Duga senka Osme sednice

Duga senka Osme sednice U vreme Osme sednice u Srbiji nije bilo mnogo onih koji su razumeli o cemu se tamo radi. Tamo je znacilo - beskonacno daleko od obicnog coveka. Neupuceni su videli tek toliko da je posredi sukob dve strane. Tesko je bilo iz nemastovitih i davno potrosenih jalovih komunistickih fraza razabrati sta stoji iza svadje. Narod je ziveo svoj zivot, ne verujuci da oni tamo mogu i zele uciniti nesto za njega. Do svesti vecine nisu dopirale promene koje su se desavale u blizem i daljem susedstvu. Partijskim funkcionerima sovjetska perestrojka nije mirisala na dobro. Javno to nisu izgovarali, ili su isticali da je Jugoslavija i njen socijalizam nesto drugo te da ovde nema potrebe preispitivati proslost i menjati poredak. Vlast, kako jugoslovenska tako i srbijanska, nije imala hrabrosti da otvori bilo kakav vidik. Narodi, kako srpski, tako hrvatski, slovenacki i ostali, nisu slutili kakvi lomovi ih cekaju. Srbija nije imala ni Valensu ni Havela. Samo malobrojni su uvidjali da komunisticki balon tek sto nije pukao. Mada je svaki deseti punoletni gradjanin bio clan partije, uverenih komunista bilo je malo. Nekomunisticka vecina nije bila antikomunisticka. Cinili su je ljudi bez uverenja. Takvi ce, kroz nekoliko meseci, postati plen i udarna pesnica novog vodje srpskih komunista. Partijski stihoklepac urimovao je - i dobro unovcio - njihovo brkanje zemaljskog i nebeskog: Slobodane, vodjo komunista, volimo te k’o Isusa Hrista. U vreme Osme sednice vecina ljudi u Srbiji malo je znala i o Slobodanu i o Hristu. U svim knjizarama i bibliotekama mogle su se naci knjige onih koji ce se naknadno prozvati otpadnicima. Kao i Titova, tako i nejaka vlast posle nje znala je da potkupi one koji su, toboze, imali nekih zamerki. Dok su sovjetski disidenti, rizikujuci Sibir, umnozavali svoje knjige na ciklostilu, ovde su se za svaku knjigu izdatu uz partijski blagoslov - a drugacije se nije izdavalo - dobijale pristojne pare. Zbog toga ce uskoro veliki deo takozvane inteligencije bez razmisljanja ponosito stati uz kafanske pevaljke, To srozavanje prenece se, po partijskoj liniji, u opstine, mesne zajednice, preduzeca i porodicne domove. Naviknut da je vlast u pravu i pripravljen za pranje mozga, obican svet pustio je kuda ga vode kuda hoce. Legenda o tome da je Slobodana stvorio i uzdigao nekakav skup najmudrijih srpskih glava nastala je kasnije. Dok se uspinjao, bio je jedan od neznanih nikogovica koje je javnost prihvatala kao nuzno zlo. Kad se uspeo, i neuki i skolovani prihvatise ga kao bozanstvo. Nakon Osme sednice Srbija postaje izuzetno plodotvorno tlo za svako zrno daleko od pameti. Likovi koje je iznedrio taj skup poput proroka idu medju narod i zasipaju ga bajkama o casti i dostojanstvu, toljagama, korenju i belosvetskim zaverama. Ko bi danas imao zivaca da odgleda sve sto je 23. i 24. septembra 1987. izgovoreno na sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, bio bi zapanjen kolicinom besmisla, dvolicnosti i, najjednostavnije, gluposti. Posmatrajuci dotle nevidjenu predstavu, gledaliste je razumelo ko pobedjuje, ali nije moglo prepoznati sta se valja iza pobednika. Porazeni nisu hteli ili nisu umeli da to kazu razumljivim jezikom. Naknadno ce objasnjavati da nije bilo smisla suprotstavljati se jacem, da su zeleli izbeci produbljivanje sukoba kako ne bi slabili partiju itd. Ne bi bilo umesno i posteno posle dvadeset godina pametovati sta je trebalo da Ivan Stambolic i oni koji su ga podrzavali kazu i kako da se suprotstave zlu. Razum je bespomocan kada krene nezaustavljivi vihor. Onaj deo javnosti koji se nije svrstavao ponadao se da ce osmosednicka ujdurma dodatno rasklimati ucmalu partiju i pribliziti raspad jednopartijskog sistema. Kada iz danasnje perspektive posmatra spisak govornika, covek biva zgranut zbog cinjenice da su o sudbini jednog pokolenja tih septembarskih dana i noci odlucivali sivi likovi koji danas nikom ne znace nista. Takvi su cinili vecinu partijskih kadrova. Drugaciji su narednih meseci nemilice uklonjeni iz politike, ali i sa svih iole znacajnih mesta u privredi, kulturi, novinarstvu. Pobednici su tada otkrili moc televizije. Ona ce im, i kada pokrenu tenkove, biti ubojito oruzje i najpouzdaniji oslonac. Ipak, zlokobni duh Osme sednice nije obuzeo citavu Srbiju. Glasovima otpora iz omladinske stampe pridruzuje se Borba, list koji Milosevicevi jurisnici nisu mogli osvojiti. Vodjen rukom Stanislava Marinkovica, taj list postaje glasilo zdravog razuma, tribina demokratske javnosti koja se postepeno uoblicava i trazi nacin da se zaustavi srljanje u provaliju. Umesto nagadjanja sta bi bilo da se Osma sednica zavrsila drugacije, uputnije je upitati ne prepoznaje li se i u mnogim danasnjim zbivanjima, pogotovo na skupstinskim sednicama, otrovni duh Osme sednice, pre svega iskljucivost i netrpeljivost. Tadasnja elita nije bila dorasla vremenu ubrzanih promena u svetu. A danasnja? U vreme Osme sednice u Srbiji nije bilo mnogo onih koji su razumeli o cemu se tamo radi. Tamo je znacilo - beskonacno daleko od obicnog coveka. Neupuceni su videli tek toliko da je posredi sukob dve strane. Tesko je bilo iz nemastovitih i davno potrosenih jalovih komunistickih fraza razabrati sta stoji iza svadje. Narod je ziveo svoj zivot, ne verujuci da oni tamo mogu i zele uciniti nesto za njega. Do svesti vecine nisu dopirale promene koje su se desavale u blizem i daljem susedstvu.

U vreme Osme sednice u Srbiji nije bilo mnogo onih koji su razumeli o čemu se tamo radi. Tamo je značilo - beskonačno daleko od običnog čoveka. Neupućeni su videli tek toliko da je posredi sukob dve strane. Teško je bilo iz nemaštovitih i davno potrošenih jalovih komunističkih fraza razabrati šta stoji iza svađe. Narod je živeo svoj život, ne verujući da oni tamo mogu i žele učiniti nešto za njega. Do svesti većine nisu dopirale promene koje su se dešavale u bližem i daljem susedstvu.

Partijskim funkcionerima sovjetska perestrojka nije mirisala na dobro. Javno to nisu izgovarali, ili su isticali da je Jugoslavija i njen socijalizam nešto drugo te da ovde nema potrebe preispitivati prošlost i menjati poredak. Vlast, kako jugoslovenska tako i srbijanska, nije imala hrabrosti da otvori bilo kakav vidik. Narodi, kako srpski, tako hrvatski, slovenački i ostali, nisu slutili kakvi lomovi ih čekaju.

Srbija nije imala ni Valensu ni Havela. Samo malobrojni su uviđali da komunistički balon tek što nije pukao. Mada je svaki deseti punoletni građanin bio član partije, uverenih komunista bilo je malo. Nekomunistička većina nije bila antikomunistička. Činili su je ljudi bez uverenja. Takvi će, kroz nekoliko meseci, postati plen i udarna pesnica novog vođe srpskih komunista. Partijski stihoklepac urimovao je - i dobro unovčio - njihovo brkanje zemaljskog i nebeskog: Slobodane, vođo komunista, volimo te k’o Isusa Hrista.

U vreme Osme sednice većina ljudi u Srbiji malo je znala i o Slobodanu i o Hristu. U svim knjižarama i bibliotekama mogle su se naći knjige onih koji će se naknadno prozvati otpadnicima. Kao i Titova, tako i nejaka vlast posle nje znala je da potkupi one koji su, tobože, imali nekih zamerki. Dok su sovjetski disidenti, rizikujući Sibir, umnožavali svoje knjige na ciklostilu, ovde su se za svaku knjigu izdatu uz partijski blagoslov - a drugačije se nije izdavalo - dobijale pristojne pare.

Zbog toga će uskoro veliki deo takozvane inteligencije bez razmišljanja ponosito stati uz kafanske pevaljke, To srozavanje preneće se, po partijskoj liniji, u opštine, mesne zajednice, preduzeća i porodične domove. Naviknut da je vlast u pravu i pripravljen za pranje mozga, običan svet pustio je kuda ga vode kuda hoće.

Legenda o tome da je Slobodana stvorio i uzdigao nekakav skup najmudrijih srpskih glava nastala je kasnije. Dok se uspinjao, bio je jedan od neznanih nikogovića koje je javnost prihvatala kao nužno zlo. Kad se uspeo, i neuki i školovani prihvatiše ga kao božanstvo. Nakon Osme sednice Srbija postaje izuzetno plodotvorno tlo za svako zrno daleko od pameti. Likovi koje je iznedrio taj skup poput proroka idu među narod i zasipaju ga bajkama o časti i dostojanstvu, toljagama, korenju i belosvetskim zaverama.

Ko bi danas imao živaca da odgleda sve što je 23. i 24. septembra 1987. izgovoreno na sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, bio bi zapanjen količinom besmisla, dvoličnosti i, najjednostavnije, gluposti. Posmatrajući dotle neviđenu predstavu, gledalište je razumelo ko pobeđuje, ali nije moglo prepoznati šta se valja iza pobednika. Poraženi nisu hteli ili nisu umeli da to kažu razumljivim jezikom. Naknadno će objašnjavati da nije bilo smisla suprotstavljati se jačem, da su želeli izbeći produbljivanje sukoba kako ne bi slabili partiju itd.

Ne bi bilo umesno i pošteno posle dvadeset godina pametovati šta je trebalo da Ivan Stambolić i oni koji su ga podržavali kažu i kako da se suprotstave zlu. Razum je bespomoćan kada krene nezaustavljivi vihor. Onaj deo javnosti koji se nije svrstavao ponadao se da će osmosednička ujdurma dodatno rasklimati učmalu partiju i približiti raspad jednopartijskog sistema. Kada iz današnje perspektive posmatra spisak govornika, čovek biva zgranut zbog činjenice da su o sudbini jednog pokolenja tih septembarskih dana i noći odlučivali sivi likovi koji danas nikom ne znače ništa. Takvi su činili većinu partijskih kadrova.

Drugačiji su narednih meseci nemilice uklonjeni iz politike, ali i sa svih iole značajnih mesta u privredi, kulturi, novinarstvu. Pobednici su tada otkrili moć televizije. Ona će im, i kada pokrenu tenkove, biti ubojito oružje i najpouzdaniji oslonac.
Ipak, zlokobni duh Osme sednice nije obuzeo čitavu Srbiju. Glasovima otpora iz omladinske štampe pridružuje se Borba, list koji Miloševićevi jurišnici nisu mogli osvojiti. Vođen rukom Stanislava Marinkovića, taj list postaje glasilo zdravog razuma, tribina demokratske javnosti koja se postepeno uobličava i traži način da se zaustavi srljanje u provaliju.

Umesto nagađanja šta bi bilo da se Osma sednica završila drugačije, uputnije je upitati ne prepoznaje li se i u mnogim današnjim zbivanjima, pogotovo na skupštinskim sednicama, otrovni duh Osme sednice, pre svega isključivost i netrpeljivost. Tadašnja elita nije bila dorasla vremenu ubrzanih promena u svetu. A današnja?