Iskrena ispovest: Postala sam ljubavnica svom bivšem suprugu, on ima drugu, ali ja ga i dalje volim

Pokušala sam ugurati ključ u bravu, ali bezuspešno. Pokušala sam još jednom, ali ključ nije ulazio, kao da je s druge strane bio uguran drugi ključ. Ali to nije bilo moguće, u kući nije bilo nikoga!

Pri trećem pokušaju vrata su se širom otvorila i ugledala sam nasmešeno lice svoje svekrve.

Šta je radila u našem stanu? I ko joj je dao ključeve? To je zapravo bilo retoričko pitanje, jer sam pretpostavljala ko je odgovoran: Moj muž, s kojim sam tek dvadeset dana bila u braku! On, natrpan prtljagom, upravo je izlazio iz lifta i ugledavši svoju majku kako se smeši na našem pragu, ispustio je torbe i poleteo joj u zagrljaj.

"Mama, baš lepo što si došla!"

Nažalost, nisam mogla reći isto i zato sam ćutke ušla u stan noseći torbu koju je moj suprug, potpuno zanesen prepričavanjem događaja s našeg bračnog putovanja, zaboravio pred liftom. Cele večeri sam morala da trpim svoju svekrvu, koja nam je pripremila večeru i postavila sto.

"Mama, predivna si!" uskliknuo je njen ljubljeni sin kad je ugledao postavljen sto.

Ona mu je, vidno zadovoljna, odgovorila:

"Pretpostavljala sam da ćete biti umorni nakon tako dugog puta i poželela sam da vas iznenadim…"

I te kako nas je iznenadila! Ja sam se nadala možda ne tako udobnom povratku, ali svakako romantičnijem. Planirala sam da odemo na picu i zatim nastavimo da se mazimo i ljubimo na našem kauču pre nego što konačno odemo da isprobamo naš novi krevet! Ali, nakon što sam se dobro najela i psihički iscrpla od brbljanja svoje svekrve, bila sam toliko umorna da sam se s mužem samo blago poljubila. Zatim sam, okrenuvši mu leđa, odmah utonula u san i celu noć imala noćne more u kojima je glavnu ulogu imala njegova mama. Nažalost, scena s večerom ponovila se i idućih dana. Kad god bih se požalila na prisutnost svekrve, muž bi tvrdio da joj moramo biti zahvalni jer nam sve skuva i pospremi dok smo na poslu i na taj način štedi naše vreme.

Naprasno u brak

Ali ja nisam želela da mi se svekrva neprestano mota po kući! Suprug i ja venčali smo se nakon dve nedelje veridbe, ludo zaljubljeni. Sve to vreme nismo se nijednom posvađali, uvek smo se u svemu slagali. Možda mi se upravo zbog toga trenutna situacija činila toliko dramatičnom: svake večeri, nakon što bi njegova majka otišla, nas dvoje bismo se posvađali. A kad se moja svekrva ne bi pojavila, ne zato što joj je moj suprug nešto spomenuo, već zato što je sama tako odlučila, moj bi se muž žalio na jela koja bih mu skuvala, koja naravno nisu bila toliko ukusna kao jela njegove drage mamice, koja je imala ceo dan na raspolaganju da ih spremi! Ja sam optuživala njegovu mamu da je naporna i dosadna, a on ju je branio i tvrdio da sam nezahvalna i zlobna.

"Ja nezahvalna i zlobna? Kako se samo usuđuješ?", planula sam jedne večeri, ne mogavši više da trpim njegove primedbe.

Nismo bili ni tri nedelje u braku i već sam videla da mu se bliži kraj. I sve to zbog moje svekrve… a i zbog muža, koji je, umesto da me podrži, držao stranu svojoj mami. Rasprava se pretvorila u bespoštednu svađu i prvi put je moj muž izašao iz stana tresnuvši vratima, a ja sam briznula u plač.

Nisam mogla da verujem da on, čovek mog života, može imati tako pogrešno mišljenje o meni. Fizička privlačnost bila je okidač koji nas je privukao jedno drugome, a tek je zatim došla ljubav. Ali sada sam se pitala da li smo pogrešili što smo se venčali jer ako smo se pre u svemu slagali, sada više ništa nije bilo kako treba. Svađe su se nastavile i nakon što je moja svekrva bila ljubazno zamoljena da više ne dolazi.

Suprug i ja kao da smo se nepovratno razdvojili. Malo-pomalo gotovo je sasvim nestalo i fizičke privlačnosti: nas dvoje smo postali poput dvoje stranaca. Bili smo premladi da bismo ostatak života proveli u lošem braku, ali moji roditelji su me upozoravali da ne donosimo brzoplete odluke.

"Živeti zajedno nije lako", tvrdila je moja mama. "Morate pronaći ravnotežu u vašem braku."

Ali ja sam se bojala da to nećemo uspeti. Kod supruga mi je sada išlo na živce sve što je govorio ili činio i neprestano sam se s njim svađala. Bila sam agresivna i nezadovoljna i smatrala sam da nema razloga da nastavimo suživot u kojem nijedno od nas dvoje nije srećno.

Očigledno smo pogrešili što smo se venčali, bilo je bolje priznati poraz i razvesti se.

Tu smo odluku zajednički doneli nakon jednog razgovora i on je, očigledno umoran od beskonačnih rasprava, rekao da je najbolje da se rastanemo na civilizovan način. I kao civilizovani ljudi, trudili smo se da što više izađemo u susret jedno drugome.

"Stan neka ostane tebi", rekao je velikodušno on i dodao: "Našao sam jedan stančić u blizini stana moje mame, kojoj će tako biti lakše da mi pomagne u prvo vreme. Ona bi, zapravo, želela da se vratim kući, ali ja se nekako ne osećam spremnim za to…"

Mogla sam i pretpostavliti da moja svekrva jedva čeka da joj se ponovno vrati voljeni sinčić, koji je pukom srećom uspeo da pobegne iz kandži okrutne veštice poput mene!

"Ako hoćeš, mogu ti pomoći da premestiš priključak za kompjuter u drugu sobu. Znam da si želela da imaš radnu sobu i sada kada ćeš biti sama, imaćeš dovoljno prostora na raspolaganju."

Ta pažljivost s njegove strane me dirnula, ali nakon meseci ravnodušnosti i nerazumevanja bilo je prekasno. Ja sam, opet, njemu pomogla da spakuje svoje stvari i da se smesti u novi stan.

"Ovde sam ti složila beli veš, a ovde košulje", rekla sam mu kad sam završila slaganje njegove odeće u orman.

"Hvala ti, baš si srce…" rekao je i neočekivano me zagrlio, a ja sam se stisnula uz njega.

Nismo uopšte izgledali kao dvoje rastavljenih supružnika, već pre kao dvoje mladenaca. Sramežljivo sam se odmakla od njega i nastavila da nameštam posteljinu u spavaćoj sobi, dok je on u dnevnom boravku sklapao novi trosed.

"Eto, gotovo, dođi da vidiš!" pozvala sam ga, poravnavši dlanovima pokrivač na krevetu. "Mislim da će ti ovako biti lepše."

Ušao je u sobu i bacio se na krevet, uništivši sav moj trud.

"Mrtav sam umoran", uzdahnuo je.

"I ja", priznala sam.

"Dođi, ispruži se i ti", pozvao me kao da je to najnormalnija stvar na svetu. I poslušala sam ga.

Neko vreme smo ležali u tišini, a zatim je ruka mog muža nežno dotakla moju, možda nesvesno, a možda i namerno. U svakom slučaju, već smo se idućeg trenutka našli u strastvenom zagrljaju. Vodili smo ljubav i bilo je divno, ali tišina koja je zatim usledila bila je prilično neprijatna.

Oboje smo gotovo istovremeno iskočili iz kreveta, ne gledajući se u oči. On je rekao da će morati da stavi tapete kako bi oživeo zidove i dodao je još svašta, čega se ne sećam. Bilo nam je neprijatno, a bili smo i zbunjeni.

Zatim se, nakon što je ponovo namestio pokrivač, okrenuo oko sebe i promrmljao:

"Dobro, čini mi se da je sve na mestu." I izašao je iz sobe.

Sačekala sam nekoliko minuta, a zatim sam odlučila da se pozdravim s njim. Ovlaš smo se poljubili, iako bih se najradije skupila uz njega i ostala u njegovom zagrljaju. Ta mi se želja činila neumesnom i neprimerenom. Tužno sam za sobom zatvorila vrata njegovog stana i krenula u svoj, u kojem me niko nije čekao. Uostalom, to sam i želela.

U prvo vreme noći sam provodila razmeštajući nameštaj. Želela sam na neki način izbrisati njegovo prisustvo i dati stanu svoj pečat. Taj posao me sasvim obuzeo i uzeo mi sve slobodno vreme.

Ali kako je vreme prolazilo, svaki povratak u stan bivao mi je sve tužniji. Naročito su mi vikendi bili bolna tačka.

Trudila sam se da što manje budem kod kuće, ali nisam mogla da sakrijem od same sebe da osećam užasnu prazninu. S njim se više nisam ni čula ni videla i bilo mi je glupo da ga povem. Rastali smo se i to je bila gotova priča.

Ponovo susret

Nastavila sam da izlazim s prijateljicama. Povremeno smo odlazile na kratka putovanja, što sam oduvek želela, ali na kraju me nisu usrećila koliko sam mislila. Moj odnos s prijateljicama više nije bio isti, ja više nisam bila ista, nisam bila spontana kao nekad i željna avantura. Čak naprotiv, držala sam na pristojnoj udaljenosti sve muškarce koji bi mi se pokušali približiti, obeshrabrujući svaki njihov pokušaj da pokušaju nešto sa mnom.

Bila sam pomalo zabrinuta da se ne pretvorim u zaedljivu usedelicu, ali tu ništa nisam mogla da učinim. Opravdavala sam se razmišljajući kako čovek postaje oprezniji i mudriji nakon što se jedanput opeče, jer ne želi dvaput ponoviti istu grešku. U dubini srca nadala sam se da ću jednoga dana upoznati onog pravog. Tada ću i ja započeti novi život kao i on koji je, sudeći po pričama koje su kružile, imao novu devojku. Zatim sam se jedne večeri pri povratku kući zaustavila u samoposluzi da kupim nešto za večeru. Razgledala sam sadržaj polica kad sam se gotovo sudarila s njim.

"Kakvo iznenađenje! Šta radiš ovde?"

"Pa, zapravo bi to ja tebe trebalo da pitam", odgovorila sam sa smeškom uzvrativši mu zagrljaj. "Šta radiš u mom kraju?"

"Bio sam ovde zbog posla i setio se ove samoposluge, koja ima sve što jednom samcu treba."

Pogledao me ispod oka i nasmejao se.

" Ako nemaš nikakvih planova za večeras, mogla bi mi se pridružiti na večeri?"

Zašto ne? Pretpostavljala sam da će mi biti neprijatno pri ponovnom susretu s njim, zbog onoga što se dogodilo kad smo poslednji put bili zajedno, međutim otkrila sam da se oboje ponašamo normalno i spontano, kao da smo se zadnji put videli dan pre. Ili, možda, još bolje rečeno, kao da smo još zajedno.

Otišli smo u jedan restoran u blizini i tokom večere razgovarali o svemu i svačemu. Nismo se doticali ličnih tema, ali kad smo seli u auto i krenuli prema mom stanu, on me iznenadio pitanjem:

"Koliko dugo se već nismo videli?"

"Pa, skoro dve godine…", promrmljala sam. Zapravo sam tačno znala koliko je dana prošlo otkad smo se rastali: sedamsto dvadeset i dva.

"Bože, kako vreme leti!"

"Da li je istina da imaš novu devojku?" upitala sam ga.

"Da, ona bi htela da živi sa mnom, a ja baš nisam siguran želim li to pa oklevam. Znaš kako je, ko se jednom opeče, duva i na hladno", nasmejao se kako bi razbio napetost u vazduhu, a zatim se naglo uozbiljio i upitao

"Misliš li ikad na mene?"

"A ti na mene?" odvratila sam.

"Ja sam prvi pitao". naglasio je i ponovo se nasmejao.

Stigli smo pred moju zgradu i on je isključio motor i okrenuo se prema meni.

"Onda?" insistirao je.

Rekavši to, uzeo mi je lice u ruke i privukao ga sebi. Usne su mu bile toliko blizu mojih i iznenada sam shvatila da sve vreme razmišljam samo o tome koliko ga želim poljubiti. Uglavnom, da skratim priču, on se popeo u moj stan i ponovo smo se prepustili strastima kao i u prvim danima naše ljubavi.

Od te večeri me zvao skoro svako veče, kad god ne bi bio sa svojom devojkom. Razmenjivali bismo reči pune strasti i nežnosti, poput dvoje ljubavnika i svaki put kad bismo se uspeli videti, završili bismo u krevetu. Zaljubljivala sam se u svog bivšeg muža žestoko i strastveno poput pubertetlije. Živela sam u iščekivanju njegovih poziva i bojala se da ponovo ne nestane.

Zato sam se trudila da budem vesela, zavodljiva i mazna. Ali jedne večeri sam odlučila da mu kažem istinu.

"Volim te!" izjavila sam.

"I ja tebe volim, čak i više nego pre", zagrlio me on.

"Ali vidiš, bojim se, bojim se da se ne probudim iz te čarolije", rekla sam zatim.

"I ja se bojim svega što bi se moglo dogoditi ako ponovo započnemo vezu. Užasavam se onih scena s mojom majkom, beskonačnih rasprava, svih onih stvari kojima smo dopustili da nas razdvoje."

Nisam znala šta da mu odgovorim pa sam se samo još jače stisnula uz njega.

Od tada je prošloa godina. On je i dalje moj ljubavnik, iako više nije u vezi s onom devojkom i ja sam jedina žena u njegovom životu.

Ali, ipak smo i dalje vrlo oprezni: oboje se bojimo da ponovo ne pogrešimo. Zbog toga smo zahvalni za svaki srećan trenutak ljubavi. Meni se čak ponekad čini da je biti ljubavnica sopstvenog muža vrhunac sreće. Možda ćemo pre ili posle ponovo započeti život zajedno, a možda će se naša strast istrošiti.

Ko bi to znao… Zato uživajmo dok traje!