Rt Dobre Nade

Rt Dobre Nade Krenulo je iz zezanja. I ostalo je zezanje do kraja. Jedino je tako moglo da uspe. Sa osmehom na neresive probleme. I njima smo zalepili smajlija na rever. Ulaznice, vize, smestaj, kako putovati, gde spavati, sve to u pocetku izgleda strasno. Veliko kao planina. A onda krenes da resavas, korak po korak. Prvo naravno napravis tal sa zenom, decom, devojkom. Uslov svih uslova : ) A onda se odreknes maksimalno svih hobija i slobodnog vremena. Jer cimanje je svakodnevno. Vise puta. I ne traje manje od nekoliko meseci. Mi tradicionalno megalomanske planove pravimo za Svetog Nikolu kod Madze. Sve do prosle godine, sve se zavrsavalo na mamurluku. A onda, rekoh vec, kockice se sloze. Sad ili nikad. Nas cetvorica nismo ni vredniji ni bitniji od nase velike ekipe. Jednostavno, nama se sve skockalo sada. Kao sto zelimo da se svima ostalima, njima, vama, tebi negde u albumu zivota na najsarenijim stranama sepure karte sa utakmica (ma kakav rezultat bio), maskote velike i male, navijacke kape i zastave ljutih protivnika, prazna (ili puna) boca najomiljenijeg piva, privesci za kljuceve gradova u kojima si ostavljao tragove, prazni omoti omiljenih slatkisa, srca puna osmeha svih divnih ljudi sa kojima si delio istu strast... Mi nismo sportski novinari. Mi se samo strasno palimo na fudbal. I to je sve. Sticaj maksimalno neobicnih okolnosti (kako to obicno biva) nam je omogucio da na Mundijal ne idemo kao turisti, kako smo prvobitno planirali. Slajbe, decja igra za matore, Titula Prvaka Sveta, decji san za matore, fenomenalna zastava (da, definitivno tvrdim da smo imali najoriginalniju i najlepsu zastavu. Zasto smo je razvili tek nekoliko puta, i juce ispred Brandernburske kapije, pitajte one koji sada na plazama pokusavaju da speru blam koji im je obelezio karijere), i fantasticna cetvorka sa koltovima. Prskacim. Dovoljno za pricu... Dogovorili smo se da ne falsifikujemo. Bilo je dana kada smo se fenomenalno provodili, bilo je i onih kada se kuliralo u leru. Bilo je sjajnih saputnika iz zemalja koje znamo samo sa zanimljive geografije, bilo je i onih koji ne zasluzuju da ih apostrofiramo. Onima koje cemo vecno da pamtimo, hvala za sve. Da ovo ne bude cover zahvalnica sa CD-a, prepoznace se. Ili sto rece jedna sjajna dama bez koje ovoga ne bi bilo, Cmok svima. Da li smo verno uspeli da docaramo atmosferu? Nikada. To ces morati sam. Mi smo samo hvatali u letu vinjete koje su letele iznad reflektora. Nekad nam se cinile kristalno jasnim (ne mislim samo na jutra nad Amsterdamom), nekada su nas umor, premalo sna i previse piva sprecavali da im uzvratimo dupli pas. Neko bi dodao, bice i da je zbog prve farbe, nepopularno godiste. Ma jok. Mi ne ratujemo sa nasim godinama. Nismo ni u fazonu da im prkosimo. Cemu? Jednostavno, o njima ne razmisljamo. Godina je samo broj. I dalje igram decje igre za matore, i dalje sanjam decje snove za matore. Plavi kit ce u marinu kraj splava kod hidrobaze, da baci sidro, da se nahvata sunca, da mu udarimo novu farbu. Jer za cetiri godine ce na malo duzi put. Na zvezde i na vetar. Do Juzne Afrike. Na Rt Dobre Nade. Kad dodje vreme, prelomi. Bez obzira na sve. Podji sa nama. Ima mesta. Da duvamo u jedra zajedno. Nasa prica je prica svakoga od vas. Kinta je vazna, ali nije presudna. Jednom ti se sloze sve kockice. Kad tad. I to nemoj da propustis. Linija manjeg otpora ne postoji. Bez obzira na tanak dzep. Bez obzira na sefa i gazdu. Bez obzira na godine. Bez obzira na to sto nam je nasa zemlja onemogucila da sve ovo radimo petnaest godina ranije. Bez obzira na sve. Skini prasinu sa cizama. Odsedlaj pastuva. Napuni bisage. Stavi travku u ugao usana. I kreni pred jutro. Da osetis izazov. Zagrli Dzolija Dzampera i sapni mu na uvo. Galop, mali... Nasa prica je prica svakoga od vas. Kinta je vazna, ali nije presudna. Jednom ti se sloze sve kockice. Kad tad. I to nemoj da propustis. Linija manjeg otpora ne postoji. Bez obzira na tanak dzep. Bez obzira na sefa i gazdu. Bez obzira na godine. Bez obzira na to sto nam je nasa zemlja onemogucila da sve ovo radimo petnaest godina ranije. Bez obzira na sve. Skini prasinu sa cizama. Odsedlaj pastuva. Napuni bisage. Stavi travku u ugao usana. I kreni pred jutro. Da osetis izazov. Zagrli Dzolija Dzampera i sapni mu na uvo. Galop, mali...

Krenulo je iz zezanja. I ostalo je zezanje do kraja. Jedino je tako moglo da uspe. Sa osmehom na nerešive probleme. I njima smo zalepili smajlija na rever. Ulaznice, vize, smeštaj, kako putovati, gde spavati, sve to u početku izgleda strašno. Veliko kao planina. A onda kreneš da rešavaš, korak po korak. Prvo naravno napraviš tal sa ženom, decom, devojkom. Uslov svih uslova : ) A onda se odrekneš maksimalno svih hobija i slobodnog vremena. Jer cimanje je svakodnevno. Više puta. I ne traje manje od nekoliko meseci.

Mi tradicionalno megalomanske planove pravimo za Svetog Nikolu kod Madže. Sve do prošle godine, sve se završavalo na mamurluku. A onda, rekoh već, kockice se slože. Sad ili nikad. Nas četvorica nismo ni vredniji ni bitniji od naše velike ekipe. Jednostavno, nama se sve skockalo sada. Kao što želimo da se svima ostalima, njima, vama, tebi negde u albumu života na najšarenijim stranama šepure karte sa utakmica (ma kakav rezultat bio), maskote velike i male, navijačke kape i zastave ljutih protivnika, prazna (ili puna) boca najomiljenijeg piva, privesci za ključeve gradova u kojima si ostavljao tragove, prazni omoti omiljenih slatkiša, srca puna osmeha svih divnih ljudi sa kojima si delio istu strast...

Mi nismo sportski novinari. Mi se samo strašno palimo na fudbal. I to je sve. Sticaj maksimalno neobičnih okolnosti (kako to obično biva) nam je omogućio da na Mundijal ne idemo kao turisti, kako smo prvobitno planirali. Slajbe, dečja igra za matore, Titula Prvaka Sveta, dečji san za matore, fenomenalna zastava (da, definitivno tvrdim da smo imali najoriginalniju i najlepšu zastavu. Zašto smo je razvili tek nekoliko puta, i juče ispred Brandernburške kapije, pitajte one koji sada na plažama pokušavaju da speru blam koji im je obeležio karijere), i fantastična četvorka sa koltovima. Prskaćim. Dovoljno za priču...

Dogovorili smo se da ne falsifikujemo. Bilo je dana kada smo se fenomenalno provodili, bilo je i onih kada se kuliralo u leru. Bilo je sjajnih saputnika iz zemalja koje znamo samo sa zanimljive geografije, bilo je i onih koji ne zaslužuju da ih apostrofiramo. Onima koje ćemo večno da pamtimo, hvala za sve. Da ovo ne bude cover zahvalnica sa CD-a, prepoznaće se. Ili što reče jedna sjajna dama bez koje ovoga ne bi bilo, Cmok svima.

Da li smo verno uspeli da dočaramo atmosferu? Nikada. To ćeš morati sam. Mi smo samo hvatali u letu vinjete koje su letele iznad reflektora. Nekad nam se činile kristalno jasnim (ne mislim samo na jutra nad Amsterdamom), nekada su nas umor, premalo sna i previše piva sprečavali da im uzvratimo dupli pas. Neko bi dodao, biće i da je zbog prve farbe, nepopularno godište. Ma jok.

Mi ne ratujemo sa našim godinama. Nismo ni u fazonu da im prkosimo. Čemu? Jednostavno, o njima ne razmišljamo. Godina je samo broj.

I dalje igram dečje igre za matore, i dalje sanjam dečje snove za matore. Plavi kit će u marinu kraj splava kod hidrobaze, da baci sidro, da se nahvata sunca, da mu udarimo novu farbu. Jer za četiri godine će na malo duži put. Na zvezde i na vetar. Do Južne Afrike. Na Rt Dobre Nade.

Kad dođe vreme, prelomi. Bez obzira na sve. Pođi sa nama. Ima mesta. Da duvamo u jedra zajedno.