Zastrašujući raj, 11. poglavlje

Zastrasujuci raj, 11. poglavlje Ucenje engleskog jezika bilo je najvaznije sto smo u Parizu radili. Majka je otkrila da Svetska crkvena sluzba dvaput nedeljno organizuje vecernje casove. Sve troje smo ih pohadjali. Verujem da tada nisam znao ni desetak engleskih reci. Majka je znala nesto malo, ali ne previse. U svakom slucaju, tako smo se, eto, obreli na nastavi sa gomilom izbeglica iz citave istocne Evrope i s vrlo prijateljski raspolozenim americkim svestenikom u ulozi nastavnika. Za promenu, ucio sam vrlo marljivo. Taj jezik mi se odmah svideo. Poceli smo da kupujemo Saterdej ivning post i magazin Luk da bismo vezbali citanje. Od svega sto bih tamo procitao, malo sta bih razumeo, ali su slike i reklame bile veoma zanimljive. Americke boje bile su veoma jarke. U Evropi niste mogli da vidite takve nijanse zute, crvene ili narandzaste. Slike dece su me uzasavale; izgledala su tako cisto, tako srecno. Devojke su cesto imale pegice. Mnogo su se smesile. Svi su se smeskali. Stariji ljudi sa savrsenim zubima, filmske zvezde, politicari takodje, svima su usta zijala od uva do uva. U Francuskoj se niko nije smesio na taj nacin. Pogotovo ne berberin. Secam se jedne naslovne strane u stilu Normana Rokvela na kojoj se nalazio mali crvenokosi decak na stolici u berbernici, dok se nasmejani berberin naginje povise njega s makazama. Berberini u Parizu popreko su me gledali kad god bih usetao da se osisam, sto je bilo retko. Kada smo otisli u americku ambasadu da bismo obavili lekarski pregled koji je obavezan za svakog buduceg imigranta, ocekivao sam da ce se lekar smesiti. Dok mi je osluskivao grudi, delovao je turobno. Mora da sam mnogo bolestan, pomislio sam. Ni sestre se nisu smesile. Jasno je: bicu odbijen. Majka i brat ce otici u Ameriku, a ja cu ostati ovde u Francuskoj i dozvoliti da me savlada neka neizleciva bolest u pretrpanoj i prljavoj drzavnoj bolnici. Prosle su nedelje pre nego sto smo dobili rezultate pregleda. U medjuvremenu, brinuli smo se i prelistavali americke magazine, proucavajuci automobile, pecene sunke iz konzerve, raskosne poslastice sa mnogo filova. Priblizavalo se leto. Sve vreme smo setali. Jedne veceri, odmah nakon sutona, na mondenskoj Aveniji Viktora Igoa videli smo kneza Pavla, brata ubijenog jugoslovenskog kralja koji je zbacen 1941. godine pucem koji je Jugoslaviju uvukao u rat. Moja majka mu je prisla i rekla da smo i mi Jugosloveni. Secam se besprekorno obucenog starijeg coveka koji se kruto naklonio mojoj majci i pitao me kako se zovem. Cini mi se da mu uopste i nije stalo da sazna moje ime. Tih dana i u Parizu i u Sjedinjenim Americkim Drzavama nailazili bismo na slavne politicare, ljude koji su bili odgovorni, ukoliko je iko ponaosob odgovoran, za nedace Jugoslavije. Osobu koje se secate iz starih novina dok je potpisivala nekakav ugovor sa Hitlerom ili Musolinijem, zatekli biste ovde u nekoj kuhinji kako secka salamu u listice. Bilo je tesko poverovati da su to isti ljudi. Izgledali su prilicno obicno i govorili gluposti kao i svi ostali. Ocekivali su da ce se vratiti na vlast maltene naredne nedelje ili najkasnije kroz par sedmica. Njihove vile i bankarski racuni bice opet odblokirani. Gomila ljudi pozelece im dobrodoslicu, vicuci „Bili ste u pravu! Uvek ste bili u pravu!“ Nisu nimalo marili za to sto smo moja majka i ja imali da kazemo o Jugoslaviji. Bili su istrajni u tome da se nista nije promenilo otkad su otisli. Bilo im je zao svih nas koji smo ocigledno potpali pod uticaj komunjarske propagande. Pocetkom juna 1954. dobili smo americke vize. Bilo nam je potrebno jos nekoliko nedelja da rezervisemo prevoz brodom. Trebalo je da isplovimo 5. avgusta, brodom Kvin Meri. Kakvo ushicenje! „Zapocinjes potpuno nov zivot“, svi su govorili. Cak je i nas bakalin bio uveren da ce sve biti divno. Preostali dani u Parizu su se razvlacili. Majka nas je svakodnevno vodila u muzeje kako bismo upamtili veliko umetnicko blago Francuske. Poceli smo da jedemo manje obroke u obliznjim skromnijim restoranima. Nocu smo isli u bioskop i gledali americke filmove iz prvih redova, trazeci nagovestaje nase buducnosti. U skoli sam pao iz svih predmeta izuzev iz crtanja i muzike, pa sam izbegavao drugove. Stideo sam se samog sebe. Posle tog uzasnog iscekivanja rezultata mog lekarskog pregleda osecao sam se nekako optimisticnije, ali ne sasvim. Ko je mogao da bude siguran da u Americi necu biti potpuni propalitet? One noci kada smo se ukrcali na Kvin Meri, brod je bio potpuno osvetljen. Iznutra je to bio ogroman i istinski lavirint. Putovali smo najjeftinijom klasom, ali i taj smestaj delovao nam je luksuzno. Trebalo nam je par dana da otkrijemo da nam nije dozvoljeno da napustamo nasu klasu. Postojala su neka vrata sa znakom na kome je to bilo ispisano. Jednom sam se isunjao kroz njih i prosetao kroz klasu sa kabinama, i probio se sve do prve klase. Tamo je bilo prodavnica i restorana elegantnijih od bilo kojih u Parizu. Video sam dame u vecernjim haljinama tako dubokih izreza da je izgledalo da ce im grudi ispasti napolje, muskarce u tamnim odelima koji su pusili cigare, decicu koja su nosila kravatice i izgledala odvratno. Secam se draguljima okicene starice u invalidskim kolicima koja je gurala prelepa negovateljica u belom. Nedugo potom primetio me je neki stjuard kako piljim i ljubazno me uputio nazad u turisticku klasu. Nismo imali primedaba na nasu klasu. Naprotiv. Nasa kabina bila je mala i bez prozora, inace je bila udobna. Hrana je bila izvrsna, a svakog dana prikazivao se novi film. Svi su bili predusretljivi i dobro raspolozeni, narocito na pocetku putovanja. Dan-dva nakon sto smo napustili Avr naisla je bura. Pocela je tokom noci. Brod se dizao i spustao i skripao kao da ce poceti da puca na komade. Bilo je nemoguce da zaspimo, a mnogi su dobili morsku bolest. Ujutro se samo nekoliko njih pojavilo na dorucku. Popodne, dok je oluja jos besnela, bioskopska sala bila je prazna. Ipak su prikazivali film. Brod se ljuljao, talasi su zapljuskivali njegove bokove, ali ljudi na ekranu su savrseno stalozeno nastavljali da razgovaraju. Majka se vratila u kabinu povracajuci, ali brat i ja smo odbili da ostanemo u krevetu. Tumarali smo nasim delom broda. Kretali smo se naravno, s teskom mukom. Morali smo da se drzimo za zidove i ograde na stepenistu. Ali nijednog trenutka nismo se uplasili. Satima smo sedeli u praznoj blagovaonici, posmatrajuci talase kako se dizu i klize natrag ispod broda. Napolju je bilo puno vode. Sve je bilo potpuno zadivljujuce. Nismo mogli da se povratimo od uzbudjenja. Narednog dana oluja se stisala. Nebo je bilo bez oblacka. Karta ispred brodske blagajne pokazivala je da napredujemo u putovanju. Vec smo presli vise od polovine puta. Iduceg dana bili smo jos blize. Stalno smo zapitkivali posadu kada cemo ugledati kopno. Taj prizor se ukazao nocu. Kada smo ujutro ustali, kopno je vec bilo jasno vidljivo. Ulazili smo punom brzinom u njujorsku luku. Posle dorucka svi su bili na palubi. Poceli smo da naziremo detalje na kopnu. Video se put kojim su isla neka kola. Svi su pokazivali na njih! Zatim, bilo je tu nekoliko urednih belih kucica. Potom je pored nas prosao ribarski brodic. Na palubi su bila dva crnoputa muskarca i mahala nam. Uskoro su se svuda pojavili mali camci. Mogli smo da vidimo Kip slobode. Mislim da se prolomio radostan usklik. Ono sto me je zaprepastilo i ostavilo bez reci od uzbudjenja, bio je prvi prizor Menhetna sa oblakoderima. Bio je bas kao na filmu, samo sto je bio stvaran. Ogroman grad pred nama, sa dokovima, saobracajem na obilaznicama, sa bilbordima i vrevom. Otac je bio tamo negde i cekao nas. Pokusavali smo da ga uocimo. Nismo shvatali da cemo morati da se vratimo i da provedemo vise sati dok ne obavimo imigracione formalnosti. Zbog nasih predjasnjih iskustava prelaska granice bili smo pomalo nervozni. Nikad se ne zna. Sta ako nam prirede iznenadjenje i vrate nas u Jugoslaviju? Otac je cekao pored carine. Visok covek. Prepoznali smo ga sa slika. Mahnuli smo mu. On nam je uzvratio mahanjem. Nosio je belo odelo ispod kojeg smo mogli da vidimo plavu kosulju i naramenice. Izrazito americki stil, pomislili smo. Pusio je dugacku cigaru i smesio se prijateljski. Zatim gungula, poljupci, zagrljaji, njegovo uzbudjenje kada je prvi put ugledao mog brata, traganje za nosacem, cekanje taksija, svi govore u isti glas. Sve je bilo tako neverovatno i tako divno! Smece po ulicama, nacin na koji su ljudi bili obuceni, visoke zgrade, prljavstina, vrucina, zuti taksiji, bilbordi i znaci. Ni traga Evropi. Sve je bilo uzasno ruzno i divno u isto vreme! Amerika mi se svidela istog trena. U hotelskoj sobi cekalo nas je drugo iznenadjenje. Tamo se nalazio televizor. Dok su majka i otac razgovarali, brat i ja sedeli smo na podu i gledali utakmicu izmedju Dodzersa i Dzajantsa. Secam se ko je igrao zbog toga sto se moj brat tog popodneva zaljubio u bejzbol, pogotovo u Dodzerse, i navaljivao da mu smesta nabavimo bejzbol kapu i rukavicu. Te veceri, posle setnje po Tajms skveru i Brodveju, otisli smo u restoran u kojem smo vecerali hamburgere, pomfrit i milksejk, a zatim banana split. Ne secam se sta je majka mislila o tom obroku, ali nama se dopao. Americka hrana je hrana za decu i nijedno dete na svetu ne moze da joj odoli. „Upamti ovaj dan“, stalno je ponavljao otac. Zaista, bio je 10. avgust 1954. Sutradan je trebalo da nas povede i kupi nam americku odecu, cipele i slicne stvarcice. Ko je uopste mogao da zaspi? Moja majka i brat su upravo to ucinili. Otac i ja smo gledali televiziju i razgovarali. Jos je bilo rano. „Podjimo u setnju“, rekao je. Hotel je bio samo nekoliko blokova udaljen od Tajms skvera. Ponovo smo se obreli tamo, posmatrajuci gomilu. Osecao sam se prijatno sa ocem kraj sebe. Nikada se nije drugacije odnosio prema mladjima. Svakome se obracao na isti nacin. Petogodisnjaka koji prodaje limunadu na ulici oslovio bi kao da je rukovodilac velikog preduzeca. Te noci zavrsili smo u dzez klubu. Zvao se Metropol i nalazio se tacno izmedju Brodveja i Cetrdeset osme ulice. Dugacka uska prostorija sa barom na jednoj strani i malim separeima na drugoj. Pozornica se nalazila tacno iznad bara. Na njoj je sestoro crnih muzicara sviralo iz sve snage. Uzeli smo separe, otac je narucio sebi viski, a meni sok od djumbira. Mora da je i za njega to bio poseban dan. Bio sam sav obuzet muzikom. Ovo je bez sumnje bilo bolje od ijednog radija. Bilo je bozanstveno. Dugo smo tu ostali. Otac mi je cak dao da srknem malo viskija iz njegove case. Izmedju muzickih tacaka smo i razgovarali. Ovo je bio tek pocetak. Od tada, mnoge noci proveli smo zajedno kao ovu prvu. Moj otac je voleo nocni zivot. Najsrecnijim se osecao u barovima i restoranima. U drustvu prijatelja, uz dobro jelo i pice, sijao je od srece. U takvim trenucima bilo je pravo uzivanje biti uz njega, bio je pun zivota i zanimljivih prica. Nisam zeleo da idem na spavanje, ali na kraju smo ipak morali da podjemo. „Ovo je divno“, rekao je. Oduvek je zeleo da ode u Ameriku i 1926. pruzila mu se prilika za to, dobio je neku stipendiju za Univerzitet Kolumbija, ali nije otisao, na svoju vecitu zalost. I to zbog posve trivijalnih razloga. „Cak i u zatvoru u Italiji“, rekao mi je, „sedeo sam u samici sanjajuci Njujork.“ Jednog jutra Nemci su ga u zoru izveli u dvoriste i on je pretpostavio da ce ga streljati. Pred njime je bio odred naoruzanih vojnika, zajedno sa oficirom, ali zatim je dosao fotograf sa tronoscem i napravio nekoliko slika mog oca kako stoji uza zid. Nije imao pojma zbog cega. „Zelim da vidim Njujork pre nego sto umrem“, rekao je Nemcima dok su ga vodili nazad u celiju. Moj otac je i dalje bio zaposlen u istoj telefonskoj kompaniji za koju je radio dok je bio u Jugoslaviji. Njihovo sediste bilo je u Cikagu, ali on je sve vreme putovao. Kad god bi nekom od klijenata bilo potrebno vise telefonskih linija, poslali bi mog oca da ispita instalacije, da iscrta sheme i ostane tamo sve dok posao ne bude zavrsen. Zbog toga je period izmedju 1950. i 1954. proveo iduci od jednog gradica do drugog, provodeci u svakom od njih najmanje dva meseca, a najvise godinu. Nije imao kucu. U vreme kada smo stigli, radio je u Midltaunu, Njujork. Kada mu je istekao godisnji odmor i posto nam je pronasao stan u Kvinsu, vratio se u Midltaun. Posao sam s njim. Nameravao sam da sam ucim engleski i da se ne upisujem u skolu do drugog polugodista. Radnim danima bili bismo u Midltaunu, a vikendom bismo odlazili u Njujork. Tako smo i radili. Dok je otac bio na poslu, ostajao sam u jeftinom hotelu. Uvece bismo izasli da nesto pojedemo, a zatim bismo ili izasli u bioskop ili bismo se vratili u sobu da caskamo i pijemo vino. Moj otac je, po svom obicaju, imao gomilu knjiga, puna dva sanduka. U to vreme imao je ambiciju da napise kriticku istoriju marksizma, tako da je vecina njegovih knjiga bila na tu temu. Citao je do kasno u noc i pravio opsezne beleske. Dok mi je pricao o svom zivotu, povremeno je pravio opaske o tom projektu. To je bio njegov zivot, ali tu su bili i marksizam i fasizam i sve ostalo. Pokusavao je da pronadje nekakav smisao u svemu tome. Njegove dogodovstine bile su neopisivo zabavne. Zanimale su ga i moje. Trebalo je toliko toga da nadoknadimo. Za mene je bilo uzbudljivo to sto sam prvi put u zivotu smeo da budem potpuno iskren. Sve sam mu govorio, kao i on meni. Obojica smo bili usamljeni ljudi, svaki na svoj nacin. Deset godina, koliko se nismo videli, dovele su do teskoca u uspostavljanju odnosa otac-sin. Bilo nam je mnogo lakse da postanemo prijatelji, da razgovaramo kao prijatelji. Kada bi nas ljudi culi kako razgovaramo, bili bi zaprepasceni. „Kako se taj momak obraca svome ocu!“ Za to vreme on me je ucio da govorim engleski. Prva knjiga na engleskom koju sam procitao bila je Svedok Vitakera Cejmbersa. Danas se vise ne secam nijedne pojedinosti iz nje, ali tada mi je ta knjiga pruzila samopouzdanje neophodno da pokusam da citam i druge knjige. Kada smo bili u Njujorku, otac bi nedeljna jutra provodio obilazeci knjizare. Kupovao je knjige, a podrazumevalo se da i ja izaberem poneku za sebe. Cesto sam to cinio, uzimajuci ponekad nesto sto je bilo isuvise tesko za mene. Citao sam Hemingveja i Tvena i bogzna sta sve ne! To je bio spor proces, posto sam mnoge reci morao da trazim u recniku, a bilo je i dugackih pasusa koje naprosto nisam razumeo. Ipak, dok je on bio na poslu, imao sam dovoljno vremena da se posvetim sebi. Povratak u skolu me je uzasavao. Proslo je mnogo vremena otkad sam u pravom smislu bio ucenik. Nisam verovao u sopstvene sposobnosti. Takodje nisam znao u koji bi razred trebalo da se upisem. Vidjao bih mlade mog uzrasta kako idu u skolu i jezio se. Po nacinu na koji sam govorio engleski svako bi odmah pogodio da sam stranac. Sto se vise priblizavao Bozic i pocetak drugog polugodista, osecao sam se sve jadnije. Otac je i dalje bio zabavan, ali je raspolozenje kod kuce bilo napeto. Bilo je ocigledno da se moji roditelji ne slazu. Deset godina rastavljenosti, a uz to njihove potpuno razlicite licnosti, ucinile su da postanu stranci jedno drugom. Ono sto se jednome svidjalo, nije se dopadalo drugome. Moju majku, na primer, nije zanimalo nista sto je americko. Vec je bila pronasla neke Jugoslovene, vidjala se s njima, i uprkos tome sto je zelela da usavrsi engleski da bi mogla da se zaposli, ova zemlja nije u njoj budila nikakvu znatizelju. Posto smo se brat i ja svrstali uz oca, cesto je dolazilo do sukoba. „Vi me vise ne volite“, odjednom bi izjavila. „Zabavnije nam je s njim“, odgovorili bismo joj i napravili gresku. Ipak, neko vreme mir u kuci naizgled je bio ocuvan. Sedeli bismo oko trpezarijskog stola i pravili planove za buducnost. O tome kako cemo brat i ja pohadjati koledz i tome slicno. Ja sam sumnjao u to, ali nista nisam govorio. Gimnazija koju je trebalo da pohadjam nalazila se u Elmherstu, u Kvinsu. Moji roditelji otisli su tamo da vide kakva je. Ubrzo posle Nove godine pozvali su me da dodjem, pre nego sto se casovi nastave, da uradim neke testove kako bi me smestili u odgovarajuci razred. Noc pre nego sto ce se to dogoditi nisam spavao. Otac se bio vratio u Midltaun. Bilo je vetrovito i vraski hladno jutro, a setnja od nase kuce do skole bila je veoma duga. Bio sam skroz promrzao i prestrasen kada smo stigli. Kao sto to obicno biva u zivotu, ispostavilo se da je sve bilo obratno od onoga sto sam ocekivao. Srecom, nije bilo moguce da se zatraze prepisi svedocanstava iz Beograda i Pariza. Evropski obrazovni sistem veoma je razlicit, i bilo bi veoma tesko protumaciti taj dokument cak i da je stigao. Dali su mi da uradim test inteligencije, a sto se ostalog tice, trebalo je samo da napisem koje sam predmete ucio u Evropi. To je bilo prilicno lako. Napisao sam predmete kao sto su algebra, fizika, francuski, ruski, svetska istorija, biologija. Postavili su mi po par pitanja iz svake oblasti i tokom ispitivanja otkrili da smo u Parizu citali Homera i Vergilija. To je upalilo. U drugom polugodistu ubacili su me u jedan od nizih razreda. Citav postupak nije trajao duze od par sati. Pao mi je kamen sa srca. I dalje sam osecao zebnju kada je trebalo da pisem rad u skoli, ali ovaj pocetak ipak je bio cudesan. Moja ljubav prema Americi bila je bezgranicna. Nema vise mesje Bertrana i njegovih bednih sala na moj racun. Cak su mi i jugoslovenski nastavnici zadavali muke dok sam bio tamo. Skola nije za tikvane kao sto sam ja, svakodnevno su me podsecali. Mnogo godina kasnije, cuo sam da nisu mogli da poveruju kada su saznali da sam se upisao na koledz. „Ta mala skitara! Imaju li ti Amerikanci trunke pameti?“ Sama skola bila je cudo bozje. Gimnazija „Njutn“ mogla je da posluzi kao uzor za film Dzungla na skolskoj tabli. U zivotu sam sreo svakojake delikvente, ali nigde toliko njih odjednom. Skola je pre licila na popravni dom. Nastavnici su imali pune ruke posla da zavedu disciplinu. Ako ste drzali jezik za zubima, kao sto sam to ja cinio, dobili biste prelazne ocene iz svih predmeta. Secam se velikog casa o necemu sto se zove „higijena“. Sedeo sam u poslednjem redu i igrao sah sa nekim crnoputim detetom. Tamo napred, nastavnik je nesto raspravljao sa dvojicom siledzija u koznim jaknama. Tako je bilo svakog dana, polovina razreda uznemiravala je nastavnika, dok je druga polovina hvatala zjale. Nikad nisam nista radio, niko me nije prozivao na casu. Cak nisam imao nikakvog nagovestaja sta bi trebalo da radim, ali drzao sam jezik za zubima. Za to cutanje na kraju polugodja nagradjen sam cetvorkom. Drugi casovi bili su manje-vise isti. Na casu engleskog jedna stara gospodja koja nam je predavala stalno je pokusavala da naglas cita jednu od prica Edgara Alana Poa. Razred je, uprkos njenim prekorima, obezbedjivao zvucne efekte. Bilo je cudne skripe vrata i poklopca kovcega, satova koji otkucavaju u ponoc i vetra sto duva kroz razruseni toranj. Preklinjala nas je da prestanemo. Isto je bilo i kada smo citali Julija Cezara. Samo jos vise zvucnih efekata i jos vise smejuljenja. Jednom, posle casa, otisao sam kod nje da bih je zamolio za produzetak roka za predaju zadatka, koristeci kao izgovor za to odlaganje svoje nedovoljno znanje engleskog. „Ne brini“, rekla mi je sirota zena. „Znam da si ti dobar decko.“ I bio sam. Lepo sam se ponasao u razredu i radio sam domace zadatke. Zanimale su me i devojke, ali bio sam isuvise stidljiv da im se obratim na svom izrazito akcentovanom engleskom. Sto se decaka tice, mnogi su bili problematicni, a meni je toga vec bilo dosta. Osim toga, nisam imao vremena da se vucem naokolo. Radio sam svakog dana posle skole, a nedeljom po citav dan. Sto se mene tice, posao je bio sjajan. Radio sam za malu kompaniju koja je nabavljala posebne zavrtnje za avione. Pomagao sam magacioneru. Brojao sam zavrtnje. Bili su veoma skupi i morali ste da budete narocito pazljivi dok ih prebrojavate. I bio sam. Nije bilo tesko, a bio sam placen. Kupio sam jeftin gramofon i svoje prve dzez ploce. Nedeljom sam odlazio na Menhetn i u bioskop. Pocinjao sam da se osecam veoma prijatno u Americi. Tog proleca veliki dogadjaj bio je kupovina televizora. Bio je to ogroman model sa ekranom precnika 54 centimetara, s kojim smo se otac i ja vraski namucili tegleci ga od radnje do stana. Kako smo ga ukljucili, tako je i ostao. Sve vreme smo ga gledali. To je doro za ucenje engleskog, svi su nam govorili. Naravno da jeste. Prestao sam da citam knjige i samo sam gledao televiziju. Sve sto je bilo zanimljivo, od jutarnjih sou programa do filmova kasno u noc. Mislim da smo, dok smo gledali televiziju, brat i ja poceli medjusobno da razgovaramo na engleskom. Culi bismo neke izraze na televiziji i hteli smesta da ih upotrebimo. Iznenadjen sam kako sam se brzo odomacio u Sjedinjenim Drzavama. Tome je mnogo doprineo ocev stav. Smatrao je da je Amerika najuzbudljivije mesto na kugli zemaljskoj i zeleo je da i mi delimo njegovo ushicenje. Nije imao zelju da se ponovo vrati u Jugoslaviju. Hteo je da budemo pravi Amerikanci. Moja majka, s druge strane, ostala je ubedjena da su Evropljani nadmocniji. Nedostajala joj je Evropa. Meni nije. Tamo sam se bio srozao. Ovde sam uspeo da zavrsim razred. Imao sam posao, a leto se priblizavalo. Tada nas je docekalo novo iznenadjenje. Ocev zahtev za premestaj u sediste kompanije, za koji nije ocekivao da ce mu biti odobren, iznenada je resen i prihvacen. Trebalo je da se preselimo i Cikago. Odsad pa nadalje trebalo je da zivimo zajedno i da ga sve vreme vidjamo, da vodimo normalan zivot. Nisam bio previse srecan sto me ponovo cupaju iz korena, a ni majka takodje. Brinula se zbog odlaska iz Njujorka, gde je bilo vise mogucnosti da se zaposli u struci. Pokusavala je da nastavi karijeru nastavnika solo pevanja, ali nije imala srece. I nije bilo nekog izbora. Odluceno je da otac i ja odemo prvi, nadjemo neki stan, a zatim ce za nama poci majka i brat. Carls Simic, Zastrasujuci raj, secanja Narodna knjiga, 2006. Prevod: Vesna Roganovic Carls Simic, Zastrasujuci raj, secanja Narodna knjiga, 2006. Prevod: Vesna Roganovic

Učenje engleskog jezika bilo je najvažnije što smo u Parizu radili. Majka je otkrila da Svetska crkvena služba dvaput nedeljno organizuje večernje časove. Sve troje smo ih pohađali. Verujem da tada nisam znao ni desetak engleskih reči. Majka je znala nešto malo, ali ne previše. U svakom slučaju, tako smo se, eto, obreli na nastavi sa gomilom izbeglica iz čitave istočne Evrope i s vrlo prijateljski raspoloženim američkim sveštenikom u ulozi nastavnika. Za promenu, učio sam vrlo marljivo. Taj jezik mi se odmah svideo.

Počeli smo da kupujemo Saterdej ivning post i magazin Luk da bismo vežbali čitanje. Od svega što bih tamo pročitao, malo šta bih razumeo, ali su slike i reklame bile veoma zanimljive. Američke boje bile su veoma jarke. U Evropi niste mogli da vidite takve nijanse žute, crvene ili narandžaste. Slike dece su me užasavale; izgledala su tako čisto, tako srećno. Devojke su često imale pegice. Mnogo su se smešile. Svi su se smeškali. Stariji ljudi sa savršenim zubima, filmske zvezde, političari takođe, svima su usta zijala od uva do uva. U Francuskoj se niko nije smešio na taj način. Pogotovo ne berberin. Sećam se jedne naslovne strane u stilu Normana Rokvela na kojoj se nalazio mali crvenokosi dečak na stolici u berbernici, dok se nasmejani berberin naginje poviše njega s makazama. Berberini u Parizu popreko su me gledali kad god bih ušetao da se ošišam, što je bilo retko.

Kada smo otišli u američku ambasadu da bismo obavili lekarski pregled koji je obavezan za svakog budućeg imigranta, očekivao sam da će se lekar smešiti. Dok mi je osluškivao grudi, delovao je turobno. Mora da sam mnogo bolestan, pomislio sam. Ni sestre se nisu smešile. Jasno je: biću odbijen. Majka i brat će otići u Ameriku, a ja ću ostati ovde u Francuskoj i dozvoliti da me savlada neka neizlečiva bolest u pretrpanoj i prljavoj državnoj bolnici.

Prošle su nedelje pre nego što smo dobili rezultate pregleda. U međuvremenu, brinuli smo se i prelistavali američke magazine, proučavajući automobile, pečene šunke iz konzerve, raskošne poslastice sa mnogo filova. Približavalo se leto. Sve vreme smo šetali. Jedne večeri, odmah nakon sutona, na mondenskoj Aveniji Viktora Igoa videli smo kneza Pavla, brata ubijenog jugoslovenskog kralja koji je zbačen 1941. godine pučem koji je Jugoslaviju uvukao u rat. Moja majka mu je prišla i rekla da smo i mi Jugosloveni. Sećam se besprekorno obučenog starijeg čoveka koji se kruto naklonio mojoj majci i pitao me kako se zovem. Čini mi se da mu uopšte i nije stalo da sazna moje ime.

Tih dana i u Parizu i u Sjedinjenim Američkim Državama nailazili bismo na slavne političare, ljude koji su bili odgovorni, ukoliko je iko ponaosob odgovoran, za nedaće Jugoslavije. Osobu koje se sećate iz starih novina dok je potpisivala nekakav ugovor sa Hitlerom ili Musolinijem, zatekli biste ovde u nekoj kuhinji kako secka salamu u listiće. Bilo je teško poverovati da su to isti ljudi. Izgledali su prilično obično i govorili gluposti kao i svi ostali. Očekivali su da će se vratiti na vlast maltene naredne nedelje ili najkasnije kroz par sedmica. Njihove vile i bankarski računi biće opet odblokirani. Gomila ljudi poželeće im dobrodošlicu, vičući „Bili ste u pravu! Uvek ste bili u pravu!“ Nisu nimalo marili za to što smo moja majka i ja imali da kažemo o Jugoslaviji. Bili su istrajni u tome da se ništa nije promenilo otkad su otišli. Bilo im je žao svih nas koji smo očigledno potpali pod uticaj komunjarske propagande.

Početkom juna 1954. dobili smo američke vize. Bilo nam je potrebno još nekoliko nedelja da rezervišemo prevoz brodom. Trebalo je da isplovimo 5. avgusta, brodom Kvin Meri. Kakvo ushićenje! „Započinješ potpuno nov život“, svi su govorili. Čak je i naš bakalin bio uveren da će sve biti divno.

Preostali dani u Parizu su se razvlačili. Majka nas je svakodnevno vodila u muzeje kako bismo upamtili veliko umetničko blago Francuske. Počeli smo da jedemo manje obroke u obližnjim skromnijim restoranima. Noću smo išli u bioskop i gledali američke filmove iz prvih redova, tražeći nagoveštaje naše budućnosti.

U školi sam pao iz svih predmeta izuzev iz crtanja i muzike, pa sam izbegavao drugove. Stideo sam se samog sebe. Posle tog užasnog iščekivanja rezultata mog lekarskog pregleda osećao sam se nekako optimističnije, ali ne sasvim. Ko je mogao da bude siguran da u Americi neću biti potpuni propalitet?

One noći kada smo se ukrcali na Kvin Meri, brod je bio potpuno osvetljen. Iznutra je to bio ogroman i istinski lavirint. Putovali smo najjeftinijom klasom, ali i taj smeštaj delovao nam je luksuzno. Trebalo nam je par dana da otkrijemo da nam nije dozvoljeno da napuštamo našu klasu. Postojala su neka vrata sa znakom na kome je to bilo ispisano. Jednom sam se išunjao kroz njih i prošetao kroz klasu sa kabinama, i probio se sve do prve klase. Tamo je bilo prodavnica i restorana elegantnijih od bilo kojih u Parizu. Video sam dame u večernjim haljinama tako dubokih izreza da je izgledalo da će im grudi ispasti napolje, muškarce u tamnim odelima koji su pušili cigare, dečicu koja su nosila kravatice i izgledala odvratno. Sećam se draguljima okićene starice u invalidskim kolicima koja je gurala prelepa negovateljica u belom. Nedugo potom primetio me je neki stjuard kako piljim i ljubazno me uputio nazad u turističku klasu.

Nismo imali primedaba na našu klasu. Naprotiv. Naša kabina bila je mala i bez prozora, inače je bila udobna. Hrana je bila izvrsna, a svakog dana prikazivao se novi film. Svi su bili predusretljivi i dobro raspoloženi, naročito na početku putovanja.

Dan-dva nakon što smo napustili Avr naišla je bura. Počela je tokom noći. Brod se dizao i spuštao i škripao kao da će početi da puca na komade. Bilo je nemoguće da zaspimo, a mnogi su dobili morsku bolest. Ujutro se samo nekoliko njih pojavilo na doručku. Popodne, dok je oluja još besnela, bioskopska sala bila je prazna. Ipak su prikazivali film. Brod se ljuljao, talasi su zapljuskivali njegove bokove, ali ljudi na ekranu su savršeno staloženo nastavljali da razgovaraju.

Majka se vratila u kabinu povraćajući, ali brat i ja smo odbili da ostanemo u krevetu. Tumarali smo našim delom broda. Kretali smo se naravno, s teškom mukom. Morali smo da se držimo za zidove i ograde na stepeništu. Ali nijednog trenutka nismo se uplašili. Satima smo sedeli u praznoj blagovaonici, posmatrajući talase kako se dižu i klize natrag ispod broda. Napolju je bilo puno vode. Sve je bilo potpuno zadivljujuće. Nismo mogli da se povratimo od uzbuđenja.

Narednog dana oluja se stišala. Nebo je bilo bez oblačka. Karta ispred brodske blagajne pokazivala je da napredujemo u putovanju. Već smo prešli više od polovine puta. Idućeg dana bili smo još bliže. Stalno smo zapitkivali posadu kada ćemo ugledati kopno.

Taj prizor se ukazao noću. Kada smo ujutro ustali, kopno je već bilo jasno vidljivo. Ulazili smo punom brzinom u njujoršku luku. Posle doručka svi su bili na palubi. Počeli smo da naziremo detalje na kopnu. Video se put kojim su išla neka kola. Svi su pokazivali na njih! Zatim, bilo je tu nekoliko urednih belih kućica. Potom je pored nas prošao ribarski brodić. Na palubi su bila dva crnoputa muškarca i mahala nam. Uskoro su se svuda pojavili mali čamci. Mogli smo da vidimo Kip slobode. Mislim da se prolomio radostan usklik.

Ono što me je zaprepastilo i ostavilo bez reči od uzbuđenja, bio je prvi prizor Menhetna sa oblakoderima. Bio je baš kao na filmu, samo što je bio stvaran. Ogroman grad pred nama, sa dokovima, saobraćajem na obilaznicama, sa bilbordima i vrevom. Otac je bio tamo negde i čekao nas. Pokušavali smo da ga uočimo. Nismo shvatali da ćemo morati da se vratimo i da provedemo više sati dok ne obavimo imigracione formalnosti. Zbog naših pređašnjih iskustava prelaska granice bili smo pomalo nervozni. Nikad se ne zna. Šta ako nam prirede iznenađenje i vrate nas u Jugoslaviju?

Otac je čekao pored carine. Visok čovek. Prepoznali smo ga sa slika. Mahnuli smo mu. On nam je uzvratio mahanjem. Nosio je belo odelo ispod kojeg smo mogli da vidimo plavu košulju i naramenice. Izrazito američki stil, pomislili smo. Pušio je dugačku cigaru i smešio se prijateljski.

Zatim gungula, poljupci, zagrljaji, njegovo uzbuđenje kada je prvi put ugledao mog brata, traganje za nosačem, čekanje taksija, svi govore u isti glas. Sve je bilo tako neverovatno i tako divno! Smeće po ulicama, način na koji su ljudi bili obučeni, visoke zgrade, prljavština, vrućina, žuti taksiji, bilbordi i znaci. Ni traga Evropi. Sve je bilo užasno ružno i divno u isto vreme! Amerika mi se svidela istog trena.

U hotelskoj sobi čekalo nas je drugo iznenađenje. Tamo se nalazio televizor. Dok su majka i otac razgovarali, brat i ja sedeli smo na podu i gledali utakmicu između Dodžersa i Džajantsa. Sećam se ko je igrao zbog toga što se moj brat tog popodneva zaljubio u bejzbol, pogotovo u Dodžerse, i navaljivao da mu smesta nabavimo bejzbol kapu i rukavicu.

Te večeri, posle šetnje po Tajms skveru i Brodveju, otišli smo u restoran u kojem smo večerali hamburgere, pomfrit i milkšejk, a zatim banana split. Ne sećam se šta je majka mislila o tom obroku, ali nama se dopao. Američka hrana je hrana za decu i nijedno dete na svetu ne može da joj odoli. „Upamti ovaj dan“, stalno je ponavljao otac. Zaista, bio je 10. avgust 1954. Sutradan je trebalo da nas povede i kupi nam američku odeću, cipele i slične stvarčice.

Ko je uopšte mogao da zaspi? Moja majka i brat su upravo to učinili. Otac i ja smo gledali televiziju i razgovarali. Još je bilo rano. „Pođimo u šetnju“, rekao je. Hotel je bio samo nekoliko blokova udaljen od Tajms skvera. Ponovo smo se obreli tamo, posmatrajući gomilu. Osećao sam se prijatno sa ocem kraj sebe. Nikada se nije drugačije odnosio prema mlađima. Svakome se obraćao na isti način. Petogodišnjaka koji prodaje limunadu na ulici oslovio bi kao da je rukovodilac velikog preduzeća.

Te noći završili smo u džez klubu. Zvao se Metropol i nalazio se tačno između Brodveja i Četrdeset osme ulice. Dugačka uska prostorija sa barom na jednoj strani i malim separeima na drugoj. Pozornica se nalazila tačno iznad bara. Na njoj je šestoro crnih muzičara sviralo iz sve snage.

Uzeli smo separe, otac je naručio sebi viski, a meni sok od đumbira. Mora da je i za njega to bio poseban dan. Bio sam sav obuzet muzikom. Ovo je bez sumnje bilo bolje od ijednog radija. Bilo je božanstveno.

Dugo smo tu ostali. Otac mi je čak dao da srknem malo viskija iz njegove čaše. Između muzičkih tačaka smo i razgovarali. Ovo je bio tek početak. Od tada, mnoge noći proveli smo zajedno kao ovu prvu. Moj otac je voleo noćni život. Najsrećnijim se osećao u barovima i restoranima. U društvu prijatelja, uz dobro jelo i piće, sijao je od sreće. U takvim trenucima bilo je pravo uživanje biti uz njega, bio je pun života i zanimljivih priča. Nisam želeo da idem na spavanje, ali na kraju smo ipak morali da pođemo.

„Ovo je divno“, rekao je. Oduvek je želeo da ode u Ameriku i 1926. pružila mu se prilika za to, dobio je neku stipendiju za Univerzitet Kolumbija, ali nije otišao, na svoju večitu žalost. I to zbog posve trivijalnih razloga. „Čak i u zatvoru u Italiji“, rekao mi je, „sedeo sam u samici sanjajući Njujork.“

Jednog jutra Nemci su ga u zoru izveli u dvorište i on je pretpostavio da će ga streljati. Pred njime je bio odred naoružanih vojnika, zajedno sa oficirom, ali zatim je došao fotograf sa tronošcem i napravio nekoliko slika mog oca kako stoji uza zid. Nije imao pojma zbog čega.

„Želim da vidim Njujork pre nego što umrem“, rekao je Nemcima dok su ga vodili nazad u ćeliju.

Moj otac je i dalje bio zaposlen u istoj telefonskoj kompaniji za koju je radio dok je bio u Jugoslaviji. Njihovo sedište bilo je u Čikagu, ali on je sve vreme putovao. Kad god bi nekom od klijenata bilo potrebno više telefonskih linija, poslali bi mog oca da ispita instalacije, da iscrta sheme i ostane tamo sve dok posao ne bude završen. Zbog toga je period između 1950. i 1954. proveo idući od jednog gradića do drugog, provodeći u svakom od njih najmanje dva meseca, a najviše godinu. Nije imao kuću. U vreme kada smo stigli, radio je u Midltaunu, Njujork. Kada mu je istekao godišnji odmor i pošto nam je pronašao stan u Kvinsu, vratio se u Midltaun. Pošao sam s njim.

Nameravao sam da sam učim engleski i da se ne upisujem u školu do drugog polugodišta. Radnim danima bili bismo u Midltaunu, a vikendom bismo odlazili u Njujork. Tako smo i radili. Dok je otac bio na poslu, ostajao sam u jeftinom hotelu. Uveče bismo izašli da nešto pojedemo, a zatim bismo ili izašli u bioskop ili bismo se vratili u sobu da ćaskamo i pijemo vino.

Moj otac je, po svom običaju, imao gomilu knjiga, puna dva sanduka. U to vreme imao je ambiciju da napiše kritičku istoriju marksizma, tako da je većina njegovih knjiga bila na tu temu. Čitao je do kasno u noć i pravio opsežne beleške. Dok mi je pričao o svom životu, povremeno je pravio opaske o tom projektu. To je bio njegov život, ali tu su bili i marksizam i fašizam i sve ostalo. Pokušavao je da pronađe nekakav smisao u svemu tome.

Njegove dogodovštine bile su neopisivo zabavne. Zanimale su ga i moje. Trebalo je toliko toga da nadoknadimo. Za mene je bilo uzbudljivo to što sam prvi put u životu smeo da budem potpuno iskren. Sve sam mu govorio, kao i on meni. Obojica smo bili usamljeni ljudi, svaki na svoj način. Deset godina, koliko se nismo videli, dovele su do teškoća u uspostavljanju odnosa otac-sin. Bilo nam je mnogo lakše da postanemo prijatelji, da razgovaramo kao prijatelji. Kada bi nas ljudi čuli kako razgovaramo, bili bi zaprepašćeni. „Kako se taj momak obraća svome ocu!“

Za to vreme on me je učio da govorim engleski. Prva knjiga na engleskom koju sam pročitao bila je Svedok Vitakera Čejmbersa. Danas se više ne sećam nijedne pojedinosti iz nje, ali tada mi je ta knjiga pružila samopouzdanje neophodno da pokušam da čitam i druge knjige. Kada smo bili u Njujorku, otac bi nedeljna jutra provodio obilazeći knjižare. Kupovao je knjige, a podrazumevalo se da i ja izaberem poneku za sebe. Često sam to činio, uzimajući ponekad nešto što je bilo isuviše teško za mene. Čitao sam Hemingveja i Tvena i bogzna šta sve ne! To je bio spor proces, pošto sam mnoge reči morao da tražim u rečniku, a bilo je i dugačkih pasusa koje naprosto nisam razumeo. Ipak, dok je on bio na poslu, imao sam dovoljno vremena da se posvetim sebi.

Povratak u školu me je užasavao. Prošlo je mnogo vremena otkad sam u pravom smislu bio učenik. Nisam verovao u sopstvene sposobnosti. Takođe nisam znao u koji bi razred trebalo da se upišem. Viđao bih mlade mog uzrasta kako idu u školu i ježio se. Po načinu na koji sam govorio engleski svako bi odmah pogodio da sam stranac.

Što se više približavao Božić i početak drugog polugodišta, osećao sam se sve jadnije. Otac je i dalje bio zabavan, ali je raspoloženje kod kuće bilo napeto. Bilo je očigledno da se moji roditelji ne slažu. Deset godina rastavljenosti, a uz to njihove potpuno različite ličnosti, učinile su da postanu stranci jedno drugom. Ono što se jednome sviđalo, nije se dopadalo drugome. Moju majku, na primer, nije zanimalo ništa što je američko. Već je bila pronašla neke Jugoslovene, viđala se s njima, i uprkos tome što je želela da usavrši engleski da bi mogla da se zaposli, ova zemlja nije u njoj budila nikakvu znatiželju. Pošto smo se brat i ja svrstali uz oca, često je dolazilo do sukoba. „Vi me više ne volite“, odjednom bi izjavila. „Zabavnije nam je s njim“, odgovorili bismo joj i napravili grešku.

Ipak, neko vreme mir u kući naizgled je bio očuvan. Sedeli bismo oko trpezarijskog stola i pravili planove za budućnost. O tome kako ćemo brat i ja pohađati koledž i tome slično. Ja sam sumnjao u to, ali ništa nisam govorio.

Gimnazija koju je trebalo da pohađam nalazila se u Elmherstu, u Kvinsu. Moji roditelji otišli su tamo da vide kakva je. Ubrzo posle Nove godine pozvali su me da dođem, pre nego što se časovi nastave, da uradim neke testove kako bi me smestili u odgovarajući razred.

Noć pre nego što će se to dogoditi nisam spavao. Otac se bio vratio u Midltaun. Bilo je vetrovito i vraški hladno jutro, a šetnja od naše kuće do škole bila je veoma duga. Bio sam skroz promrzao i prestrašen kada smo stigli.

Kao što to obično biva u životu, ispostavilo se da je sve bilo obratno od onoga što sam očekivao. Srećom, nije bilo moguće da se zatraže prepisi svedočanstava iz Beograda i Pariza. Evropski obrazovni sistem veoma je različit, i bilo bi veoma teško protumačiti taj dokument čak i da je stigao. Dali su mi da uradim test inteligencije, a što se ostalog tiče, trebalo je samo da napišem koje sam predmete učio u Evropi.

To je bilo prilično lako. Napisao sam predmete kao što su algebra, fizika, francuski, ruski, svetska istorija, biologija. Postavili su mi po par pitanja iz svake oblasti i tokom ispitivanja otkrili da smo u Parizu čitali Homera i Vergilija. To je upalilo. U drugom polugodištu ubacili su me u jedan od nižih razreda. Čitav postupak nije trajao duže od par sati.

Pao mi je kamen sa srca. I dalje sam osećao zebnju kada je trebalo da pišem rad u školi, ali ovaj početak ipak je bio čudesan. Moja ljubav prema Americi bila je bezgranična. Nema više mesje Bertrana i njegovih bednih šala na moj račun. Čak su mi i jugoslovenski nastavnici zadavali muke dok sam bio tamo. Škola nije za tikvane kao što sam ja, svakodnevno su me podsećali. Mnogo godina kasnije, čuo sam da nisu mogli da poveruju kada su saznali da sam se upisao na koledž. „Ta mala skitara! Imaju li ti Amerikanci trunke pameti?“

Sama škola bila je čudo božje. Gimnazija „Njutn“ mogla je da posluži kao uzor za film Džungla na školskoj tabli. U životu sam sreo svakojake delikvente, ali nigde toliko njih odjednom. Škola je pre ličila na popravni dom. Nastavnici su imali pune ruke posla da zavedu disciplinu. Ako ste držali jezik za zubima, kao što sam to ja činio, dobili biste prelazne ocene iz svih predmeta.

Sećam se velikog časa o nečemu što se zove „higijena“. Sedeo sam u poslednjem redu i igrao šah sa nekim crnoputim detetom. Tamo napred, nastavnik je nešto raspravljao sa dvojicom siledžija u kožnim jaknama. Tako je bilo svakog dana, polovina razreda uznemiravala je nastavnika, dok je druga polovina hvatala zjale. Nikad nisam ništa radio, niko me nije prozivao na času. Čak nisam imao nikakvog nagoveštaja šta bi trebalo da radim, ali držao sam jezik za zubima. Za to ćutanje na kraju polugođa nagrađen sam četvorkom.

Drugi časovi bili su manje-više isti. Na času engleskog jedna stara gospođa koja nam je predavala stalno je pokušavala da naglas čita jednu od priča Edgara Alana Poa. Razred je, uprkos njenim prekorima, obezbeđivao zvučne efekte. Bilo je čudne škripe vrata i poklopca kovčega, satova koji otkucavaju u ponoć i vetra što duva kroz razrušeni toranj. Preklinjala nas je da prestanemo. Isto je bilo i kada smo čitali Julija Cezara. Samo još više zvučnih efekata i još više smejuljenja. Jednom, posle časa, otišao sam kod nje da bih je zamolio za produžetak roka za predaju zadatka, koristeći kao izgovor za to odlaganje svoje nedovoljno znanje engleskog. „Ne brini“, rekla mi je sirota žena. „Znam da si ti dobar dečko.“ I bio sam. Lepo sam se ponašao u razredu i radio sam domaće zadatke. Zanimale su me i devojke, ali bio sam isuviše stidljiv da im se obratim na svom izrazito akcentovanom engleskom. Što se dečaka tiče, mnogi su bili problematični, a meni je toga već bilo dosta. Osim toga, nisam imao vremena da se vučem naokolo. Radio sam svakog dana posle škole, a nedeljom po čitav dan.

Što se mene tiče, posao je bio sjajan. Radio sam za malu kompaniju koja je nabavljala posebne zavrtnje za avione. Pomagao sam magacioneru. Brojao sam zavrtnje. Bili su veoma skupi i morali ste da budete naročito pažljivi dok ih prebrojavate. I bio sam. Nije bilo teško, a bio sam plaćen. Kupio sam jeftin gramofon i svoje prve džez ploče. Nedeljom sam odlazio na Menhetn i u bioskop. Počinjao sam da se osećam veoma prijatno u Americi.

Tog proleća veliki događaj bio je kupovina televizora. Bio je to ogroman model sa ekranom prečnika 54 centimetara, s kojim smo se otac i ja vraški namučili tegleći ga od radnje do stana. Kako smo ga uključili, tako je i ostao. Sve vreme smo ga gledali. To je doro za učenje engleskog, svi su nam govorili. Naravno da jeste. Prestao sam da čitam knjige i samo sam gledao televiziju. Sve što je bilo zanimljivo, od jutarnjih šou programa do filmova kasno u noć. Mislim da smo, dok smo gledali televiziju, brat i ja počeli međusobno da razgovaramo na engleskom. Čuli bismo neke izraze na televiziji i hteli smesta da ih upotrebimo.

Iznenađen sam kako sam se brzo odomaćio u Sjedinjenim Državama. Tome je mnogo doprineo očev stav. Smatrao je da je Amerika najuzbudljivije mesto na kugli zemaljskoj i želeo je da i mi delimo njegovo ushićenje. Nije imao želju da se ponovo vrati u Jugoslaviju. Hteo je da budemo pravi Amerikanci. Moja majka, s druge strane, ostala je ubeđena da su Evropljani nadmoćniji. Nedostajala joj je Evropa. Meni nije. Tamo sam se bio srozao. Ovde sam uspeo da završim razred. Imao sam posao, a leto se približavalo.

Tada nas je dočekalo novo iznenađenje. Očev zahtev za premeštaj u sedište kompanije, za koji nije očekivao da će mu biti odobren, iznenada je rešen i prihvaćen. Trebalo je da se preselimo i Čikago. Odsad pa nadalje trebalo je da živimo zajedno i da ga sve vreme viđamo, da vodimo normalan život.

Nisam bio previše srećan što me ponovo čupaju iz korena, a ni majka takođe. Brinula se zbog odlaska iz Njujorka, gde je bilo više mogućnosti da se zaposli u struci. Pokušavala je da nastavi karijeru nastavnika solo pevanja, ali nije imala sreće. I nije bilo nekog izbora. Odlučeno je da otac i ja odemo prvi, nađemo neki stan, a zatim će za nama poći majka i brat.