Netrpeljivost između obaveštajaca i Bušove administracije

Netrpeljivost izmedju obavestajaca i Busove administracije Prvi je bio izvestaj pod imenom Nacionalna obavestajna procena (NIE) koja zakljucuje s "velikim pouzdanjem" da je Iran obustavio svoj nuklearni program jos 2003. Takodje se tvrdi s "velikom pouzdanoscu" da Iran nece biti tehnicki sposoban da proizvodi i obradi dovoljno plutonijuma za atomsku bombu pre 2015. Stavise, ocenjuje se da se Iran u svojim odlukama rukovodi odmeravanjem troskova i koristi pre nego sto pozuri da razvije nuklearno oruzje bez obzira na politicku, ekonomsku i vojnu cenu. Drukcije receno, moguce je spreciti iransko sirenje nuklearnog naoruzanja pravom kombinacijom diplomatskih akcija, a u svakom slucaju pretnja nije tako imanentna kao sto je prikazala Busova administracija. Mozda ce mi istoricari protivureciti, ali se licno ne secam nijedne druge prilike u istoriji kad su se obavestajne agencije bilo koje zemlje udruzile da bi objavile ocenu koja potpuno potkopava najvise spoljnopoliticke ciljeve sopstvene vlade. Predsednikova reakcija je licila na zaprepascenje, usledilo je poricanje, a zatim ignorisanje kao da je stigla od neke nezavisne, nepouzdane agencije koja nema nikakve veze s njegovom administracijom. U stilu, "oni" imaju svoje misljenje, a mi nase. Ali, kao sto se kaze u uvodnom paragrafu, "Nacionalne obavestajne procene su najautoritativnije pisane ocene obavestajne zajednice o pitanjima nacionalne bezbednosti". Poslednjih nekoliko godina Busova administracija je bila u prvoj liniji zemalja koje su izrazavale zabrinutost povodom iranskog programa i namera iranske vlade. Zajedno s kljucnim partnerima iz Evropske unije, SAD su postojano gradile slucaj za poostravanje sankcija protiv Irana. Kolale su spekulacije da je ozbiljno razmatrana neka vrsta vojne akcije. Entuzijazam sveta za sve ovo sada je nestao poput vazduha iz balona probusenog spenadlom. Objavljivanje NIE odmah je potvrdilo sumnje mnogih da Busova administracija namerno promovise na sva zvona scenario tipa "oruzje za masovno unistavanje" u slucaju Irana, posto je on funkcionisao veoma dobro u pripremi inzvazije na Irak. To je poremetilo napore mnogih saveznika koji su i sami postojano radili na obustavljanju iranskog programa. Sjedinjene Drzave ponovo deluju kao nepouzdan partner. Iran je doziveo izvestaj kao pobedu koja je potvrdila njegovu poziciju. Iranci namerno ignorisu mnoge druge delove NIE koji su manje povoljni za njih. Cinjenica je da NIE izgleda namerno istice odredjene aspekte iranskog nuklearnog programa, a ignorise ili smanjuje znacaj ostalih veoma vaznih pitanja. Ukupan rezultat je iskrivljen dokument. To ukazuje na ogroman jaz (a verovatno i veliku netrpeljivost) koji postoji sada izmedju obavestajne zajednice kao celine i rukovodstva Busove administracije. Kao da je obavestajna zajednica osecala da se tesko kompromitovala time sto se pokorila pritisku s visokog nivoa u slucaju Iraka i da je zelela da "naplati", ili da ulozi veliki napor u suprotnom pravcu da bi ponovo zadobila svoj kredibilitet. Konacno, ne mogu jednostavno da shvatim kako bi ijedna administracija na svetu mogla da dovede sebe u poziciju gde je dozovoljeno da tako katastrofalan izvestaj uopste dodje i blizu finalne faze. U bilo kojoj normalnoj situaciji, tokom duzeg perioda vremena, predsednik i njegovi savetnici trebalo bi da dobijaju poverljive informacije koje vode u pravcu zakljucaka NIE. To bi omogucilo administraciji da preduzme brojne korake. Ona bi mogla da ukaze na stvarne nedostatke u nacinu na koji je izvestaj pisan, da sugerise promene u cinjenicnom sadrzaju, naglasi ili istakne druge oblasti; ili bi mogla lagano i pazljivo da promeni svoje javne komentare i pozicije kod kljucnih saveznika, da odrazavaju razmotrena misljenja obavestajne zajednice i da koncano pripremi medijsku strategiju pre publikovanja da bi pazljivo ocenila izvestaj. Ukratko receno, izvestaj ne bi bio takva senzacija, posto ne bi bio u takvom raskoraku s administracijom. Umesto toga, predsednik i njegova politika prema Iranu bili su vec usmereni i sada su u rasulu. Kao sto sam rekao u jednoj ranijoj kolumni, rec je zaistao o "bandi koja nije mogla ni da puca pravo". To je americki izraz za stvarnu nesposobnost. Drugi obavestajni incident bilo je otkrice da je 2005. Centralna obavestajna agencija namerno unistila stotine casova video traka na kojima je snimljeno ispitivanje dvojice operativaca Al Kaide 2002. Iako se u prvobitnom izvestaju tvrdilo da je to u osnovi bila unilateralna akcija jednog dela CIA, u toku je prava poplava saslusanja i istraga, da bi se utvrdilo ko je koliko znao i ko je ucestvovao u donosenju odluke da se slika ispitivanje, a onda da se nakon tri godine trake uniste. CIA tvrdi da su pojedinci umesani u unistavanje traka imali objasnjenje da bi zivoti sluzbenika koji su sprovodili ispitivanje mogli da budu ugrozeni ako bi trake ugledale svetlost dana. To bi delom moglo da bude istina, ali stvarni su razlozi sto bi svako ko bi gledao upotrebu "poboljsanih ispitivackih tehnika" verovatno bio zgrozen i razbesnjen. Pre svega, bila bi srusena odbrana ovih tehnika, koju je administracija stalno koristila; reputacija CIA koja je koristila te tehnike bila bi tesko ostecenja; bio bi zadat jos jedan tezak udarac svakoj tvrdnji Sjedinjenih Drzava da ima bilo koju vrstu "morlanog autoriteta" da bilo kom drugom u svetu kaze kako da se ponasa. Nema nikakve sumnje da ce pojedinci koji su preuzeli odgovornost za unistavanje traka biti vidjeni unutar CIA kao heroji, spremni da padnu da bi zastitili CIA i americku vladu od svih nabrojanih posledica. Ali, problem je u sledecem. I pored toga sto im je poslo za rukom da sprece graficki prikaz tih ispitivackih tehnika - ili bolje reci torture - obelodanjivanje unistavanja izazvalo je probleme. Pre svega, akt unistavanja traka naveo je nekoga unutar CIA da to nedelo otkrije novinaru koji je objavio pricu. Mozda se tako nesto ne bi dogodilo da su trake jednostavno sklonjene negde daleko. Drugo, CIA se nasla pravo u vidokrugu Kongresa i americke javnosti zbog takvih akcija. A to se dogadja usred izborne kampanje gde se kandidati trude iz petnih zila da denuciraju akcije CIA i pozivaju da se glave kotrljaju, kao i na uvodjenje preventivnih mera da se sprece ubuduce takvi akti. Prema tome, konacan rezultat je da je ostecena reputacija Agencije u svakom slucaju, kao i Sjedinjenih Drzava u svetu, a posebno u muslimanskom. Kao bivsi, pragmatican diplomata, mislim da je unustavanjem traka smanjena ukupna steta. Ali, kao ljudsko bice, voleo bih da su "podvlacenja" pokazana na nasim glavnim informativnim TV kanalima. Nama Amerikancima je neophodno da sami vidimo u stvarnim bojama sta znace "poboljsane tehnike ispitivanja" i sta nasa vlada namerno radi svojim zatvorenicima. Garntujem da bi samo dan nakon prikazivanja na nacionalnoj televiziji, takva praksa bila bucno obustavljena. Zato sto bi bili zgrozeni i posramljeni. I trebalo bi da budemo. Pogled iz Cavtata Vilijem Montgomeri Protekle dve nedelje, obavestajna zajednica Sjedinjenih Drzava bila je centar dva odvojena incidenta, koja su s pravom izazvali interesovanje sirom sveta. Njihov zajednicki imenitelj jeste da su duboko osramotili Busovu administraciju i ozbiljno potkopali njen kredibilitet.

Prvi je bio izveštaj pod imenom Nacionalna obaveštajna procena (NIE) koja zaključuje s "velikim pouzdanjem" da je Iran obustavio svoj nuklearni program još 2003. Takođe se tvrdi s "velikom pouzdanošću" da Iran neće biti tehnički sposoban da proizvodi i obradi dovoljno plutonijuma za atomsku bombu pre 2015. Štaviše, ocenjuje se da se Iran u svojim odlukama rukovodi odmeravanjem troškova i koristi pre nego što požuri da razvije nuklearno oružje bez obzira na političku, ekonomsku i vojnu cenu. Drukčije rečeno, moguće je sprečiti iransko širenje nuklearnog naoružanja pravom kombinacijom diplomatskih akcija, a u svakom slučaju pretnja nije tako imanentna kao što je prikazala Bušova administracija.

Možda će mi istoričari protivurečiti, ali se lično ne sećam nijedne druge prilike u istoriji kad su se obaveštajne agencije bilo koje zemlje udružile da bi objavile ocenu koja potpuno potkopava najviše spoljnopolitičke ciljeve sopstvene vlade. Predsednikova reakcija je ličila na zaprepašćenje, usledilo je poricanje, a zatim ignorisanje kao da je stigla od neke nezavisne, nepouzdane agencije koja nema nikakve veze s njegovom administracijom. U stilu, "oni" imaju svoje mišljenje, a mi naše. Ali, kao što se kaže u uvodnom paragrafu, "Nacionalne obaveštajne procene su najautoritativnije pisane ocene obaveštajne zajednice o pitanjima nacionalne bezbednosti".

Poslednjih nekoliko godina Bušova administracija je bila u prvoj liniji zemalja koje su izražavale zabrinutost povodom iranskog programa i namera iranske vlade. Zajedno s ključnim partnerima iz Evropske unije, SAD su postojano gradile slučaj za pooštravanje sankcija protiv Irana. Kolale su spekulacije da je ozbiljno razmatrana neka vrsta vojne akcije. Entuzijazam sveta za sve ovo sada je nestao poput vazduha iz balona probušenog špenadlom.

Objavljivanje NIE odmah je potvrdilo sumnje mnogih da Bušova administracija namerno promoviše na sva zvona scenario tipa "oružje za masovno uništavanje" u slučaju Irana, pošto je on funkcionisao veoma dobro u pripremi inzvazije na Irak. To je poremetilo napore mnogih saveznika koji su i sami postojano radili na obustavljanju iranskog programa. Sjedinjene Države ponovo deluju kao nepouzdan partner. Iran je doživeo izveštaj kao pobedu koja je potvrdila njegovu poziciju. Iranci namerno ignorišu mnoge druge delove NIE koji su manje povoljni za njih. Činjenica je da NIE izgleda namerno ističe određene aspekte iranskog nuklearnog programa, a ignoriše ili smanjuje značaj ostalih veoma važnih pitanja. Ukupan rezultat je iskrivljen dokument.

To ukazuje na ogroman jaz (a verovatno i veliku netrpeljivost) koji postoji sada između obaveštajne zajednice kao celine i rukovodstva Bušove administracije. Kao da je obaveštajna zajednica osećala da se teško kompromitovala time što se pokorila pritisku s visokog nivoa u slučaju Iraka i da je želela da "naplati", ili da uloži veliki napor u suprotnom pravcu da bi ponovo zadobila svoj kredibilitet.

Konačno, ne mogu jednostavno da shvatim kako bi ijedna administracija na svetu mogla da dovede sebe u poziciju gde je dozovoljeno da tako katastrofalan izveštaj uopšte dođe i blizu finalne faze. U bilo kojoj normalnoj situaciji, tokom dužeg perioda vremena, predsednik i njegovi savetnici trebalo bi da dobijaju poverljive informacije koje vode u pravcu zaključaka NIE. To bi omogućilo administraciji da preduzme brojne korake. Ona bi mogla da ukaže na stvarne nedostatke u načinu na koji je izveštaj pisan, da sugeriše promene u činjeničnom sadržaju, naglasi ili istakne druge oblasti; ili bi mogla lagano i pažljivo da promeni svoje javne komentare i pozicije kod ključnih saveznika, da odražavaju razmotrena mišljenja obaveštajne zajednice i da končano pripremi medijsku strategiju pre publikovanja da bi pažljivo ocenila izveštaj. Ukratko rečeno, izveštaj ne bi bio takva senzacija, pošto ne bi bio u takvom raskoraku s administracijom. Umesto toga, predsednik i njegova politika prema Iranu bili su već usmereni i sada su u rasulu. Kao što sam rekao u jednoj ranijoj kolumni, reč je zaistao o "bandi koja nije mogla ni da puca pravo". To je američki izraz za stvarnu nesposobnost.

Drugi obaveštajni incident bilo je otkriće da je 2005. Centralna obaveštajna agencija namerno uništila stotine časova video traka na kojima je snimljeno ispitivanje dvojice operativaca Al Kaide 2002. Iako se u prvobitnom izveštaju tvrdilo da je to u osnovi bila unilateralna akcija jednog dela CIA, u toku je prava poplava saslušanja i istraga, da bi se utvrdilo ko je koliko znao i ko je učestvovao u donošenju odluke da se slika ispitivanje, a onda da se nakon tri godine trake unište.

CIA tvrdi da su pojedinci umešani u uništavanje traka imali objašnjenje da bi životi službenika koji su sprovodili ispitivanje mogli da budu ugroženi ako bi trake ugledale svetlost dana. To bi delom moglo da bude istina, ali stvarni su razlozi što bi svako ko bi gledao upotrebu "poboljšanih ispitivačkih tehnika" verovatno bio zgrožen i razbešnjen. Pre svega, bila bi srušena odbrana ovih tehnika, koju je administracija stalno koristila; reputacija CIA koja je koristila te tehnike bila bi teško oštećenja; bio bi zadat još jedan težak udarac svakoj tvrdnji Sjedinjenih Država da ima bilo koju vrstu "morlanog autoriteta" da bilo kom drugom u svetu kaže kako da se ponaša.

Nema nikakve sumnje da će pojedinci koji su preuzeli odgovornost za uništavanje traka biti viđeni unutar CIA kao heroji, spremni da padnu da bi zaštitili CIA i američku vladu od svih nabrojanih posledica. Ali, problem je u sledećem. I pored toga što im je pošlo za rukom da spreče grafički prikaz tih ispitivačkih tehnika - ili bolje reći torture - obelodanjivanje uništavanja izazvalo je probleme. Pre svega, akt uništavanja traka naveo je nekoga unutar CIA da to nedelo otkrije novinaru koji je objavio priču. Možda se tako nešto ne bi dogodilo da su trake jednostavno sklonjene negde daleko. Drugo, CIA se našla pravo u vidokrugu Kongresa i američke javnosti zbog takvih akcija. A to se događa usred izborne kampanje gde se kandidati trude iz petnih žila da denuciraju akcije CIA i pozivaju da se glave kotrljaju, kao i na uvođenje preventivnih mera da se spreče ubuduće takvi akti. Prema tome, konačan rezultat je da je oštećena reputacija Agencije u svakom slučaju, kao i Sjedinjenih Država u svetu, a posebno u muslimanskom.

Kao bivši, pragmatičan diplomata, mislim da je unuštavanjem traka smanjena ukupna šteta. Ali, kao ljudsko biće, voleo bih da su "podvlačenja" pokazana na našim glavnim informativnim TV kanalima. Nama Amerikancima je neophodno da sami vidimo u stvarnim bojama šta znače "poboljšane tehnike ispitivanja" i šta naša vlada namerno radi svojim zatvorenicima. Garntujem da bi samo dan nakon prikazivanja na nacionalnoj televiziji, takva praksa bila bučno obustavljena. Zato što bi bili zgroženi i posramljeni. I trebalo bi da budemo.