Zatrpavanje bolnih emocija hranom

Zatrpavanje bolnih emocija hranom O kavom je tu poremecaju rec? "Svako moze da se seti situacije u kojoj se prejeo, ali kada se govori o poremecaju bitna razlika je to sto se ovakve epizode ucestalo ponavljaju i imaju oblik prinude. Poremecaji su ozbiljna i retka stanja, a vecina ljudi samo pati od povremenog i blagog, ali neprijatnog nesnalazenja sa sopstvenim ponasanjem i emocijama. Iako i povremena prejedanja ponekad mogu da se povezu sa emocionalnim problemima, gde bi trebalo koristiti profesionalnu pomoc, ne mogu se podvesti pod pojam poremecaja", objasnjava Ana Gvozdic. Kako objasnjavate cinjenicu da su mu sklonije zene nego muskarci? "Poremecajima ishrane sklonije su zene, mada su one, u odnosu na muskarce, sklonije i da svoj odnos prema hrani protumace kao poremecaj, iako on to cesto nije. Zene umeju da budu osetljivije na male telesne promene koje su posledica povremenih nutritivnih izleta, pa se cesce na to zale. Ovaj poremecaj ishrane ipak nije karakteristican pretezno za zene. On se cesce nego drugi poremecaji ishrane javlja i kod muskaraca". Sta odlikuje osobe koje imaju ovaj poremecaj? "Kod osoba koje pate od kompulzivnog prejedanja javlja se osecaj gubitka kontrole nad uzimanjem hrane, pa one jedu brzo, cesto samo gutajuci hranu, neselektivno, bez obzira na ukus i kvalitet hrane i bez obzira na osecaj gladi i sitosti, a sve do trenutka dok ih ne savladaju fizicka teskoba, problemi sa disanjem i bol u stomaku. Karakteristicno za osobe sa ovim problemom je opsednutost svojim fizickim izgledom i dijetama. Kao i kod drugih poremecaja ishrane i ovde je prisutno stalno nezadovoljstvo svojim fizickim izgledom". Kakve emocionalne reakcije ga prate? "Zavrsetak epizode prejedanja prate negativne emocionalne reakcije, kao sto su samoprebacivanje zbog takvog postupka, osecaj krivice, bes, depresivnost. Moze da dodje do upadljivog socijalnog povlacenja i pasivne rezigniranosti. Osoba odbija da izadje iz kuce, ne zeli da je iko vidi u tom stanju, ne zeli da ustane iz kreveta ili da ucini bilo sta dobro za sebe". U odnosu na bulimicare i anoreksicne osobe, kako one koje pate od kompulzivnog prejedanja vide svoje telo? "Zajednicko im je konstantno nezadovoljstvo svojim fizickim izgledom i opsednutost hranjenjem i dijetetskim strategijama. Za razliku od bulimije koju karakterise izazivanje povracanja i uzimanje velike kolicine laksativa, u ovom slucaju osoba najcesce samo pribegava rigoroznim dijetama, ekscesivnom vezbanju i iscrpljivanju organizma u zelji da popravi stvar ili to konstantno planira, ali ne realizuje. Za razliku od anoreksije, u kojoj osoba sebe vidi kao gojaznu iako je ustvari opasno pothranjena, u ovom slucaju najcesce je zaista prisutna prekomerna tezina. Osoba svoje telesne granice opaza realno, ali je nezadovoljna onim sto vidi. Kod nekih su faze prejedanja i stroge discipline takve da oni nemaju prekomernu tezinu ali stalno osciliraju, bas kao i njihovo zadovoljstvo i nezadovoljstvo sobom". Zasto uglavnom jedu sami, a ne u drustvu? "Kompulzivni prejedaci se uglavnom stide sebe u naletima prejedanja, pa to obicno rade kada su sami i niko ih ne vidi. Epizode prejedanja imaju oblik prinude, pa im je veoma vazno da ih u tome niko ne zaustavi". Sta se zapravo krije iza ovog neumerenog unosenja hrane? "Osobe koje pate od ovog poremecaja koriste hranu kao nacin da zatrpaju bolne emocije sa kojima ne smeju da se suoce, sto nije samo simbolicno. Nebitno iz kog razloga, svi smo bar nekada preterali i suocili se sa mucnom pretovarenoscu hranom. A kod ovog poremecaja takvo stanje je svakodnevica. Fizicka pretovarenost sluzi da potisne psihicki bol. Opsesivnim razmisljanjem o hrani i fizickom izgledu drzi se pod kontrolom anksioznost koja bi pratila suocavanje sa osnovnim problemom. Kod ovih osoba nezadovoljstvo se ogranicava na fizicku neadekvatnost i postoji uverenje da bi sve bilo dobro samo kada bi bili dovoljno vitki. Stalna je fantazija da je resenje tako jednostavno i uporna samosabotaza da se ono dostigne. Kompulzivni prejedaci razvili su poremecaj kao nacin da se odbrane od prejakih negativnih emocija sa kojima nisu bili u stanju da se nose onda kada su se javljale. Iako najcesce imaju prekomernu tezinu, fizicki izgled je zapravo samo zgodna tema da se na nju "nalepi" nezadovoljstvo. Ipak, posto je osnovni problem nekada zaista ozbiljan kao onda kada je u osnovi rec o poremecajima raspolozenja, kakvo je depresija, moze doci do tacke sloma u kojoj sada sve zatrpavane emocije izlaze napolje u preplavljujucem naletu". Kako prijatelji i strucna lica mogu da pomognu ovakvim osobama? "Zbog toga sto pred drugima vrlo retko i malo jedu, moze proci mnogo vremena dok drugi, cak i oni najblizi, ne shvate da se dogadja nesto mnogo ozbiljnije od preteranog hedonizma, nedostatka discipline i volje. Iako govorimo o poremecaju ishrane, u terapijskom radu nije primarno bavljenje ishranom. Stavise, pokusaji da se disciplinom i uputstvima nutricioniste razresi problem kompulzivnog prejedanja, direktan su poziv na jos jedan neuspeh. Kompulzivno prejedanje nije problem sa hranom, vec problem suocavanja sa bolom. Nisu svi spremni da se upuste u istrazivanje svojih bolnih emocija i stupe u kontakt sa traumaticnim iskustvima. Zato i razvijaju poremecaj koji ih od toga stiti. Psihoterapijski rad se mora sprovoditi oprezno, korak po korak, sa svescu o tome da pribegavanje ovakvom nacinu odbrane zaista moze da prikriva veoma ozbiljne emocionalne deficite na kojima nije lako raditi. A socijalni pritisak daje rezultate samo ako je propracen prihvatanjem i razumevanjem, kao i pruzanjem podrske tokom tog procesa". Zasto uglavnom jedu sami, a ne u drustvu? "Kompulzivni prejedaci se uglavnom stide sebe u naletima prejedanja, pa to obicno rade kada su sami i niko ih ne vidi. Epizode prejedanja imaju oblik prinude, pa im je veoma vazno da ih u tome niko ne zaustavi". Sta se zapravo krije iza ovog neumerenog unosenja hrane? "Osobe koje pate od ovog poremecaja koriste hranu kao nacin da zatrpaju bolne emocije sa kojima ne smeju da se suoce, sto nije samo simbolicno. Nebitno iz kog razloga, svi smo bar nekada preterali i suocili se sa mucnom pretovarenoscu hranom. A kod ovog poremecaja takvo stanje je svakodnevica. Fizicka pretovarenost sluzi da potisne psihicki bol. Opsesivnim razmisljanjem o hrani i fizickom izgledu drzi se pod kontrolom anksioznost koja bi pratila suocavanje sa osnovnim problemom. Kod ovih osoba nezadovoljstvo se ogranicava na fizicku neadekvatnost i postoji uverenje da bi sve bilo dobro samo kada bi bili dovoljno vitki. Stalna je fantazija da je resenje tako jednostavno i uporna samosabotaza da se ono dostigne. Kompulzivni prejedaci razvili su poremecaj kao nacin da se odbrane od prejakih negativnih emocija sa kojima nisu bili u stanju da se nose onda kada su se javljale. Iako najcesce imaju prekomernu tezinu, fizicki izgled je zapravo samo zgodna tema da se na nju "nalepi" nezadovoljstvo. Ipak, posto je osnovni problem nekada zaista ozbiljan kao onda kada je u osnovi rec o poremecajima raspolozenja, kakvo je depresija, moze doci do tacke sloma u kojoj sada sve zatrpavane emocije izlaze napolje u preplavljujucem naletu". Kako prijatelji i strucna lica mogu da pomognu ovakvim osobama? "Zbog toga sto pred drugima vrlo retko i malo jedu, moze proci mnogo vremena dok drugi, cak i oni najblizi, ne shvate da se dogadja nesto mnogo ozbiljnije od preteranog hedonizma, nedostatka discipline i volje. Iako govorimo o poremecaju ishrane, u terapijskom radu nije primarno bavljenje ishranom. Stavise, pokusaji da se disciplinom i uputstvima nutricioniste razresi problem kompulzivnog prejedanja, direktan su poziv na jos jedan neuspeh. Kompulzivno prejedanje nije problem sa hranom, vec problem suocavanja sa bolom. Nisu svi spremni da se upuste u istrazivanje svojih bolnih emocija i stupe u kontakt sa traumaticnim iskustvima. Zato i razvijaju poremecaj koji ih od toga stiti. Psihoterapijski rad se mora sprovoditi oprezno, korak po korak, sa svescu o tome da pribegavanje ovakvom nacinu odbrane zaista moze da prikriva veoma ozbiljne emocionalne deficite na kojima nije lako raditi. A socijalni pritisak daje rezultate samo ako je propracen prihvatanjem i razumevanjem, kao i pruzanjem podrske tokom tog procesa". Izvor: S.Bijelic/Novosti Foto: Stuart Miles/FreeDigitalPhotos.net, imagerymajestic/FreeDigitalPhotos.net novosti.rs Konzumiranje prevelike kolicine hrane, i to najcesce bez ijednog svedoka, mnogo je vise od neumerenog uzivanja u omiljenim i kaloricnim namirnicama. Kako kaze Ana Gvozdic, O.L.I. psihoterapeut, tu je rec o kompulzivnom prejedanju, ozbiljnom poremecaju ishrane, koga karakterise unosenje ogromne kolicine hrane u kratkom vremenskom roku, a ucestalo se ponavlja. Sto je narocito porazno, kolicina hrane koja se unese u toku dana tada i do deset puta premasi dnevne nutritivne potrebe. Kompulzivno prejedanje nije problem sa hranom, vec problem suocavanja sa bolom, nisu svi spremni da stupe u kontakt sa traumama, pa razvijaju poremecaj koji ih od toga stiti.

O kavom je tu poremećaju reč?

"Svako može da se seti situacije u kojoj se prejeo, ali kada se govori o poremećaju bitna razlika je to što se ovakve epizode učestalo ponavljaju i imaju oblik prinude. Poremećaji su ozbiljna i retka stanja, a većina ljudi samo pati od povremenog i blagog, ali neprijatnog nesnalaženja sa sopstvenim ponašanjem i emocijama. Iako i povremena prejedanja ponekad mogu da se povežu sa emocionalnim problemima, gde bi trebalo koristiti profesionalnu pomoć, ne mogu se podvesti pod pojam poremećaja", objašnjava Ana Gvozdić.

Kako objašnjavate činjenicu da su mu sklonije žene nego muškarci?

"Poremećajima ishrane sklonije su žene, mada su one, u odnosu na muškarce, sklonije i da svoj odnos prema hrani protumače kao poremećaj, iako on to često nije. Žene umeju da budu osetljivije na male telesne promene koje su posledica povremenih nutritivnih izleta, pa se češće na to žale. Ovaj poremećaj ishrane ipak nije karakterističan pretežno za žene. On se češće nego drugi poremećaji ishrane javlja i kod muškaraca".

Šta odlikuje osobe koje imaju ovaj poremećaj?

"Kod osoba koje pate od kompulzivnog prejedanja javlja se osećaj gubitka kontrole nad uzimanjem hrane, pa one jedu brzo, često samo gutajući hranu, neselektivno, bez obzira na ukus i kvalitet hrane i bez obzira na osećaj gladi i sitosti, a sve do trenutka dok ih ne savladaju fizička teskoba, problemi sa disanjem i bol u stomaku. Karakteristično za osobe sa ovim problemom je opsednutost svojim fizičkim izgledom i dijetama. Kao i kod drugih poremećaja ishrane i ovde je prisutno stalno nezadovoljstvo svojim fizičkim izgledom".

Kakve emocionalne reakcije ga prate?

"Završetak epizode prejedanja prate negativne emocionalne reakcije, kao što su samoprebacivanje zbog takvog postupka, osećaj krivice, bes, depresivnost. Može da dođe do upadljivog socijalnog povlačenja i pasivne rezigniranosti. Osoba odbija da izađe iz kuće, ne želi da je iko vidi u tom stanju, ne želi da ustane iz kreveta ili da učini bilo šta dobro za sebe".

U odnosu na bulimičare i anoreksične osobe, kako one koje pate od kompulzivnog prejedanja vide svoje telo?

"Zajedničko im je konstantno nezadovoljstvo svojim fizičkim izgledom i opsednutost hranjenjem i dijetetskim strategijama. Za razliku od bulimije koju karakteriše izazivanje povraćanja i uzimanje velike količine laksativa, u ovom slučaju osoba najčešće samo pribegava rigoroznim dijetama, ekscesivnom vežbanju i iscrpljivanju organizma u želji da popravi stvar ili to konstantno planira, ali ne realizuje. Za razliku od anoreksije, u kojoj osoba sebe vidi kao gojaznu iako je ustvari opasno pothranjena, u ovom slučaju najčešće je zaista prisutna prekomerna težina. Osoba svoje telesne granice opaža realno, ali je nezadovoljna onim što vidi. Kod nekih su faze prejedanja i stroge discipline takve da oni nemaju prekomernu težinu ali stalno osciliraju, baš kao i njihovo zadovoljstvo i nezadovoljstvo sobom".

Zašto uglavnom jedu sami, a ne u društvu?

"Kompulzivni prejedači se uglavnom stide sebe u naletima prejedanja, pa to obično rade kada su sami i niko ih ne vidi. Epizode prejedanja imaju oblik prinude, pa im je veoma važno da ih u tome niko ne zaustavi".

Šta se zapravo krije iza ovog neumerenog unošenja hrane?

"Osobe koje pate od ovog poremećaja koriste hranu kao način da zatrpaju bolne emocije sa kojima ne smeju da se suoče, što nije samo simbolično. Nebitno iz kog razloga, svi smo bar nekada preterali i suočili se sa mučnom pretovarenošću hranom. A kod ovog poremećaja takvo stanje je svakodnevica.

Fizička pretovarenost služi da potisne psihički bol. Opsesivnim razmišljanjem o hrani i fizičkom izgledu drži se pod kontrolom anksioznost koja bi pratila suočavanje sa osnovnim problemom. Kod ovih osoba nezadovoljstvo se ograničava na fizičku neadekvatnost i postoji uverenje da bi sve bilo dobro samo kada bi bili dovoljno vitki. Stalna je fantazija da je rešenje tako jednostavno i uporna samosabotaža da se ono dostigne.

Kompulzivni prejedači razvili su poremećaj kao način da se odbrane od prejakih negativnih emocija sa kojima nisu bili u stanju da se nose onda kada su se javljale. Iako najčešće imaju prekomernu težinu, fizički izgled je zapravo samo zgodna tema da se na nju "nalepi" nezadovoljstvo. Ipak, pošto je osnovni problem nekada zaista ozbiljan kao onda kada je u osnovi reč o poremećajima raspoloženja, kakvo je depresija, može doći do tačke sloma u kojoj sada sve zatrpavane emocije izlaze napolje u preplavljujućem naletu".

Kako prijatelji i stručna lica mogu da pomognu ovakvim osobama?

"Zbog toga što pred drugima vrlo retko i malo jedu, može proći mnogo vremena dok drugi, čak i oni najbliži, ne shvate da se događa nešto mnogo ozbiljnije od preteranog hedonizma, nedostatka discipline i volje. Iako govorimo o poremećaju ishrane, u terapijskom radu nije primarno bavljenje ishranom. Štaviše, pokušaji da se disciplinom i uputstvima nutricioniste razreši problem kompulzivnog prejedanja, direktan su poziv na još jedan neuspeh.

Kompulzivno prejedanje nije problem sa hranom, već problem suočavanja sa bolom. Nisu svi spremni da se upuste u istraživanje svojih bolnih emocija i stupe u kontakt sa traumatičnim iskustvima. Zato i razvijaju poremećaj koji ih od toga štiti. Psihoterapijski rad se mora sprovoditi oprezno, korak po korak, sa svešću o tome da pribegavanje ovakvom načinu odbrane zaista može da prikriva veoma ozbiljne emocionalne deficite na kojima nije lako raditi. A socijalni pritisak daje rezultate samo ako je propraćen prihvatanjem i razumevanjem, kao i pružanjem podrške tokom tog procesa".

Zašto uglavnom jedu sami, a ne u društvu?

"Kompulzivni prejedači se uglavnom stide sebe u naletima prejedanja, pa to obično rade kada su sami i niko ih ne vidi. Epizode prejedanja imaju oblik prinude, pa im je veoma važno da ih u tome niko ne zaustavi".

Šta se zapravo krije iza ovog neumerenog unošenja hrane?

"Osobe koje pate od ovog poremećaja koriste hranu kao način da zatrpaju bolne emocije sa kojima ne smeju da se suoče, što nije samo simbolično. Nebitno iz kog razloga, svi smo bar nekada preterali i suočili se sa mučnom pretovarenošću hranom. A kod ovog poremećaja takvo stanje je svakodnevica.

Fizička pretovarenost služi da potisne psihički bol. Opsesivnim razmišljanjem o hrani i fizičkom izgledu drži se pod kontrolom anksioznost koja bi pratila suočavanje sa osnovnim problemom. Kod ovih osoba nezadovoljstvo se ograničava na fizičku neadekvatnost i postoji uverenje da bi sve bilo dobro samo kada bi bili dovoljno vitki. Stalna je fantazija da je rešenje tako jednostavno i uporna samosabotaža da se ono dostigne.

Kompulzivni prejedači razvili su poremećaj kao način da se odbrane od prejakih negativnih emocija sa kojima nisu bili u stanju da se nose onda kada su se javljale. Iako najčešće imaju prekomernu težinu, fizički izgled je zapravo samo zgodna tema da se na nju "nalepi" nezadovoljstvo. Ipak, pošto je osnovni problem nekada zaista ozbiljan kao onda kada je u osnovi reč o poremećajima raspoloženja, kakvo je depresija, može doći do tačke sloma u kojoj sada sve zatrpavane emocije izlaze napolje u preplavljujućem naletu".

Kako prijatelji i stručna lica mogu da pomognu ovakvim osobama?

"Zbog toga što pred drugima vrlo retko i malo jedu, može proći mnogo vremena dok drugi, čak i oni najbliži, ne shvate da se događa nešto mnogo ozbiljnije od preteranog hedonizma, nedostatka discipline i volje. Iako govorimo o poremećaju ishrane, u terapijskom radu nije primarno bavljenje ishranom. Štaviše, pokušaji da se disciplinom i uputstvima nutricioniste razreši problem kompulzivnog prejedanja, direktan su poziv na još jedan neuspeh.

Kompulzivno prejedanje nije problem sa hranom, već problem suočavanja sa bolom. Nisu svi spremni da se upuste u istraživanje svojih bolnih emocija i stupe u kontakt sa traumatičnim iskustvima. Zato i razvijaju poremećaj koji ih od toga štiti. Psihoterapijski rad se mora sprovoditi oprezno, korak po korak, sa svešću o tome da pribegavanje ovakvom načinu odbrane zaista može da prikriva veoma ozbiljne emocionalne deficite na kojima nije lako raditi. A socijalni pritisak daje rezultate samo ako je propraćen prihvatanjem i razumevanjem, kao i pružanjem podrške tokom tog procesa".

Izvor: S.Bijelić/Novosti
Foto: Stuart Miles/FreeDigitalPhotos.net, imagerymajestic/FreeDigitalPhotos.net