Šta nauka zna o seksu?

Sta nauka zna o seksu? Akademski pejzaz seksualne psihologije je popriste ideoloske borbe, zbog koje je nauka tako sporo napredovala na ovom polju. Iz perspektive moralnosti, nemamo nikakav pregled kako mozgovi muskaraca, zena, homoseksualaca i transeksualaca funkcionisu. Bilo da je musku homoseksualnost uzrokovala genetska mutacija ili marsovska „carobna prasina“, oni imaju (ili treba da imaju) ista prava kao i heteroseksualni bracni parovi. Dakle, ma kakvi mi bili u nasoj prirodi, to ne menja cinjenicu da smo pred ovozemaljskim zakonom svi jednaki. Kada su naucnici prvi put zapoceli istrazivanja o seksualnoj zelji, bili su vodjeni jednim sveobuhvatnim principom: da sve teoretske okvire razmotre sa istom znatizeljom i skepticizmom. Posto su istrazili poklonike raznih politickih i religijskih opredeljenja, pronadjene su neocekivane slicnosti medju ljudima suprotnih ideologija. Jedno od najvecih iznenadjenja bila je visoka stopa seksualne intolerancije za gotovo sve ucesnike. Svako ljudsko bice – muskarac, zena, gej, strejt, biseksualac, transseksualac – ima isti stepen seksualne intolerancije, jer veruje da neki oblici seksualnosti nisu „normalni“. Ova duboko usadjena, iracionalna i rodno odredjena intolerancija koja prvenstveno zavisi od ideologije verovatno je nacin kojim se posluzila Majka Priroda da bi nas zadrzala na putu reprodukcije. Ona proizvodi ustogljenost i neprijateljstvo umesto da stiti nas i nase gene. U razmatranju o seksualnosti moralni i ideoloski kantari, nisu nam ni od kakve pomoci. Naprimer, mnogi konzervativci homoseksualce smatraju „bioloskom greskom“ i insistiraju da je to „cinjenica u biologiji“. Obe sintagme pod znacima navoda su ukorenjene u – autenticnom, instinktivnom, duboko usadjenom strahu. Oni se plase da ce homoseksualci uciniti grozne stvari deci. Liberali strahuju da ce muski ljubitelji porno filmova poceti da rade grozne stvari zenama. Srecom, oba ova straha se mogu empirijski ispitati. Naime, gej muskarci nemaju nista vece sanse da postanu pedofili, nego strejt muskarci. Vreme provedeno sa gej muskarcem, nece vas uciniti gejem, a deca koju podizu istopolni parovi nisu nista drugacija od ostale dece. Uprkos trudu istrazivaca, studije nisu uspele da demonstriraju bilo kakvu vezu izmedju gledanja nasilnih porno filmova sa scenama silovanja i motivacije da se nekoj zeni ucini nesto nazao. Svakako, covek mora nastaviti da pokusava da spreci one koji pozele da naude drugom. Ali u tom nastojanju ne sme rasudjivati o erosu drugih iz perspektive moralnosti. Jer, verovali ili ne, istrazivanja su pokazala da je svako od nas bar jednom u zivotu fantazirao o tome kako ubija nekog coveka. Sanjamo kako ubijamo sefa, ljubavnika, konkurenta... Ipak nase divlje, ali prirodne fantazije retko se ostvare. Ljudi koji to (razgranicavanje izmedju sna i jave) ne mogu da ostvare poznati su kao sizofrenici i imaju mnogo vece probleme nego sto je gledanje “pornica”. Problem sa insistiranjem na oznacavanju raznih varijacija porno filmova koji ukljucuju dominaciju, kao i silovanje, jeste sto vodi viseznacnim pitanjima o tome da li svi muskarci imaju silovateljski poriv i da li je fetis vezan za dominaciju opasan. Naucnici ne analiziraju zakonsku stvarnost erotike, nego biolosku realnost koja je u njenoj osnovi. Umesto da primenjuju ideoloske odrednice u nepoznatim oblastima erotike, oni posmatraju seme i korelacije izmedju razlicitih fetisa i seksualnih preferencija kako bi otkrili empirijske kategorije porno filmova baziranih na individualnoj seksualnoj aktivnosti. Ovakav pristup otkriva ne samo da je nasilna pornografija koja ukljucuje silovanje zapravo neuobicajeno polje interesovanja, nego i da je povezano sa drugim oblicima nasilnih “pornica”. Postoji porazavajuce mnogo moralnih odrednica u akademskih studija o seksu. Njima je lako da osude seksualnu intoleranciju u oznacavanju homoseksualaca kao “greske prirode”, ali tesko osudjuju trpanje nasilne pornografije u isti kos sa realnim nasiljem. Cini se da smo sve blizi tome da u naucnim krugovima postane sasvim normalno da se raspravlja o sustinskim razlicitostima muskaraca i zena i potrebi da se za oba pola uvedu adekvatni – dvostruki arsini. Da parafraziramo Cercila: nauka je najgori metod za postizanje znanja o univerzumu – izuzev o svemu ostalom. Posto cesto idealizujemo nauku vredi znati da je ona ponekad u svakodnevnoj praksi gotovo iskljuciva. Mozda i najgore deluje na polju seksa. Da parafraziramo Cercila: nauka je najgori metod za postizanje znanja o univerzumu – izuzev o svemu ostalom. Posto cesto idealizujemo nauku vredi znati da je ona ponekad u svakodnevnoj praksi gotovo iskljuciva. Mozda i najgore deluje na polju seksa.

Akademski pejzaž seksualne psihologije je poprište ideološke borbe, zbog koje je nauka tako sporo napredovala na ovom polju.

Iz perspektive moralnosti, nemamo nikakav pregled kako mozgovi muškaraca, žena, homoseksualaca i transeksualaca funkcionišu.

Bilo da je mušku homoseksualnost uzrokovala genetska mutacija ili marsovska „čarobna prašina“, oni imaju (ili treba da imaju) ista prava kao i heteroseksualni bračni parovi.

Dakle, ma kakvi mi bili u našoj prirodi, to ne menja činjenicu da smo pred ovozemaljskim zakonom svi jednaki.

Kada su naučnici prvi put započeli istraživanja o seksualnoj želji, bili su vođeni jednim sveobuhvatnim principom: da sve teoretske okvire razmotre sa istom znatiželjom i skepticizmom. Pošto su istražili poklonike raznih političkih i religijskih opredeljenja, pronađene su neočekivane sličnosti među ljudima suprotnih ideologija.

Jedno od najvećih iznenađenja bila je visoka stopa seksualne intolerancije za gotovo sve učesnike. Svako ljudsko biće – muškarac, žena, gej, strejt, biseksualac, transseksualac – ima isti stepen seksualne intolerancije, jer veruje da neki oblici seksualnosti nisu „normalni“.

Ova duboko usađena, iracionalna i rodno određena intolerancija koja prvenstveno zavisi od ideologije verovatno je način kojim se poslužila Majka Priroda da bi nas zadržala na putu reprodukcije.

Ona proizvodi uštogljenost i neprijateljstvo umesto da štiti nas i naše gene.

U razmatranju o seksualnosti moralni i ideološki kantari, nisu nam ni od kakve pomoći.

Naprimer, mnogi konzervativci homoseksualce smatraju „biološkom greškom“ i insistiraju da je to „činjenica u biologiji“.

Obe sintagme pod znacima navoda su ukorenjene u – autentičnom, instinktivnom, duboko usađenom strahu.

Oni se plaše da će homoseksualci učiniti grozne stvari deci. Liberali strahuju da će muški ljubitelji porno filmova početi da rade grozne stvari ženama.

Srećom, oba ova straha se mogu empirijski ispitati. Naime, gej muškarci nemaju ništa veće šanse da postanu pedofili, nego strejt muškarci.

Vreme provedeno sa gej muškarcem, neće vas učiniti gejem, a deca koju podižu istopolni parovi nisu ništa drugačija od ostale dece.

Uprkos trudu istraživača, studije nisu uspele da demonstriraju bilo kakvu vezu između gledanja nasilnih porno filmova sa scenama silovanja i motivacije da se nekoj ženi učini nešto nažao. Svakako, čovek mora nastaviti da pokušava da spreči one koji požele da naude drugom. Ali u tom nastojanju ne sme rasuđivati o erosu drugih iz perspektive moralnosti.

Jer, verovali ili ne, istraživanja su pokazala da je svako od nas bar jednom u životu fantazirao o tome kako ubija nekog čoveka.

Sanjamo kako ubijamo šefa, ljubavnika, konkurenta... Ipak naše divlje, ali prirodne fantazije retko se ostvare.

Ljudi koji to (razgraničavanje između sna i jave) ne mogu da ostvare poznati su kao šizofrenici i imaju mnogo veće probleme nego što je gledanje “pornića”.

Problem sa insistiranjem na označavanju raznih varijacija porno filmova koji uključuju dominaciju, kao i silovanje, jeste što vodi višeznačnim pitanjima o tome da li svi muškarci imaju silovateljski poriv i da li je fetiš vezan za dominaciju opasan.

Naučnici ne analiziraju zakonsku stvarnost erotike, nego biološku realnost koja je u njenoj osnovi.

Umesto da primenjuju ideološke odrednice u nepoznatim oblastima erotike, oni posmatraju šeme i korelacije između različitih fetiša i seksualnih preferencija kako bi otkrili empirijske kategorije porno filmova baziranih na individualnoj seksualnoj aktivnosti.

Ovakav pristup otkriva ne samo da je nasilna pornografija koja uključuje silovanje zapravo neuobičajeno polje interesovanja, nego i da je povezano sa drugim oblicima nasilnih “pornića”. Postoji poražavajuće mnogo moralnih odrednica u akademskih studija o seksu.

Njima je lako da osude seksualnu intoleranciju u označavanju homoseksualaca kao “greške prirode”, ali teško osuđuju trpanje nasilne pornografije u isti koš sa realnim nasiljem.

Čini se da smo sve bliži tome da u naučnim krugovima postane sasvim normalno da se raspravlja o suštinskim različitostima muškaraca i žena i potrebi da se za oba pola uvedu adekvatni – dvostruki aršini.