I muškarci plaču

I muskarci placu Suze su u modi. Ali, ne zenske suze koje se prolivaju na srceparajuce filmove, bebe i simpaticne kucne ljubimce, te one koje se pojave kada su zene ostavljene ili kada izgube nekoga ko im je drag. Suze koje izazivaju simpatije, saosecanja i solidarnost muske su suze. Kris Martin, vodja i pevac grupe Coldplay, place (sto se negde dalo i naslutiti iz melanholicnih pesama benda) u svakoj prilici: zbog pobede Baraka Obame, ali i gledajuci svaku epizodu rijaliti soua "X Factor": "Ako ne places tokom 'X Factora', nisi ljudsko bice", izjavio je Kris. Tu je i Cry Baby Miki Rork koji vec 15 godina suzama pokusava da vrati ljubav svog zivota Kare Otis. Evidentno je da je promena socijalnih obicaja u toku i da sve ono sto cini razliku izmedju muskaraca i zena polako nestaje. Muskarci se depiliraju, provode sate u kupatilu, broj kozmetickog salona njihovih partnerki je odavno i u njihovom imeniku a omiljeni poklon za rodjendan im je pinceta dok je nekadasnji pretezno sivo-crni garderober danas eksplozija pastelnih boja. Savremeni muskarac je emotivan, fokusiran na svoj izgled i mnogo vise povezan sa svim onim sto je vekovima bila karakteristika zena. Ta zenska strana muskaraca sve cesce podrazumeva i suze. One suze koje su nekada bile skrivene, o kojima se nikada nije pricalo i koje su bile nedopustljive i u najtuznijim momentima, danas su trazene, pozeljne i opravdane. Zena koja place je vec toliko uobicajena situacija da joj zene i muskarci ne pridaju skoro nikakvu vaznost. Ne tako retko smatra se da je zena koja place, kao i obicno, izgubila kontrolu i histerise, no ukoliko muskarac place, to je vec sasvim druga prica. Muskarac koji place raznezuje, budi solidarnost i simpatije. Jer, ukoliko je on pustio suzu u javnosti, mora da je rec o necem zaista vaznom, necem sto zasluzuje suze koje su sasvim sigurno iskrene. Ne kao zenske koje vidimo u skoro svakoj situaciji. Medjutim, istrazivanje americke agencije "Brylcreem Mandom Report 2008" pokazalo je da 60 odsto zena prepusta muskarcu vodecu ulogu u vezi. Ukratko receno, zene bi nazad njihove muskarce i odnos u kojem se jasno znalo ko je ko, jer smatraju da su muskarci otisli predaleko u otkrivanju njihove zenske strane, te da vise nemaju jasne ideje o tome koja im je uloga. Suze u politici Ali, istrazivanje Univerziteta "Penn State" u SAD-u pokazuju i da suze u ocima muskaraca ipak dobijaju zenske simpatije. Muskarci koji su inace jaki, cvrsti i ne pokazuju rado emocije; ako placu - momentalno osvajaju zenski pol posto njihove suze imaju drugaciju tezinu. Mozda se to najjasnije vidi u politici (narocito u Americi), gde muski politicari ne tako retko pustaju suze, sto je inace dozvoljeno, cak i pozeljno jer time ne tako retko skupljaju poene, dok je to politicarkama negirano i rizikuju cak i da izgube glasove. Tom Luc, autor knjige "Crying: The Matural And Cultural History Of Tears", objasnjava da je to zato sto su muskarci opste prihvaceni kao jaki i "bez emocija", pa ukoliko pokazu slabost kroz suze, to duboko dira javno mnjenje, dok s druge strane zena u politici mora da pokaze i svoju jaku stranu da bi uspela. Znaci, kada Dzordz Bus place za ubijenim marincem, to je u redu. Kada se Barak Obama tokom kampanje iznenada potrese zbog smrti svoje bake za koju je bio izuzetno vezan, cela nacija i ceo svet placu s njim. Ronaldu Reganu, kao i svim drugim americkim predsednicima, bila je dozvoljena suza u uglu oka koja je samo pokazivala iskrenost njegovih emocija. Kada Bilu Klintonu zasuze oci jer mu je supruga postala drzavni sekretar, to je dirljivo, no ukoliko bi Hilari sebi dozvolila momenat slabosti, bila bi okarakterisana kao samo jos jedna zena koja glumi da je jaka a u stvari je ista kao i sve druge zene: slaba. Sukob generacija To je takodje i generacijsko pitanje. Za nekadasnje muskarce plac je bio ispod casti, pokazivanje emocija znak velike slabosti te sakrivanje suza esencija muskosti. Sta se promenilo? Odgovor mozda lezi u muzici koja je omogucila da privatne potisnute emocije izadju na povrsinu. Muzicar Dzomi Rej je tokom pedesetih godina proslog veka bio poznat kao Gospodin Emocija jer je plakao tokom skoro svih svojih nastupa. Inace, vecinu najtuznijih pesama napisali su muskarci. Sezdesete su donele muzici i suze koje su bile u trendu a kasnije je televizija zajedno sa rijaliti programima usla u nase domove, totalno menjajuci pojmove o tome sta je normalno i prihvatljivo. S druge strane, istorija pokazuje da su muskarci uvek plakali - uzmimo na primer samog Isusa, koji je, kako pripoveda Biblija, plakao za svojim preminulim prijateljem Lazarom, dok britanski kralj Henri I nije skrivao suze u svakoj prilici. Neretko muskarci bi grunuli u plac zbog fudbalskih utakmica a oci bi im zasuzile i kada bi svirala himna ili bi u horu pevali s navijacima. No, zene su na to navikle. Ali suze za izgubljenom ljubavlju i dalje ih svrstavaju u slabice i pateticne. Jaci pol rado priznaje da place zbog: rodjenja vlastitog deteta, smrti u porodici, gubitka kucnog ljubimca, u momentima kada ih dete prvi put nazove "tata", zbog paraolimpijskih igara, kada vide da drugi muskarci placu, zbog pesama poput one od Dzonija Kesa "Hurt By" ili kada ih potrese hrabrost drugih ljudi. Nerado ce pak priznati da jecaju zbog smrti Bambijeve mame, kada ih devojka u koju su ceo zivot zaljubljeni pozove na vencanje a oni nisu mladozenja, te da pre zavrsetka crtanog filma o sloncicu Dambu izlaze iz sobe jer "sve su to gluposti" a ne zato sto ce u svakom momentu briznuti u plac. Muski plac se, kako stvari stoje, ipak zenama dopada. Funkcionise, drustveno je prihvatljiv i cenjen. No, ipak, ima svoje limite: samo ukoliko je "tih", ukoliko su oci pomalo crvene, jedna suza na obrazu, nista vise od toga. Jecanje je i dalje samo i iskljucivo zenska stvar. BOX! Zbogom alfa muzjaci "Brylcreem Mandom Report 2008", istrazivanje sprovedeno medju muskarcima izmedju 18 i 80 godina, pokazalo je da: 62 odsto ispitanika zna da pegla i to cini cesto 10 odsto sposobno da resi i najmanji problem na vlastitom automobilu 60 odsto kaze da se ne oseca kao “muskarcina” 26 odsto vise u odnosu na generaciju iz 1940. godine provodi mnogo vise vremena pred ogledalom 85 odsto izjavilo da ih nije sramota da placu u javnosti MAGAZIN GRAZIA U FEBRUARSKOM BROJU DONOSI: Ekskluzivno: Rijana, Zilijet Binos, Kejt Vinslet, Vjera Mujovic Modni specijal: Ves u prvom planu Meteoropatija: fenomen modernog doba Suze, zenska strana jaceg pola Putovanja: Provod na snegu bez skija Muskarci su pokazali zensku stranu licnosti koja podrazumeva i iznosenje emocija u javnosti. Sve ono sto su zene decenijama toliko zelele, sada, kada je pred njima, ne pricinjava im narocito zadovoljstvo - barem po anketama sprovedenim u SAD-u. Dobro dosli u metroseksualno drustvo. Trazili ste - gledajte. I ne zaboravite da uvek imate maramicu pri ruci! Tekst: Sanja Lucic Izvor: Magazin "Grazia" Muskarci su pokazali zensku stranu licnosti koja podrazumeva i iznosenje emocija u javnosti. Sve ono sto su zene decenijama toliko zelele, sada, kada je pred njima, ne pricinjava im narocito zadovoljstvo - barem po anketama sprovedenim u SAD-u. Dobro dosli u metroseksualno drustvo. Trazili ste - gledajte. I ne zaboravite da uvek imate maramicu pri ruci!

Suze su u modi. Ali, ne ženske suze koje se prolivaju na srceparajuće filmove, bebe i simpatične kućne ljubimce, te one koje se pojave kada su žene ostavljene ili kada izgube nekoga ko im je drag. Suze koje izazivaju simpatije, saosećanja i solidarnost muške su suze.

Kris Martin, vođa i pevač grupe Coldplay, plače (što se negde dalo i naslutiti iz melanholičnih pesama benda) u svakoj prilici: zbog pobede Baraka Obame, ali i gledajući svaku epizodu rijaliti šoua "X Factor": "Ako ne plačeš tokom 'X Factora', nisi ljudsko biće", izjavio je Kris. Tu je i Cry Baby Miki Rork koji već 15 godina suzama pokušava da vrati ljubav svog života Kare Otis.

Evidentno je da je promena socijalnih običaja u toku i da sve ono što čini razliku između muškaraca i žena polako nestaje. Muškarci se depiliraju, provode sate u kupatilu, broj kozmetičkog salona njihovih partnerki je odavno i u njihovom imeniku a omiljeni poklon za rođendan im je pinceta dok je nekadašnji pretežno sivo-crni garderober danas eksplozija pastelnih boja. Savremeni muškarac je emotivan, fokusiran na svoj izgled i mnogo više povezan sa svim onim što je vekovima bila karakteristika žena.

Ta ženska strana muškaraca sve češće podrazumeva i suze. One suze koje su nekada bile skrivene, o kojima se nikada nije pričalo i koje su bile nedopustljive i u najtužnijim momentima, danas su tražene, poželjne i opravdane.

Žena koja plače je već toliko uobičajena situacija da joj žene i muškarci ne pridaju skoro nikakvu važnost. Ne tako retko smatra se da je žena koja plače, kao i obično, izgubila kontrolu i histeriše, no ukoliko muškarac plače, to je već sasvim druga priča.

Muškarac koji plače raznežuje, budi solidarnost i simpatije. Jer, ukoliko je on pustio suzu u javnosti, mora da je reč o nečem zaista važnom, nečem što zaslužuje suze koje su sasvim sigurno iskrene. Ne kao ženske koje vidimo u skoro svakoj situaciji.

Međutim, istraživanje američke agencije "Brylcreem Mandom Report 2008" pokazalo je da 60 odsto žena prepušta muškarcu vodeću ulogu u vezi. Ukratko rečeno, žene bi nazad njihove muškarce i odnos u kojem se jasno znalo ko je ko, jer smatraju da su muškarci otišli predaleko u otkrivanju njihove ženske strane, te da više nemaju jasne ideje o tome koja im je uloga.

Suze u politici

Ali, istraživanje Univerziteta "Penn State" u SAD-u pokazuju i da suze u očima muškaraca ipak dobijaju ženske simpatije. Muškarci koji su inače jaki, čvrsti i ne pokazuju rado emocije; ako plaču - momentalno osvajaju ženski pol pošto njihove suze imaju drugačiju težinu.

Možda se to najjasnije vidi u politici (naročito u Americi), gde muški političari ne tako retko puštaju suze, što je inače dozvoljeno, čak i poželjno jer time ne tako retko skupljaju poene, dok je to političarkama negirano i rizikuju čak i da izgube glasove. Tom Luc, autor knjige "Crying: The Matural And Cultural History Of Tears", objašnjava da je to zato što su muškarci opšte prihvaćeni kao jaki i "bez emocija", pa ukoliko pokažu slabost kroz suze, to duboko dira javno mnjenje, dok s druge strane žena u politici mora da pokaže i svoju jaku stranu da bi uspela.

Znači, kada Džordž Buš plače za ubijenim marincem, to je u redu. Kada se Barak Obama tokom kampanje iznenada potrese zbog smrti svoje bake za koju je bio izuzetno vezan, cela nacija i ceo svet plaču s njim.

Ronaldu Reganu, kao i svim drugim američkim predsednicima, bila je dozvoljena suza u uglu oka koja je samo pokazivala iskrenost njegovih emocija. Kada Bilu Klintonu zasuze oči jer mu je supruga postala državni sekretar, to je dirljivo, no ukoliko bi Hilari sebi dozvolila momenat slabosti, bila bi okarakterisana kao samo još jedna žena koja glumi da je jaka a u stvari je ista kao i sve druge žene: slaba.

Sukob generacija

To je takođe i generacijsko pitanje. Za nekadašnje muškarce plač je bio ispod časti, pokazivanje emocija znak velike slabosti te sakrivanje suza esencija muškosti. Šta se promenilo? Odgovor možda leži u muzici koja je omogućila da privatne potisnute emocije izađu na površinu.

Muzičar Džomi Rej je tokom pedesetih godina prošlog veka bio poznat kao Gospodin Emocija jer je plakao tokom skoro svih svojih nastupa. Inače, većinu najtužnijih pesama napisali su muškarci. Šezdesete su donele muzici i suze koje su bile u trendu a kasnije je televizija zajedno sa rijaliti programima ušla u naše domove, totalno menjajući pojmove o tome šta je normalno i prihvatljivo. S druge strane, istorija pokazuje da su muškarci uvek plakali - uzmimo na primer samog Isusa, koji je, kako pripoveda Biblija, plakao za svojim preminulim prijateljem Lazarom, dok britanski kralj Henri I nije skrivao suze u svakoj prilici.

Neretko muškarci bi grunuli u plač zbog fudbalskih utakmica a oči bi im zasuzile i kada bi svirala himna ili bi u horu pevali s navijačima. No, žene su na to navikle. Ali suze za izgubljenom ljubavlju i dalje ih svrstavaju u slabiće i patetične. Jači pol rado priznaje da plače zbog: rođenja vlastitog deteta, smrti u porodici, gubitka kućnog ljubimca, u momentima kada ih dete prvi put nazove "tata", zbog paraolimpijskih igara, kada vide da drugi muškarci plaču, zbog pesama poput one od Džonija Keša "Hurt By" ili kada ih potrese hrabrost drugih ljudi. Nerado će pak priznati da jecaju zbog smrti Bambijeve mame, kada ih devojka u koju su ceo život zaljubljeni pozove na venčanje a oni nisu mladoženja, te da pre završetka crtanog filma o slončiću Dambu izlaze iz sobe jer "sve su to gluposti" a ne zato što će u svakom momentu briznuti u plač.

Muški plač se, kako stvari stoje, ipak ženama dopada. Funkcioniše, društveno je prihvatljiv i cenjen. No, ipak, ima svoje limite: samo ukoliko je "tih", ukoliko su oči pomalo crvene, jedna suza na obrazu, ništa više od toga. Jecanje je i dalje samo i isključivo ženska stvar.

BOX!

Zbogom alfa mužjaci

"Brylcreem Mandom Report 2008", istraživanje sprovedeno među muškarcima između 18 i 80 godina, pokazalo je da:

62 odsto ispitanika zna da pegla i to čini često
10 odsto sposobno da reši i najmanji problem na vlastitom automobilu
60 odsto kaže da se ne oseća kao “muškarčina”
26 odsto više u odnosu na generaciju iz 1940. godine provodi mnogo više vremena pred ogledalom
85 odsto izjavilo da ih nije sramota da plaču u javnosti

MAGAZIN GRAZIA U FEBRUARSKOM BROJU DONOSI:

Ekskluzivno:
Rijana, Žilijet Binoš, Kejt Vinslet, Vjera Mujović

Modni specijal:
Veš u prvom planu

Meteoropatija:
fenomen modernog doba

Suze, ženska strana jačeg pola

Putovanja:
Provod na snegu bez skija