Čovek kome je najteže

Covek kome je najteze Jedni vele da se premijer vinuo do grckog restorana, sto bi bila gorka opomena makedonskoj braci o kojoj se zucka da ce medju prvima priznati nezavisno Kosovo, po drugima, Kostunica je legao gladan i time borbu za teritorijalni integritet Srbije podigao na sindikalni nivo. Zaista, zasto da u slucaju proglasenja kosovske nezavisnosti ne stupimo u narodni strajk gladju? Proleteri nezadovoljni visinom nadnice, ratni veterani kojima drzava duguje nekoje dnevnice, svestenik kome je bio otezan ulaz u jednu jedinu zemlju, direktor zooloskog vrta, svi gladuju da je milina pogledati, pa zar nismo kao kolektiv sposobni da se i za malo uzviseniji cilj odreknemo hrane i pica!? Da se u stilu nasih starih oruzjem suprotstavimo medjunarodnom zulumu necemo, Vrhovna komanda Garde Cara Lazara kaznjena je novcano zbog neodobrenog zadrzavanja da li na trotoaru da li na kolovozu, dakle, ratovanje otpada, preostaje ovaj nenasilni metod, pa kad ceo Medjunarodni Crveni krst bude u Srbiji davao svima nama infuziju, neko ce se valjda upitati: koja li je Rezolucija UN bacena pod noge ako su ovolikim ljudima iskocile jagodicne kosti! Porodica Stojana Zupljanina poslala je preko „Blica“ glavi kuce rukom pisanu epistolu u kojoj savetuju glavi da se preda. Bi li drzava isplatila 250.000 evra porodici kad bi se gospodin Zupljanin predao svojim najmilijima! Time bi cestiti lovci na ucene bili osteceni, s druge strane, ako nagradu ne mogu primiti najblizi beguncevi srodnici, kao sto direktor Drzavne lutrije ne moze da dobije premiju, onda je porodica Zupljanin dovedena u neravnopravan polozaj: bracne drugarice i krvne srodnike predjasnjih trazenika koji su se dobrovoljno predali drzava je kraljevski obestetila, svojta jednog generala dobila je krasnu oktaviju, za ratne optuzenike u Srbiji vazi liberte, vazi fraternite, dajmo onda i egalite! Pisuci o Dejanu Anastasijevicu kolumnist „Glasa“ Vjekoslav Radovic je rec atentat napisao pod navodnicima:“ Na potonjeg je [posle] izvrsen ’atentat’ tako sto mu je neko ostavio bombu na simsu spavace sobe. A ja, naivan, mislio da atentatori bombe ubacuju u sobu.“ Da sam ja bombas i da vidim ove reci u novinama ne bi mi bilo prijatno. Em sam razocarao pametnog ciku sa belom bradom, em sam obrukao bombastvo, kako ratno tako i ovo mirnodopsko koje zovu terorizam. Koliko god naivan bio, kolumnista je ljubazno podsetio kako sa bombama pravilno postupa onaj ko se hoce atentatorom a sa pravom zvati: nadam se da bombas ne cita novine i ne gleda „Retrovizor“. Retrovizor Ljubomir Zivkov Deseti decembar primice se, smak sveta, ovog naseg, samo sto nije i kao sto svako ministarstvo mora da smisli sta mu je cinit ako kosovski Albanci proglase nezavisnost, tako je i svaki pojedinac duzan da baci na papir koje ce korake i mere on licno preduzeti u znak protesta sto je Rezolucija 1244 bacena pod noge. Ja na primer necu kupiti americki auto taman se skoda raspala kao bivsa Jugoslavija, necu da letujem u Mejnu, necu da kupim time-sharing appartment na Floridi, necu da jedem u Meku, ali ne treba zapravo da jedem nigde - ako mogu bez Kosova, mogu i bez kalorija. Covek kome je najteze nije vecerao sa albanskim pregovarackim timom: „Ako nema pregovora o autonomiji, nema pregovora ni o veceri!“

Jedni vele da se premijer vinuo do grčkog restorana, što bi bila gorka opomena makedonskoj braći o kojoj se zucka da će među prvima priznati nezavisno Kosovo, po drugima, Koštunica je legao gladan i time borbu za teritorijalni integritet Srbije podigao na sindikalni nivo. Zaista, zašto da u slučaju proglašenja kosovske nezavisnosti ne stupimo u narodni štrajk glađu? Proleteri nezadovoljni visinom nadnice, ratni veterani kojima država duguje nekoje dnevnice, sveštenik kome je bio otežan ulaz u jednu jedinu zemlju, direktor zoološkog vrta, svi gladuju da je milina pogledati, pa zar nismo kao kolektiv sposobni da se i za malo uzvišeniji cilj odreknemo hrane i pića!?

Da se u stilu naših starih oružjem suprotstavimo međunarodnom zulumu nećemo, Vrhovna komanda Garde Cara Lazara kažnjena je novčano zbog neodobrenog zadržavanja da li na trotoaru da li na kolovozu, dakle, ratovanje otpada, preostaje ovaj nenasilni metod, pa kad ceo Međunarodni Crveni krst bude u Srbiji davao svima nama infuziju, neko će se valjda upitati: koja li je Rezolucija UN bačena pod noge ako su ovolikim ljudima iskočile jagodične kosti!

Porodica Stojana Župljanina poslala je preko „Blica“ glavi kuće rukom pisanu epistolu u kojoj savetuju glavi da se preda. Bi li država isplatila 250.000 evra porodici kad bi se gospodin Župljanin predao svojim najmilijima! Time bi čestiti lovci na ucene bili oštećeni, s druge strane, ako nagradu ne mogu primiti najbliži begunčevi srodnici, kao što direktor Državne lutrije ne može da dobije premiju, onda je porodica Župljanin dovedena u neravnopravan položaj: bračne drugarice i krvne srodnike pređašnjih traženika koji su se dobrovoljno predali država je kraljevski obeštetila, svojta jednog generala dobila je krasnu oktaviju, za ratne optuženike u Srbiji važi liberte, važi fraternite, dajmo onda i egalite!

Pišući o Dejanu Anastasijeviću kolumnist „Glasa“ Vjekoslav Radović je reč atentat napisao pod navodnicima:“ Na potonjeg je [posle] izvršen ’atentat’ tako što mu je neko ostavio bombu na simsu spavaće sobe. A ja, naivan, mislio da atentatori bombe ubacuju u sobu.“ Da sam ja bombaš i da vidim ove reči u novinama ne bi mi bilo prijatno. Em sam razočarao pametnog čiku sa belom bradom, em sam obrukao bombaštvo, kako ratno tako i ovo mirnodopsko koje zovu terorizam. Koliko god naivan bio, kolumnista je ljubazno podsetio kako sa bombama pravilno postupa onaj ko se hoće atentatorom a sa pravom zvati: nadam se da bombaš ne čita novine i ne gleda „Retrovizor“.