Bojkot izbora pokazuje neuspeh opšte politike srpske vlade prema Kosovu

Bojkot izbora pokazuje neuspeh opste politike srpske vlade prema Kosovu Nedavna odluka srpske vlade da preporuci kosovskim Srbima da ne ucestvuju na tamosnjim predstojecim novembarskim izborima skupstinu i lokalne vlasti najnoviji je takav primer. Nju je pratila izjava da ce u oblastima Kosova gde su Srbi u vecini srpska vlada sprovesti izbore u kombinaciji s predstojecim lokalnim i predsednickim izborima u Srbiji. To Srbiju dovodi u direktnu konfrontaciju s UNMIK, a time i s medjunarodnom zajednicom. Pre nego sto udjem u obrazlaganje zasto je to greska, vazno je priznati da je srpsko iskustvo u kosovskoj Skupstini bilo ekstremno negativno. Uprkos tome sto imaju prilican broj poslanika, oni nemaju nikakvu moc; albanska vecina ih rutinski ignorise; nijedna albanska partija ni jedan jedini put nije bila voljna da se prikljuci Srbima u bilo kojem glasanju protiv drugih albanskih partija o bilo kom pitanju; a samo srpsko ucesce u tome medjunarodna zajednica zloupotrebljavala je da demonstrira kako je nacinjen "napredak". To je bila fasada i nista vise. To je jos jedan slucaj problema nastalih zbog lose uradjenih stvari u proslosti. Srbi veoma jasno vide kakvo su iskustvo imali u kosovskoj Skupstini. UNMIK je rutinski prelazili preko akcije kosovskih Albanaca u parlamentu koje su stetile medjuetnickim odnosima, a povremeno cak predstavljale povredu parlamentarne procedure. To je doprinelo ubedjenju Srba da ne mogu verovati u rec medjunarodne zajednice na Kosovu i da bi trazenje takve reci bilo dodatna potvrda neprijateljske prirode njihovih odnosa s kosovskim Albancima. Daleko energicnija akcija UNMIK i ostatka medjunarodne zajednice tokom proteklih osam godina u ovom smislu mozda je mogla da napravi razliku. Svaki put kad je Kosovo bilo pred izborima, medjunarodna zajednica u Beogradu prolazila je kroz isti proces pokusavanja (uspesnog) da ubedi Beograd da ohrabri Srbe na Kosovu da glasaju. To je vremenom postajalo teze, velikim delom zbog razloga koje sam gore pomenuo. Zato sadasnja odluka o bojkotu ne treba da bude iznenadjenje za bilo koga. Narocito ako se ima u vidu ne bas srecan tajming - upravo u vreme kada se tako energicno raspravlja o statusu Kosova uz mogucnost da se odlucna akcija dogodi u bliskoj buducnosti. Takodje je cinjenica da je upotreba bojkota standardna praksa u srpskoj politici. Najvazniji razlog zbog cega je potpuni bojkot greska jeste da to pokazuje neuspeh opste politike srpske vlade prema Kosovu. Vise je nego jasno sta zele kosovski Albanci: punu nezavisnost (s mnogima koji se nadaju da ce to ohrabriti masovni odlazak Srba s Kosova). Medjutim, daleko manje je jasno sta je Beograd stvarno spreman da uradi na Kosovu. Pristalicama i simpatizerima Beograda u Evropskoj uniji - a njih ima mnogo - ocajnicki su potrebne neke pozitivne akcije Srbije koje ce im dati municiju da bi se borili protiv predlozenog unilateralnog priznanja kosovske nezavisnosti u decembru. Umesto toga, Srbi rade sve sto je moguce da pokazu da ne mogu koegzistirati s kosovskim Albancima i da nece raditi s njima. Sta moze znaciti snazna "autonomija" kad beogradska vlada preporucuje da kosovski Srbi cak i na lokalnim nivoima ne ucestvuju u vodjenju sopstvenih poslova i u nadmetanju na izborima? Da je Beograd bio pametniji, ponudio bi medjunarodnoj zajednici da razmotri jednu sveobuhvatnu, umerenu alternativu. Trebalo je, na primer, da potpuno prihvati specificne tacke Ahtisarijevog plana pre svega u vezi s decentralizacijom. Mogao je da ima cvrstu politiku odbijanja bilo kakve odluke o buducem statusu u dvogodisnjem periodu tokom kojeg ce Evropska unija zameniti UNMIK i primeniti sve korisne tacke Ahtisarijevog plana. Novi medjunarodni administrator koga bi imenovala EU tada bi imao mandat da posle dve godine preporuci buduci status Savetu bezbednosti UN. To bi na kosovske Albance prebacilo dvogodisnji teret cekanja na bilo koju akciju o statusu i takodje bi zahtevalo da demonstriraju spremnost da saradjuju na povratku izbeglica, decentralizaciji i slobodi kretanja. To je vrsta specificnog plana koji bi (srpske) pristalice u EU mogle da podrze. Umesto toga, kosovski Albanci sada mogu da se zavale, voze sigurnim pravcem i posmatraju Srbe kako se ponovo konfrontiraju s medjunarodnom zajednicom. Kosovski Albanci su bili postedjeni primene preporuka Ahtisarijevog plana, koje bi za njih bile izuzetno bolne. Beogradska odluka da obeshrabri kosovske Srbe od glasanja cak i na lokalnim izborima takodje veoma jasno pokazuje da postoji uocljiva razlika izmedju interesa Beograda i interesa kosovskih Srba. Krajnji rezultat bojkota bice da ce na lokalnim nivoima, narocito u mesovitim zajednicama, Srbi prepustiti lokalnu kontrolu Albancima. Izabrani zvanicnici imace punu podrsku UNMIK. To je vrsta prorocanstva koje se samo ispunjava: nepostojanje srpskih predstavnika na lokalnom nivou, i prisustvo Albanaca, na kraju ce dati dokaz da za Srbe nema buducnosti na Kosovu. Bilo koji srpski "zvanicnici" izabrani na kasnijim ad hok izborima pod patronatom Srbije nece imati nikakav legitimitet i bice samo predodredjeni da povecaju konfrontaciju na lokalnom nivou. Doslovno svaka etnicka grupa u balkanskim sukobima ima sopstveni dnevni red i sopstvene nacionalne interese. Ono sto ih medjusobno najvise razlikuje jeste kako predstavljaju te interese medjunarodnoj zajednici. I Bosnjaci u Bosni, i kosovski Albanci stalno su pokazivali da su svesni i da postuju ciljeve i stavove medjunarodne zajednice, cak i kad su planirali da ih tiho i svesno zaobidju. Nasuprot tome, Srbe kao da su uzivali da otvoreno izazivaju medjunarodnu zajednicu i kao rezultat toga placali tesku cenu. Izgleda da ce to ponovo uraditi. Bojkotovanjem izbora na Kosovu, kojima je medjunarodna zajednica dala legitimitet, i pokusajima da se odrze odvojeni, unilateralni izbori (cime ce biti uspostavljene suprotstavljene lokalne vlade u nekim opstinama), oni direktno izazivaju medjunarodnu zajednicu i postavljaju scenu za konfrontaciju. Naravno, ova odluka ima i veze sa srpskom domacom politikom. Jos jednom, Demokratska partija Srbije koristi inicijative o nacionalnim pitanjima kao sto je Kosovo da prinudi DS i predsednika Tadica da ili slede njeno vodjstvo ili da izgledaju kao da se povinuju medjunarodnoj zajednici. Jos jednom, Tadic je odabrao da prihvati tvrdju poziciju DSS - i time pokaze gde lezi prava moc u vladi. Sa svakim novim korakom na tom putu - ostrim kritikama NATO, bojkotovanjem kosovskih izbora, odlaganjem predsednickih izbora i lokalnih izbora u Srbiji samo zbog kosovskog pitanja - Srbija nastavlja da se distancira od Zapada. Covek se samo moze pitati koliko ce to daleko ici. Posteno je reci da ovih dana sve vise slusam najgore scenarije sto ih izrazavaju obicni gradjani Beograda. Neko moze tvrditi da je strategija DSS da situaciju ucini tako groznom, a dolazak radikala na vlast tako verovatnim, da ce prevagnuti snage koje podrzavaju "zamrznuti konflikt" na Kosovu da bi izbegle tu katastrofu. To je, medjutim, rizicna strategija, koja bi veoma lako mogla da donese suprotni efekt. Oni koji je sprovode mogu biti uvereniji vise nego sto je opravdano da ce Evropska unija spasiti Srbiju od nje same. Osim toga, cak i ako ta strategija uspe, konacni rezultat jeste Kosovo, gde ce zeleti da zivi sve manje i manje Srba. To ce biti veoma nalik na Pirovu pobedu. Pogled iz Cavtata Jedan poznati strip u Sjedinjenim Drzavama prikazuje pljackasa banke koji drzi pistolj uperen u sopstvenu glavu i kaze "Daj mi sav tvoj novac ili cu pucati!" Srpsko ponasanje prema Kosovu veoma me podseca na taj strip.

Nedavna odluka srpske vlade da preporuči kosovskim Srbima da ne učestvuju na tamošnjim predstojećim novembarskim izborima skupštinu i lokalne vlasti najnoviji je takav primer. Nju je pratila izjava da će u oblastima Kosova gde su Srbi u većini srpska vlada sprovesti izbore u kombinaciji s predstojećim lokalnim i predsedničkim izborima u Srbiji. To Srbiju dovodi u direktnu konfrontaciju s UNMIK, a time i s međunarodnom zajednicom.

Pre nego što uđem u obrazlaganje zašto je to greška, važno je priznati da je srpsko iskustvo u kosovskoj Skupštini bilo ekstremno negativno. Uprkos tome što imaju priličan broj poslanika, oni nemaju nikakvu moć; albanska većina ih rutinski ignoriše; nijedna albanska partija ni jedan jedini put nije bila voljna da se priključi Srbima u bilo kojem glasanju protiv drugih albanskih partija o bilo kom pitanju; a samo srpsko učešće u tome međunarodna zajednica zloupotrebljavala je da demonstrira kako je načinjen "napredak". To je bila fasada i ništa više.

To je još jedan slučaj problema nastalih zbog loše urađenih stvari u prošlosti. Srbi veoma jasno vide kakvo su iskustvo imali u kosovskoj Skupštini. UNMIK je rutinski prelazili preko akcije kosovskih Albanaca u parlamentu koje su štetile međuetničkim odnosima, a povremeno čak predstavljale povredu parlamentarne procedure. To je doprinelo ubeđenju Srba da ne mogu verovati u reč međunarodne zajednice na Kosovu i da bi traženje takve reči bilo dodatna potvrda neprijateljske prirode njihovih odnosa s kosovskim Albancima. Daleko energičnija akcija UNMIK i ostatka međunarodne zajednice tokom proteklih osam godina u ovom smislu možda je mogla da napravi razliku.

Svaki put kad je Kosovo bilo pred izborima, međunarodna zajednica u Beogradu prolazila je kroz isti proces pokušavanja (uspešnog) da ubedi Beograd da ohrabri Srbe na Kosovu da glasaju. To je vremenom postajalo teže, velikim delom zbog razloga koje sam gore pomenuo. Zato sadašnja odluka o bojkotu ne treba da bude iznenađenje za bilo koga. Naročito ako se ima u vidu ne baš srećan tajming - upravo u vreme kada se tako energično raspravlja o statusu Kosova uz mogućnost da se odlučna akcija dogodi u bliskoj budućnosti. Takođe je činjenica da je upotreba bojkota standardna praksa u srpskoj politici.

Najvažniji razlog zbog čega je potpuni bojkot greška jeste da to pokazuje neuspeh opšte politike srpske vlade prema Kosovu. Više je nego jasno šta žele kosovski Albanci: punu nezavisnost (s mnogima koji se nadaju da će to ohrabriti masovni odlazak Srba s Kosova). Međutim, daleko manje je jasno šta je Beograd stvarno spreman da uradi na Kosovu. Pristalicama i simpatizerima Beograda u Evropskoj uniji - a njih ima mnogo - očajnički su potrebne neke pozitivne akcije Srbije koje će im dati municiju da bi se borili protiv predloženog unilateralnog priznanja kosovske nezavisnosti u decembru. Umesto toga, Srbi rade sve što je moguće da pokažu da ne mogu koegzistirati s kosovskim Albancima i da neće raditi s njima. Šta može značiti snažna "autonomija" kad beogradska vlada preporučuje da kosovski Srbi čak i na lokalnim nivoima ne učestvuju u vođenju sopstvenih poslova i u nadmetanju na izborima?

Da je Beograd bio pametniji, ponudio bi međunarodnoj zajednici da razmotri jednu sveobuhvatnu, umerenu alternativu. Trebalo je, na primer, da potpuno prihvati specifične tačke Ahtisarijevog plana pre svega u vezi s decentralizacijom. Mogao je da ima čvrstu politiku odbijanja bilo kakve odluke o budućem statusu u dvogodišnjem periodu tokom kojeg će Evropska unija zameniti UNMIK i primeniti sve korisne tačke Ahtisarijevog plana. Novi međunarodni administrator koga bi imenovala EU tada bi imao mandat da posle dve godine preporuči budući status Savetu bezbednosti UN. To bi na kosovske Albance prebacilo dvogodišnji teret čekanja na bilo koju akciju o statusu i takođe bi zahtevalo da demonstriraju spremnost da sarađuju na povratku izbeglica, decentralizaciji i slobodi kretanja. To je vrsta specifičnog plana koji bi (srpske) pristalice u EU mogle da podrže.

Umesto toga, kosovski Albanci sada mogu da se zavale, voze sigurnim pravcem i posmatraju Srbe kako se ponovo konfrontiraju s međunarodnom zajednicom. Kosovski Albanci su bili pošteđeni primene preporuka Ahtisarijevog plana, koje bi za njih bile izuzetno bolne.

Beogradska odluka da obeshrabri kosovske Srbe od glasanja čak i na lokalnim izborima takođe veoma jasno pokazuje da postoji uočljiva razlika između interesa Beograda i interesa kosovskih Srba. Krajnji rezultat bojkota biće da će na lokalnim nivoima, naročito u mešovitim zajednicama, Srbi prepustiti lokalnu kontrolu Albancima. Izabrani zvaničnici imaće punu podršku UNMIK. To je vrsta proročanstva koje se samo ispunjava: nepostojanje srpskih predstavnika na lokalnom nivou, i prisustvo Albanaca, na kraju će dati dokaz da za Srbe nema budućnosti na Kosovu. Bilo koji srpski "zvaničnici" izabrani na kasnijim ad hok izborima pod patronatom Srbije neće imati nikakav legitimitet i biće samo predodređeni da povećaju konfrontaciju na lokalnom nivou.

Doslovno svaka etnička grupa u balkanskim sukobima ima sopstveni dnevni red i sopstvene nacionalne interese. Ono što ih međusobno najviše razlikuje jeste kako predstavljaju te interese međunarodnoj zajednici. I Bošnjaci u Bosni, i kosovski Albanci stalno su pokazivali da su svesni i da poštuju ciljeve i stavove međunarodne zajednice, čak i kad su planirali da ih tiho i svesno zaobiđu. Nasuprot tome, Srbe kao da su uživali da otvoreno izazivaju međunarodnu zajednicu i kao rezultat toga plaćali tešku cenu. Izgleda da će to ponovo uraditi. Bojkotovanjem izbora na Kosovu, kojima je međunarodna zajednica dala legitimitet, i pokušajima da se održe odvojeni, unilateralni izbori (čime će biti uspostavljene suprotstavljene lokalne vlade u nekim opštinama), oni direktno izazivaju međunarodnu zajednicu i postavljaju scenu za konfrontaciju.

Naravno, ova odluka ima i veze sa srpskom domaćom politikom. Još jednom, Demokratska partija Srbije koristi inicijative o nacionalnim pitanjima kao što je Kosovo da prinudi DS i predsednika Tadića da ili slede njeno vođstvo ili da izgledaju kao da se povinuju međunarodnoj zajednici. Još jednom, Tadić je odabrao da prihvati tvrđu poziciju DSS - i time pokaže gde leži prava moć u vladi. Sa svakim novim korakom na tom putu - oštrim kritikama NATO, bojkotovanjem kosovskih izbora, odlaganjem predsedničkih izbora i lokalnih izbora u Srbiji samo zbog kosovskog pitanja - Srbija nastavlja da se distancira od Zapada. Čovek se samo može pitati koliko će to daleko ići. Pošteno je reći da ovih dana sve više slušam najgore scenarije što ih izražavaju obični građani Beograda.

Neko može tvrditi da je strategija DSS da situaciju učini tako groznom, a dolazak radikala na vlast tako verovatnim, da će prevagnuti snage koje podržavaju "zamrznuti konflikt" na Kosovu da bi izbegle tu katastrofu. To je, međutim, rizična strategija, koja bi veoma lako mogla da donese suprotni efekt. Oni koji je sprovode mogu biti uvereniji više nego što je opravdano da će Evropska unija spasiti Srbiju od nje same. Osim toga, čak i ako ta strategija uspe, konačni rezultat jeste Kosovo, gde će želeti da živi sve manje i manje Srba. To će biti veoma nalik na Pirovu pobedu.