Vantelesna oplodnja – korak po korak

Vantelesna oplodnja (VTO) jeste medicinski postupak tokom kojeg se uzimaju jajne ćelije iz tela žene, zatim se radi oplodnja jajnih ćelija u kontrolisanim laboratorijskim uslovima i vraćaju oplođene jajne ćelije ili embrioni u matericu nakon određenog perioda.

Ova metoda je tehnički složena i zahteva specijalizovane uslove, laboratoriju i opremu, kao i tim stručnjaka koji uključuje ginekologe, embriologe, genetičare, mikrobiologe, medicinske sestre i druge profesionalce.

Mnogi parovi se suočavaju s problemima neplodnosti, te upravo njima vantelesna oplodnja pruža nadu i mogućnost ostvarenja sna o roditeljstvu. Svaki uspešan ciklus VTO donosi novi život i radost onima koji već dugo čekaju priliku da postanu roditelji.

Prvi korak – priprema para za postupak VTO

Priprema obuhvata brojne procedure.

Detaljna anamneza, odnosno intervjuisanje partnera, a ovaj susret s lekarom podrazumeva razgovor o eventualnim hroničnim oboljenjima, prethodnim operacijama, životnim navikama (pušenje, konzumiranje alkohola, upotreba  ili izloženost nekim drugim toksičnim sredstvima) i svemu što bi moglo oštetiti reproduktivnu funkciju.
U okviru pripreme, potrebno je uraditi kompletan ginekološki i ultrazvučni pregled, kao i PAPA test, kolposkopiju, cervikalni, vaginalni bris, bris na bakterijsku vaginozu i bris na hlamidiju.
Uloga ultrazvuka je posebno važna u određivanju jednog od parametara rezerve jajnika (sposobnosti jajnika da proizvodi jajne ćelije), koji se zove AFC (broj antralnih folikula promera od 2 do 9 mm), zatim volumena jajnika, prisustva eventualnih anomalija materice (pregrada, polipa, mioma), za detekciju policističnog izgleda jajnika i prisustvo endometriotičnih ili drugih cista.
Potrebno je uraditi i hormonski status pacijentkinje koji podrazumeva određivanje reproduktivnih hormona od drugog do četvrtog dana ciklusa: FSH, LH, estradiol, progesterone, testosterone, TSH, T3, T4, prolaktin, a posebno je značajan AMH (anti-Milerov hormon) čije se vrednosti koriste za procenu ovarijalne rezerve u kombinaciji s prethodno pomenutim AFC.
Takođe, neophodno je uraditi i sledeće serološke analize na viruse i druge mikroorganizme: hepatitis B, hepatitis C, HIV, toksoplazmoza, rubeola i sifilis. Ove serološke analize na treba da uradi samo žena, već oba partnera, kako bismo na vreme prepoznali mogući uzrok neplodnosti.
U toku pripreme muškog partnera potrebno je uraditi sledeće analize: spermogram, spermokulturu, bris uretre (klasičan bakteriološki i bris na hlamidiju).
U okviru pripreme, nekada može biti indikovana histeroskopija, laparoskopija ili primena nekih drugih procedura pre započinjanja samog postupka kako bi se otklonili svi faktori koji bi mogli da smanje uspeh vantelesne oplodnje.

Drugi korak – stimulacija ovulacije

Kako biste se odlučili za vrstu protokola, kao i vrstu i dozu lekova, uzimamo u obzir sledeće parametre:

ovarijalnu rezervu (određuje se na osnovu vrednosti AMH i AFC-a),
godine pacijentkinje,
odgovor jajnika na stimulaciju ovulacije u eventualnim prethodnim postupcima vantelesne oplodnje,
BMI pacijentkinje – izračunajte ga na linku.

Tokom stimulacije ovulacije vrše se serijska merenja nivoa hormona i ultrazvučni pregled, odnosno merenje veličine i broja folikula, kao i debljina i izgled endometrijuma, te se na osnovu toga koriguje terapija.

Kada je reč o stimulaciji ovulacije, najbolji odgovor imaju pacijentkinje sa 10–15 antralnih folikula na početku stimulacije, tj. normal responderi (pacijentkinje s očekivanim normalnim odgovorom) kod kojih je i najbolji odgovor na stimulaciju, te kod njih najlakše možemo predvideti kakav odgovor može biti.

Postoje dve krajnosti odgovora pacijentkinja na stimulaciju u odnosu na normal respondere. Jedna kategorija pacijentkinja su one koje imaju manje od 5 antralnih folikula i AMH manji od 0,5 do 1 ng/ml. Ove pacijentkinje često imaju i smanjen volumen jajnika, a značajno smanjenje je kada je on ispod 3 ml. Kod takvih pacijentkinja je odgovor na stimulaciju često slab i neadekvatanm čak i pri visokim dozama lekova (gonadotropina) i u takvim postupcima dobijamo mali broj jajnih ćelija.

Druga grupa su pacijentkinje koje najčešće imaju policistične jajnike, koje imaju povećane vrednosti AMH i preko 20 antralnih folikula i veoma jak odgovor na stimulaciju čak i pri niskim dozama gonadotropina. Ovakve pacijentkinje su sklone teškoj komplikaciji stimulacije koju nazivamo ovarijalni hiperstimulacioni sindrom (OHSS).

Postupak stimulacije ovulacije najčešće traje 8–12 dana, a završava se kada imamo 3 ili više zrelih folikula srednjeg promera, više ili jednako 18 mm. Poželjno je da debljina endometrijuma u tom periodu bude veća ili jednaka 8 mm. Kada se stvore uslovi za stimulaciju, završavamo tzv. stop injekcijom, koja dovodi do finalnog sazrevanja jajnih ćelija, koje se dešava u narednih 36 časova.

Kako bi se bolje razumela stimulacija ovulacije, potrebno je znati da u toku svakog ciklusa dolazi do sazrevanja samo jednog folikula, odnosno jedne jajne ćelije koja se oslobađa ovulacijom, dok ostali antralni folikuli degenerišu, odnosno ne razvijaju se. Prilikom stimulacije ovulacije dodajemo gonadotropine (FSH ili kombinacija FSH i LH) u većoj dozi nego što proizvodi organizam žene u prirodnom ciklusu, te na taj način podstičemo i ostale antralne folikule, koji bi inače degenerisali, da se razvijaju. To omogućava da se umesto jedne jajne ćelije dobije veći broj jajnih ćelija, nakon oplođenja tih jajnih ćelija veći broj embriona, a time i veću šansu za dobijanje kvalitetnih embriona.

Treći korak – aspiracija

Aspiracija jajnih ćelija je intervencija koja se radi u kratkotrajnoj anesteziji kada se uz pomoć vaginalne sonde s iglom koja je fiksirana uz sondu i pod kontrolom ultrazvuka prolazi kroz zid vagine i aspiriše svaki folikul veličine ≥ 15 mm. Tako dobijene jajne ćelije preuzima embriolog u laboratoriji.

Nakon oplođenja jajnih ćelija dobija se i određeni broj embriona koji se vraćaju u matericu.

Četvrti korak – embriotransfer

Embriotransfer je vraćanje embriona u šupljinu materice. Najčešće vraćamo jedan ili dva embriona, dok preostale embrione koji su odgovarajućeg kvaliteta zamrzavamo. Zamrznuti embrioni se mogu vratiti u nekom narednom spontanom ciklusu bez stimulacije i mogu se koristiti za ostvarivanje naredne trudnoće.

Peti korak – određivanje beta HCG-a

Tačno četrnaest dana nakon embriotransfera radi se određivanje beta HCG-a, a nakon 35 dana ultrazvučni pregled radi potvrde vitalnosti ploda, odnosno srčane radnje. U periodu nakon embriotransfera potrebno je upotrebom progesterona ili uz dodatak estradiola i drugih medikamenata podržati razvoj trudnoće jer nakon aspiracije žuto telo jajnika nije dovoljno funkcionalno, odnosno ne luči dovoljno hormona kao žuto telo u prirodnom ciklusu, hormoni su neophodni za održavanje trudnoće.