrtva, već empatija. "Vidim te, i brinem."

Mila May/Shutterstock

Pozdrav – toplo i iskreno

Ne ono brzo "ćao" dok buljiš u telefon, već prava reč, uz osmeh i kontakt očima. Dobro jutro. Dobar dan. Hvala. Molim. Te male reči nisu formalnost – one su most između ljudi.

Učimo decu da pozdrave komšije, prodavce, nastavnike. Da ne prolaze pored ljudi kao da su nevidljivi. Topao pozdrav može nekome promeniti ceo dan. Sve to, dok ih gledaju u oči.