Harvardski psiholog otkriva jednostavan trik da prevaziđete najteže trenutke tokom radnog dana

Autori sajta Biznis insajder konsultovali su Suzan Dejvid (Susan David), psihologa Harvardske medicinske škole (Harvard Medical School) i autorke knjige „Emotional Agility“, objasnila je da nam je teško da se distanciramo od svojih misli i emocija. Rezultat je taj da se uplićemo u mrežu stresa iz koje kao da nema izlaza.

Ali Suzan, koja se konsultuje sa organizacijama, kao što su, između ostalih i, Ujedinjene nacije, ima „elegantno“ rešenje kako da se distanciramo od svojih misli i osećanja.

Korak 1: Mislite na nekog kog zaista poštujete. Možda je to vaš omiljeni biznis lider, kolega, neko na koga se ugledate.

Korak 2: Da ta osoba prolazi kroz istu situaciju, šta biste mu savetovali?

Evo šta kaže Suzan Dejvid:

„Zvuči uprošćeno, ali je neverovatno kako, kada se radi o meni i pitate me šta bi trebalo da radim, ukopam se i ponavljam da nemam ideju… Ali kada je reč o nekom drugom, puna sam ideja i rešenja. Dakle, oslobađamo se i dolazimo do neverovatnih rešenja iz sasvim druge perspektive.“

Druga slična „vežba“ koju Suzan koristi kada radi sa klijentima jeste da se sebi obraćate u trećem licu. Ideja je ista, trebalo bi da napravite distancu između sebe i svojih misli, i da prepoznate da vaša osećanja nisu nužno i realnost.

„Kada kažete – ja sam pod stresom, vi i vaša osećanja postajete jedno, tu postoji znak izjednačavanja. Ali kada kažete – šta bi trebalo Suzan (odnosno ovde stoji vaše ime) da uradi u ovoj situaciji koja je suviše stresna za nju? Na primer, da drži govor pred publikom. Onda vam već padaju neka rešenja na pamet – možda bi trebalo da vežbate više, ili da se sprijateljite sa nekim iz publike sa kim biste mogli kasnije da se povežete.“

Ideje ove psihološkinje zasnivaju se na teoriji „prisutnosti u trenutku“ (mindfulness), odnosno usredsređenosti na misli, osećanja i telesne senzacije, a bez procenjivanja ovakvih osećaja. Ona dalje objašnjava da je poenta i u tome da vidimo svet kroz više perspektiva.

Na kraju krajeva, ovakva teorija pomaže nam da shvatimo da skoro uvek postoji rešenje problema sa kojim se suočavamo – pitanje je samo da li ćemo se izmestiti sa svog stanovišta tako da možemo i da vidimo to rešenje.