Koliko volimo sebe toliko smo voljeni

Koliko volimo sebe toliko smo voljeni Kvalitetan i zdrav odnos u vezi podrazumeva mnogo karakteristika, ali jedan od najvaznijih je samopostovanje. Psiholozi cesto isticu da od toga koliko cenimo sebe zavisi i koliko cemo se ostvariti u zivotu, a posebno u ljubavi. Koliko verujete u sebe i svoje vrednosti toliko ste privlacniji svetu oko sebe, tvrde strucnjaci. I koliko god da volite, vazno je, pre svega, da cenite svoje misljenje i brinete o svojim potrebama. Iako svaka kvalitetna veza podrazumeva mnogo truda, odricanja, kompromisa i prilagodjavanja, to ne znaci da se treba prepustiti i ne suprotstaviti se partneru samo da biste sacuvali mir i ostali u vezi. Osim toga, vazna krakateristika svakog ljubavnog odnosa je i preuzimanje odgovornosti, nacin na koji to radimo i mera u kojoj mozemo da preteramo i tako stvorimo situaciju koja ce da poremeti odnos i ucini ga nezdravim. O svemu sto podrazumeva samopostovanje u ljubavnim odnosima, o tome kako ga gradimo i cuvamo, kao i o odgovornosti i saosecanju razgovarali smo sa Jelenom Orlandic, psihologom i psihoterapeutom metoda OLI.. "Samopostovanje je, pre svega, bitno za nas same, i njegov nedostatak reflektuje se u svim oblastima naseg zivota, na poslu, u odnosu sa prijateljima i porodicom, ali je samo u partnerskim odnosima nesto lakse uocljiv. Mnogi oblici ponasanja koje smatramo samopouzdanim zapravo su samo kompenzacija za nedostatak ljubavi prema sebi. Ljudi najcesce nisu ni svesni koliko bi im zivot bio drugaciji kada bi istinski voleli sebe. Oni koji cene sebe, svoje zivotne odluke, pa i one koje se odnose na partnera, u velikoj meri baziraju na tom samopostovanju i time svoj zivot i vezu ili brak cine kvalitetnijim i boljim", kaze Jelena Orlandic. Koliko nedostatak samopostovanja moze da utice na izbor partnera? "U velikoj meri, jer osoba koja ima nisko samopostovanje smatrace da nije vredna, pa samim tim i da ne zasluzuje boljeg partnera. Ovo je zamka u koju se lako upada. Ukoliko sebe nisko ocenjujemo, lako cemo zakljuciti da ni partner koga biramo ne moze biti mnogo bolji. Time otvaramo mogucnost za vezu koja nece biti dobra i kvalitetna i u kojoj necemo moci ni da iskazemo svoje prave potencijale, niti da se razvijamo kao licnost. Moguce je i da osoba sa niskim samopostovanjem bira nekoga koga veoma ceni i onda na tog partnera prenosi odgovornost za svoj zivot, za sticanje samopouzdanja i za resavanje brojnih drugih problema. Osim sto je ovde na delu preterana idealizacija, niko drugi ne moze biti odgovoran za nas same, niti nam resiti problem. Moze nam samo u tome pomoci. Isto tako, problem moze da bude i previsoko misljenje o sebi, u kom slucaju nam nijedan partner nece biti dovoljno dobar, sto, takodje, otvara mogucnost za brojne probleme i osecaj frustracije i nezadovoljstva". Mnoga istrazivanja pokazala su da u veze cesto ulazimo emotivno nezreli i da je sve vise onih koji ne znaju da budu samostalni u vezama, da budu svoji, da znaju da postave granice i odrede svoje potrebe... Sta najvise utice na nespremnost za zivot udvoje? "Presudan je nivo zrelosti koji smo mi sami postigli. Pravo pitanje je koliko smo spremni da radimo, pre svega, na sebi. Onoliko koliko osoba kritikuje sebe, ne slusa svoje potrebe i ne smatra svoje emocije vrednim paznje, toliko ce i prema svom partneru postupati na isti nacin. S druge strane, onoliko koliko neko ne uzima u obzir tudja osecanja i potrebe, onoliko koliko je hladan, kritican, agresivan, ironican... prema drugom, na isti nacin se postavlja prema svom istinskom bicu. Za zdravu osobu normalno je da zeli bliskost s emocionalno zrelim, samostalnim partnerom koji ne oseca da zavisi od nase ljubavi, ali mnogi se osecaju nesigurno u takvom odnosu. Ako ne volimo sebe, ne mozemo potpuno osetiti niti verovati u ljubav drugih. Spremnost za zivot udvoje, pre svega, podrazumeva spremnost za samostalan zivot. Tek kada smo sposobni da zivimo lepo sami sa sobom, kada nam je udobno u sopstvenoj kozi, tek tada mozemo da prihvatimo i drugog i da delimo zivot sa nekim. Kvalitetan zivot udvoje podrazumeva da je druga osoba tu da nas dopunjuje, a ne da zapusava neku rupu, ili da nam resava neki problem koji ne umemo sami da resimo". Odgovornost U cemu je razlika izmedju preuzimanja odgovornosti i zdravog saosecanja u ljubavnim vezama? "Pre svega u razumevanju i postavljanju granica. Zdravo saosecanje donece nam tugu ako je voljenoj osobi lose, ali nas nece naterati da joj problem resimo. Navesce nas da ponudimo pomoc, ideju kako se taj problem moze resiti, ali cemo sprovodjenje te ideje prepustiti toj osobi. Iznecemo savet, sugestiju, dacemo podrsku, ali cemo odluku o nacinu resavanja problema, kao i sprovodjenje te odluke, odgovornost za sopstvena dela uzeti u svoje ruke. Bicemo iskreni, otvoreni, saosecajni, ali necemo biti neko ko ce resiti tudj problem. Najvise sto mozemo jeste da ucestvujemo u tom resavanju, ali bez preuzimanja vodjstva. I svakako bez gotovih resenja. U suprotnom ometamo rast i razvoj svog partnera". U kojoj meri i kako vaspitanje i uticaj roditelja odredjuju koliko cemo postovati sebe u ljubavnim odnosima? "Vecinu obrazaca koje cemo kasnije smatrati apsolutnim istinama o partnerskim odnosima naucimo veoma rano, u detinjstvu. Posmatrajuci roditelje i slusajuci njihove poruke mi, delom svesno, a delom nesvesno, ucimo o ljubavi i kako ona treba da izgleda. Naime, postovacemo sebe onoliko koliko smo naucili i videli od svojih roditelja da se medjusobno postuju i onoliko koliko je polna uloga bila postovana u porodici". Sta se, zapravo, krije iza nedostatka postovanja prema sebi i kako se ovakve osobe najcesce ponasaju u vezama? "Ukoliko ste u vezi sa osobom koja je nezrela i samim tim ne postuje sebe dovoljno, oseticete kod nje nesamostalnost, vezanost, samokriticnost, pesimizam. Cinjenica da smo velikim delom uslovljeni svojim detinjstvom i da mnoge snazne, neprijatne, gotovo nepodnosljive emocije poticu iz naseg unutrasnjeg deteta mnogima je izgovor za preuzimanje ili prebacivanje odgovornosti, kroz samosazaljenje ili zaljenje drugoga. U zavisnosti od nivoa samopostovanja partnera zavisice i ponasanje. Osoba kojoj ono nedostaje s vremenom ce poceti da gusi partnera, imace visoke ili nemoguce zahteve, ugrozice vezu i javice se, naravno, strah od napustanja". Mnogi tokom zivota gomilaju negativna iskustva, dopustaju da im proslost odredjuje i buducnost, a nadaju se da ce nova ljubav resiti njihove probleme... Sta je potrebno da bi ljubav bila zrela i "odrasla"? "Umesto da se nadamo da ce veza s drugom osobom doneti resenje nasih problema, potrebno je da, pre svega, radimo na sebi. U tome je smisao sve cesce izreke da bismo nasli osobu kakvu zelimo treba prvo da postanemo takva osoba. Da biste dosli do odrasle ljubavi, potrebno je da prestanete da ponavljate stetne i lose obrasce koje vucete za sobom. Mada deluje neobicno, tek kada razresite razloge za lose izbore moci cete da napravite dobar izbor. Probleme koji vuku korene iz ranog detinjstva ne moze nam resiti novi partner, pa makar on po svim standardima bio covek, odnosno zena vaseg zivota". Zbog cega neki najcesce ponavljaju obrazac nezdravih veza i sta je to sto ih privlaci takvim odnosima? "Ono sto nas privlaci takvim vezama je potreba da razresimo utvrdjeni obrazac ponasanja, odnosno da ga ovog puta dozivimo i prozivimo sa srecnim ishodom. Ponavljanje ovog obrasca moze biti beskrajno, i sto nam se vise puta ponovi los scenario, to cemo vise ocajavati i to ce nam biti teze da pokusamo ponovo. Problem je sto birajuci partnere koji se uklapaju u nas zastareli i nezdravi obrazac, mi namestamo sebe za neuspeh. Kada osvestimo nase obrasce, u poziciji smo da napravimo dobar izbor. Medjutim, redak je slucaj da se zaista dogodi razresenje tog obrasca, jer to iziskuje zrelu i odraslu osobu na mestu partnera, a takvu necemo ni uzeti u obzir, jer nece igrati ulogu koju od njega ocekujemo u nasem nezdravom obrascu". Mnogi koji nemaju dovoljno postovanja prema sebi cesto iskazuju svoje nezadovoljstvo na drugima... "I na taj nacin kompenzuju, odnosno izjednacavaju rezultat u utakmici zivota. Cest je slucaj da oni prosto tretiraju druge onako kako duboko unutra tretiraju sebe. Stav prema sebi samo pokazuju na delu – na drugima. I na taj nacin daju dozvolu, mada nesvesnu, da i drugi to isto rade njima. A to cine jer usled nedostatka postovanja prema sebi veruju da to i zasluzuju. Los tretman drugih moze dolaziti i iz ljutnje jer drugi su cesto nase ogledalo. Posto je osobi potrebno da ga drugi postuju i time mu potvrde sopstvenu vrednost, jer nema to osecanje u sebi, moze reagovati i nekim oblikom agresije, odnosno ljutnjom, besom, pokusajem da nekoga natera da ga postuje kad vec to nece da uradi dobrovoljno". Sta je emotivna odgovornost u ljubavnim odnosima? "Emotivna odgovornost ponekad znaci da budemo sposobni da se izmaknemo u stranu, da budemo posmatrac, a ne ucesnik. Znaci i to da nekada moramo imati ogromno strpljenje dok nas partner uci novu vestinu i da ne podlegnemo potrebi da nervozno otmemo alat iz ruku svog partnera i kazemo - Daj, ja cu, ti ovo do sutra neces zavrsiti! Nekada to znaci biti i ucenik i ucitelj, imati razumevanja, saosecajnosti i sposobnost da se malo udaljimo i sagledamo siru sliku. Preuzimajuci odgovornost koja pripada drugom oduzimamo toj osobi moc i saljemo poruku da je ne smatramo dovoljno snaznom, zrelom i sposobnom. Mozda najbolji nacin da volimo i postujemo drugog je da mu prepustimo njegovu odgovornost, a time i moc. Jedna od najvecih usluga koju mozemo uciniti sebi je da potpuno prestanemo da krivimo druge ljude, ili spoljne okolnosti, za ono sto osecamo i odustanemo od uzivanja u sazaljenju ili brizi drugih. Odbijanje preuzimanja odgovornosti ne znaci odbijanje pruzanja ljubavi i paznje, niti medjusobnog ispunjavanja zdravih ljudskih potreba u odnosu. Sve ovo ne znaci da cemo sve vreme biti srecni i nedirnuti tudjim ponasanjem. Biti sposoban u potpunosti prihvatiti svoja osecanja, otvoriti im se i izraziti ih na konstruktivan nacin, znak je istinskog samopostovanja, kao i imati dovoljno poverenja u sebe i u partnera da se mozemo otvoriti i prepustiti u odnosu, sto je zdrav oblik vezanosti. Pa ipak, u zivotu mozete biti odgovorni samo za jednu jedinu osobu – sebe. I kada postanete roditelj jedan kratak period ste odgovorni za svoje dete. Sve druge odgovornosti prema drugima, u emotivnom smislu, nisu najzdravije ponasanje". Preuzimanje krivice za necija osecanja moze da bude i emotivna ucena... Zasto neko pristaje na to i ostaje u takvoj vezi? "Koreni leze u detinjstvu. Nije zdravo, ni prirodno, da se dete oseca odgovornim za emocije roditelja koji bi trebalo da su odrasli i daleko sposobniji da vode racuna o svojim potrebama. No, nazalost, velika vecina roditelja smatra prirodnim da barem delimicno opterecuje cak i malo dete svojim osecanjima. To kod deteta stvara krivicu i snazan sukob izmedju njegovih zdravih, prirodnih osecanja i nametnute odgovornosti, cime se utemeljuje obrazac koji se nastavlja u odraslom dobu. Tada, u slicnim situacijama, najcesce ce se nesvesno pokrenuti isti mehanizmi, i ponovo cete se naci u neadekvatnoj ulozi roditelja. Kao dete to ste bili vasim roditeljima, a sada ste to partneru koji bi trebalo da bude ravnopravan sa vama. Cak i ako uspete da donesete zdravu odluku i da ne budete roditelj svom partneru, veoma tesko cete to moci bez osecaja krivice. Posebno ukoliko vas partner nema dovoljno samopostovanja i od vas zahteva tu ulogu. A osecaj krivice je veoma jak motivator ponasanja. Pitanje je samo da li ste toga svesni i ukoliko jeste da li mozete da donesete ispravnu odluku za sebe. Onoliko koliko za drugog niste odgovorni, toliko za sebe jeste", zakljucuje Jelena Orlandic. Izvor: Sanja Kostic/novosti.rs Foto: imagerymajestic/FreeDigitalPhotos.net, photostock/FreeDigitalPhotos.net, stockimages/FreeDigitalPhotos.net novosti.rs Oni koji nemaju dovoljno postovanja prema sebi cesto iskazuju nezadovoljstvo na drugima, ukoliko sebe nisko ocenjujemo i partner koga biramo ne moze biti mnogo bolji. Oni koji nemaju dovoljno postovanja prema sebi cesto iskazuju nezadovoljstvo na drugima, ukoliko sebe nisko ocenjujemo i partner koga biramo ne moze biti mnogo bolji.

Kvalitetan i zdrav odnos u vezi podrazumeva mnogo karakteristika, ali jedan od najvažnijih je samopoštovanje. Psiholozi često ističu da od toga koliko cenimo sebe zavisi i koliko ćemo se ostvariti u životu, a posebno u ljubavi. Koliko verujete u sebe i svoje vrednosti toliko ste privlačniji svetu oko sebe, tvrde stručnjaci. I koliko god da volite, važno je, pre svega, da cenite svoje mišljenje i brinete o svojim potrebama.

Iako svaka kvalitetna veza podrazumeva mnogo truda, odricanja, kompromisa i prilagođavanja, to ne znači da se treba prepustiti i ne suprotstaviti se partneru samo da biste sačuvali mir i ostali u vezi. Osim toga, važna krakateristika svakog ljubavnog odnosa je i preuzimanje odgovornosti, način na koji to radimo i mera u kojoj možemo da preteramo i tako stvorimo situaciju koja će da poremeti odnos i učini ga nezdravim. O svemu što podrazumeva samopoštovanje u ljubavnim odnosima, o tome kako ga gradimo i čuvamo, kao i o odgovornosti i saosećanju razgovarali smo sa Jelenom Orlandić, psihologom i psihoterapeutom metoda OLI..

"Samopoštovanje je, pre svega, bitno za nas same, i njegov nedostatak reflektuje se u svim oblastima našeg života, na poslu, u odnosu sa prijateljima i porodicom, ali je samo u partnerskim odnosima nešto lakše uočljiv. Mnogi oblici ponašanja koje smatramo samopouzdanim zapravo su samo kompenzacija za nedostatak ljubavi prema sebi. Ljudi najčešće nisu ni svesni koliko bi im život bio drugačiji kada bi istinski voleli sebe. Oni koji cene sebe, svoje životne odluke, pa i one koje se odnose na partnera, u velikoj meri baziraju na tom samopoštovanju i time svoj život i vezu ili brak čine kvalitetnijim i boljim", kaže Jelena Orlandić.

Koliko nedostatak samopoštovanja može da utiče na izbor partnera?

"U velikoj meri, jer osoba koja ima nisko samopoštovanje smatraće da nije vredna, pa samim tim i da ne zaslužuje boljeg partnera. Ovo je zamka u koju se lako upada. Ukoliko sebe nisko ocenjujemo, lako ćemo zaključiti da ni partner koga biramo ne može biti mnogo bolji. Time otvaramo mogućnost za vezu koja neće biti dobra i kvalitetna i u kojoj nećemo moći ni da iskažemo svoje prave potencijale, niti da se razvijamo kao ličnost.

Moguće je i da osoba sa niskim samopoštovanjem bira nekoga koga veoma ceni i onda na tog partnera prenosi odgovornost za svoj život, za sticanje samopouzdanja i za rešavanje brojnih drugih problema. Osim što je ovde na delu preterana idealizacija, niko drugi ne može biti odgovoran za nas same, niti nam rešiti problem. Može nam samo u tome pomoći. Isto tako, problem može da bude i previsoko mišljenje o sebi, u kom slučaju nam nijedan partner neće biti dovoljno dobar, što, takođe, otvara mogućnost za brojne probleme i osećaj frustracije i nezadovoljstva".

Mnoga istraživanja pokazala su da u veze često ulazimo emotivno nezreli i da je sve više onih koji ne znaju da budu samostalni u vezama, da budu svoji, da znaju da postave granice i odrede svoje potrebe... Šta najviše utiče na nespremnost za život udvoje?

"Presudan je nivo zrelosti koji smo mi sami postigli. Pravo pitanje je koliko smo spremni da radimo, pre svega, na sebi. Onoliko koliko osoba kritikuje sebe, ne sluša svoje potrebe i ne smatra svoje emocije vrednim pažnje, toliko će i prema svom partneru postupati na isti način. S druge strane, onoliko koliko neko ne uzima u obzir tuđa osećanja i potrebe, onoliko koliko je hladan, kritičan, agresivan, ironičan... prema drugom, na isti način se postavlja prema svom istinskom biću. Za zdravu osobu normalno je da želi bliskost s emocionalno zrelim, samostalnim partnerom koji ne oseća da zavisi od naše ljubavi, ali mnogi se osećaju nesigurno u takvom odnosu. Ako ne volimo sebe, ne možemo potpuno osetiti niti verovati u ljubav drugih. Spremnost za život udvoje, pre svega, podrazumeva spremnost za samostalan život. Tek kada smo sposobni da živimo lepo sami sa sobom, kada nam je udobno u sopstvenoj koži, tek tada možemo da prihvatimo i drugog i da delimo život sa nekim. Kvalitetan život udvoje podrazumeva da je druga osoba tu da nas dopunjuje, a ne da zapušava neku rupu, ili da nam rešava neki problem koji ne umemo sami da rešimo".

U kojoj meri i kako vaspitanje i uticaj roditelja određuju koliko ćemo poštovati sebe u ljubavnim odnosima?

"Većinu obrazaca koje ćemo kasnije smatrati apsolutnim istinama o partnerskim odnosima naučimo veoma rano, u detinjstvu. Posmatrajući roditelje i slušajući njihove poruke mi, delom svesno, a delom nesvesno, učimo o ljubavi i kako ona treba da izgleda. Naime, poštovaćemo sebe onoliko koliko smo naučili i videli od svojih roditelja da se međusobno poštuju i onoliko koliko je polna uloga bila poštovana u porodici".

Šta se, zapravo, krije iza nedostatka poštovanja prema sebi i kako se ovakve osobe najčešće ponašaju u vezama?

"Ukoliko ste u vezi sa osobom koja je nezrela i samim tim ne poštuje sebe dovoljno, osetićete kod nje nesamostalnost, vezanost, samokritičnost, pesimizam. Činjenica da smo velikim delom uslovljeni svojim detinjstvom i da mnoge snažne, neprijatne, gotovo nepodnošljive emocije potiču iz našeg unutrašnjeg deteta mnogima je izgovor za preuzimanje ili prebacivanje odgovornosti, kroz samosažaljenje ili žaljenje drugoga. U zavisnosti od nivoa samopoštovanja partnera zavisiće i ponašanje. Osoba kojoj ono nedostaje s vremenom će početi da guši partnera, imaće visoke ili nemoguće zahteve, ugroziće vezu i javiće se, naravno, strah od napuštanja".

Mnogi tokom života gomilaju negativna iskustva, dopuštaju da im prošlost određuje i budućnost, a nadaju se da će nova ljubav rešiti njihove probleme... Šta je potrebno da bi ljubav bila zrela i "odrasla"?

"Umesto da se nadamo da će veza s drugom osobom doneti rešenje naših problema, potrebno je da, pre svega, radimo na sebi. U tome je smisao sve češće izreke da bismo našli osobu kakvu želimo treba prvo da postanemo takva osoba. Da biste došli do odrasle ljubavi, potrebno je da prestanete da ponavljate štetne i loše obrasce koje vučete za sobom. Mada deluje neobično, tek kada razrešite razloge za loše izbore moći ćete da napravite dobar izbor. Probleme koji vuku korene iz ranog detinjstva ne može nam rešiti novi partner, pa makar on po svim standardima bio čovek, odnosno žena vašeg života".

Zbog čega neki najčešće ponavljaju obrazac nezdravih veza i šta je to što ih privlači takvim odnosima?

"Ono što nas privlači takvim vezama je potreba da razrešimo utvrđeni obrazac ponašanja, odnosno da ga ovog puta doživimo i proživimo sa srećnim ishodom. Ponavljanje ovog obrasca može biti beskrajno, i što nam se više puta ponovi loš scenario, to ćemo više očajavati i to će nam biti teže da pokušamo ponovo. Problem je što birajući partnere koji se uklapaju u naš zastareli i nezdravi obrazac, mi nameštamo sebe za neuspeh. Kada osvestimo naše obrasce, u poziciji smo da napravimo dobar izbor. Međutim, redak je slučaj da se zaista dogodi razrešenje tog obrasca, jer to iziskuje zrelu i odraslu osobu na mestu partnera, a takvu nećemo ni uzeti u obzir, jer neće igrati ulogu koju od njega očekujemo u našem nezdravom obrascu".

Mnogi koji nemaju dovoljno poštovanja prema sebi često iskazuju svoje nezadovoljstvo na drugima...

"I na taj način kompenzuju, odnosno izjednačavaju rezultat u utakmici života. Čest je slučaj da oni prosto tretiraju druge onako kako duboko unutra tretiraju sebe. Stav prema sebi samo pokazuju na delu – na drugima. I na taj način daju dozvolu, mada nesvesnu, da i drugi to isto rade njima. A to čine jer usled nedostatka poštovanja prema sebi veruju da to i zaslužuju. Loš tretman drugih može dolaziti i iz ljutnje jer drugi su često naše ogledalo. Pošto je osobi potrebno da ga drugi poštuju i time mu potvrde sopstvenu vrednost, jer nema to osećanje u sebi, može reagovati i nekim oblikom agresije, odnosno ljutnjom, besom, pokušajem da nekoga natera da ga poštuje kad već to neće da uradi dobrovoljno".

Šta je emotivna odgovornost u ljubavnim odnosima?

"Emotivna odgovornost ponekad znači da budemo sposobni da se izmaknemo u stranu, da budemo posmatrač, a ne učesnik. Znači i to da nekada moramo imati ogromno strpljenje dok naš partner uči novu veštinu i da ne podlegnemo potrebi da nervozno otmemo alat iz ruku svog partnera i kažemo - Daj, ja ću, ti ovo do sutra nećeš završiti! Nekada to znači biti i učenik i učitelj, imati razumevanja, saosećajnosti i sposobnost da se malo udaljimo i sagledamo širu sliku. Preuzimajući odgovornost koja pripada drugom oduzimamo toj osobi moć i šaljemo poruku da je ne smatramo dovoljno snažnom, zrelom i sposobnom. Možda najbolji način da volimo i poštujemo drugog je da mu prepustimo njegovu odgovornost, a time i moć. Jedna od najvećih usluga koju možemo učiniti sebi je da potpuno prestanemo da krivimo druge ljude, ili spoljne okolnosti, za ono što osećamo i odustanemo od uživanja u sažaljenju ili brizi drugih. Odbijanje preuzimanja odgovornosti ne znači odbijanje pružanja ljubavi i pažnje, niti međusobnog ispunjavanja zdravih ljudskih potreba u odnosu. Sve ovo ne znači da ćemo sve vreme biti srećni i nedirnuti tuđim ponašanjem. Biti sposoban u potpunosti prihvatiti svoja osećanja, otvoriti im se i izraziti ih na konstruktivan način, znak je istinskog samopoštovanja, kao i imati dovoljno poverenja u sebe i u partnera da se možemo otvoriti i prepustiti u odnosu, što je zdrav oblik vezanosti.

Pa ipak, u životu možete biti odgovorni samo za jednu jedinu osobu – sebe. I kada postanete roditelj jedan kratak period ste odgovorni za svoje dete. Sve druge odgovornosti prema drugima, u emotivnom smislu, nisu najzdravije ponašanje".

Preuzimanje krivice za nečija osećanja može da bude i emotivna ucena... Zašto neko pristaje na to i ostaje u takvoj vezi?

"Koreni leže u detinjstvu. Nije zdravo, ni prirodno, da se dete oseća odgovornim za emocije roditelja koji bi trebalo da su odrasli i daleko sposobniji da vode računa o svojim potrebama. No, nažalost, velika većina roditelja smatra prirodnim da barem delimično opterećuje čak i malo dete svojim osećanjima. To kod deteta stvara krivicu i snažan sukob između njegovih zdravih, prirodnih osećanja i nametnute odgovornosti, čime se utemeljuje obrazac koji se nastavlja u odraslom dobu. Tada, u sličnim situacijama, najčešće će se nesvesno pokrenuti isti mehanizmi, i ponovo ćete se naći u neadekvatnoj ulozi roditelja. Kao dete to ste bili vašim roditeljima, a sada ste to partneru koji bi trebalo da bude ravnopravan sa vama. Čak i ako uspete da donesete zdravu odluku i da ne budete roditelj svom partneru, veoma teško ćete to moći bez osećaja krivice. Posebno ukoliko vaš partner nema dovoljno samopoštovanja i od vas zahteva tu ulogu. A osećaj krivice je veoma jak motivator ponašanja. Pitanje je samo da li ste toga svesni i ukoliko jeste da li možete da donesete ispravnu odluku za sebe. Onoliko koliko za drugog niste odgovorni, toliko za sebe jeste", zaključuje Jelena Orlandić.

Izvor: Sanja Kostić/novosti.rs
Foto: imagerymajestic/FreeDigitalPhotos.net, photostock/FreeDigitalPhotos.net, stockimages/FreeDigitalPhotos.net