Ponovljena "Okupacija u 26 slika"

Ponovljena "Okupacija u 26 slika" "Kroz celi zivot i svoj stvaralacki vek", kaze Lordan Zafranovic, "umetnik nosi neki ishodisnji zig - takozvane primordijalne slike, prizore koji mu se prvi urezuju u svest i podsvest i tim se slikama stalno vraca". Zafranovic smatra da zavrseni film deluje na gledaoca onolikim intenzitetom koliko je unutrasnje energije autor uspeo da utisne na filmsku traku, projektovati je u kadrove kao svoj personalni naboj. Zafranovicevi "prvi prizori", od "Muke po Mati", preko "Okupacije u 26 slika" i "Pada Italije" do "Ujeda andjela" vremenom su postali i deo podsvesti gledalaca, ali i "ishodisnji zig" nekog "primordijalnog Balkana". Gospodin Zafranovic intervju Danasu dao je na Zlatiboru gde je bio predsednik zirija jubilarnog desetog, Medjunarodnog festivala turistickog, ekoloskog i sportskog filma (MEFEST). Posto reditelj zivi u Pragu, pitamo ga ono sto su ga i pitali i domacini na Zlatiboru: Da li ste iz poplavljenog grada na Zlatibor stigli camcem ili ste se ukrcali u neku Nojevu barku? - Sticajem okolnosti bio sam na Brionima sa Radetom Serbedzijom, njegovom zenom Lenkom i ostalom izuzetnom glumackom ekipom: Mirom Furlan koja se iz Amerike vratila specijalno za ulogu Medeje, Ratkom Policem, Borisom Kavacom i citavim nizom mojih prijatelja. Proveo sam na Brionima nekoliko izuzetnih dana, ali sam stalno bio na telefonskoj vezi posto stanujem u centru Praga. Kada sam se vratio, dosao sam u dramu, u cist pakao jednog grada koji ja obozavam, u kome sam studirao i u kome zivim vec sedmu godinu. Nisam mogao da shvatim da voda to moze da napravi. Usao sam u svoj podrum gde mi je stajala filmska arhiva i arhiva scenarija. Sve je to bilo poplavljeno. To je bio vrlo suv podrum, ali podzemna voda je usla probijajuci beton. Filmovi su bili u blatu. Sve je to licilo na ruzan san. Danima nakon poplave Prag je izgledao strasno. Napolje je izvucen njegov trbuh. Na ulicama se nalazi sve ono sto je bilo u kucama i podrumima. Razbijeno, smrdljivo, u blatu. Stari, prekrasni grad, licio je na neku staru, prljavu, krpu. Kako potopske kise i ostale armagedonske uvertire deluju na vas kao rezisera? - Uspeo sam da svojom kamerom i snimim nesto od te atmosfere poplavljenog Praga sa prosutim trbuhom. Mozda nesto i izmontiram. U svakom slucaju nas zivot na ovom svetu je privremen i vrlo kratak. Sto duze zivimo veci je strah da se desi neka tragedija. Ratovi sve to ubrazavaju. Ja sam neko vreme radio fimove koji su na neki nacin upozoravali da se mnoge tragedije mogu ponoviti po slicnom scenariju i da se u nekim krugovima istorije ponavljaju odnosi, samo mozda na nesto "moderniji" nacin. Mrznja je ista, i ubijanje takodje. Ista je vrsta zla i zlocina. To je ono sto se tice ljudske vrste koja je tako jednostavno prokleta da od rodjenja treba strepiti da ce se pokrenuti spirala zla koga ima i u svakom uglu ove nase bivse zemlje. Sto se tice neke opste kataklizme, naravno da postoji strah. Civilizacija naoruzanja dovela je do zastrasujucih razmera. Mozda se istorija ponovo poigra i opet stvori coveka koji nece prezati od upotrebe tog oruzija. I to bi, na paradoksalan nacin, bilo ostvarenja nekih snova. Kosmarnih, naravno, jer ima li coveka koji nije sanjao neku kataklizmu? Vi izgleda imate svoju sopstvenu strepnju i viziju "kraja istorije" koja je lisena ideoloskih mistifikacija? - Mi smo svi mislili da je 1945. godina i slom fasizma "kraj istorije". Prodor antifasisticke civilizacije nakon te kataklizme u kojoj je bilo ubijeno skoro 60 miliona ljudi na razne svirepe nacine, ohrabrio je mnoge da poveruju kako i nasa zemlja, ali i planeta ulaze u neku epohu detanta, kompromisa i dogovora. Pokazalo se da to nije tako, i to je na zalost dokazano bas na prostorima one bivse zemlje u kojoj smo ziveli. Tu je reagovao i citav svet sa Amerikom tako da je konflikt istovremeno bio i jedna vrsta svetskog rata na limitiranom prostoru. Da li je ovo kod nas bio jos jedan "kraj istorije", njeno ponavljanje, mali potocic zla koji je presusio ili je to pocetak neke velike reke koja moze da poplavi ceo svet, ja to ne mogu kazati. Na ovakva pitanja ja pokusavam naci resenja unutar samog filma. Taj materijalizovani svet filma ustanovljava neke osecaje sveta u kome zivim. Jedino preko filma mogu komunicirati sa tim temama o kojima sada govorimo i jedino filmom mogu materijalizovati i pomenute strahove. Uvek ste se u filmovima bavili arhetipskim zlom, njegovom samom tribalnom i ostalom esencijom. Medjutim, neki vasi "tumaci", i ne samo oni, filmove su redukovali na ikonografski nivo, na to koju zastavu i uniformu ko nosi. Odakle ta selektivnost percepcije, da jedni vide samo ustasu kako kolje, a drugi samo cetnika u istoj "pozi". Niko da vidi i jednog i drugog? - Celi zivot sam pokusavao kroz film da istrazim da li se u ovim krajevima, tu mislim na krajeve gde smo rodjeni, unutar mene, moje porodice ili onoga sto se naziva narod, nalazi to prokletstvo zla, ili je to sveopsti fenomen koji se realizuje na razlicitim podrucijima. I velike civilizacije kao Francuska i Nemacka imale su zlo i milione mrtvih. Jedna od najvecih civilizacija sveta koja ima Betovena i Getea stvorila je logore smrti - najponizavajucu i najmonstruozniju strukturu ubijanja u istoriji covecanstva, tako da se ne moze reci da su pojedini narodi manje ili vise primitivni. Kad je rec o istrazivanju i tumacenju zla, ja imam dva filma. Jedan je "Posle podne puska" koji sam radio 1967. Za mene i strukturu kratkog filma to je znacajno delo koji se nalazi u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku. On istrazuje to zlo bez razloga: U jednom dvoristu, u jednom vremenskom trajanju, jedan mladic pokusava da ubije vrapca. I kako ga to vreme pritiska, tako on vise nema izlaza i pocinje da puca. U jednom trenutku on vise ne puca iz vazdusne puske vec iz prave i ubija sve oko sebe u tom dvoristu. To je takozvani kamijevski zlocin bez razloga. U "Okupaciji u 26 slika", istu tu temu sam stavio u istorijski kontekst. Ista je forma, samo sto film traje duze. Opet je prakticno bio oblik piramide u kome se vise ne mogu razvijati elementi. Na vrhu piramide sve mora da pukne tako da je pukao i onaj autobus iz koga se izlilo citavo to zlo. Istorijski kontekst je prepoznatljiv za razliku od sveta intime i naravno da su onda reagovale politicke strukture koje imaju ogromno opterecenje. Na zalost, "Posle podne puska" i "Okupacija u 26 slika" u ovim poslednjim ratovima na ovim teritorijama ponovile su se gotovo po istom ili mozda jos gorem scenariju. Kao mladi reziseri imali smo iluziju da svojim filmovima upozoravamo na zlo koje moze da se ponovi. Razocaravajuci je osecaj da fimom ne mozes nista promeniti, a kamoli ono sto smo mi hteli. Apsurdno je ocekivati analizu forme i estetike filma, u pravcu o kome govorim, u ovom nasem agresivnom svetu Balkana koji je tako primitivan da ubija svoje najbolje prijatelje, susede, pa i brata i oca zbog nekog ideoloskog uzasa. Kako objasnjavate da se na ovim ukletim prostorima ljudi vise opredeljuju prema onome sto mrze, nego prema onome sta vole? - To opredeljenje je vrlo drasticno i tesko, tako da sam ja u jednom trenutku morao otici iz vlastite sredine da jednostavno ne bih bio fizicki ugrozen, jer je do te mere bilo strasno. Oni ne mogu shvatiti da je to samo film. Da je to moj svet, nadgradnja. Oni to shvataju na nacin da ja dovodim u pitanje njihovo "bice", njihovu "istoriju". Pre 11 godina napustili ste Hrvatsku. Bec, Pariz, Prag - grad vasih studija? - Emigrirao sam zbog filma. Od 1986. snimao sam sudjenje Andriji Artukovicu za ratne zlocine kao ministru unutrasnjih poslova tadasnje NDH, te male fasisticke tvorevine koja je bila satelit Hitlerov i mozda u nekim rasnim zakonima i egzekucijama revnosnija nego Treci rajh. Cinilo mi se da je to sudjenje za dokumentaristu, za filmasa, momenat koji se treba ispitati. Nije vise bio u pitanju taj stari covek koga je pravda ipak zatekla u 87. godini, nego je bilo bitno vreme u kome je on to radio, bio gospodar zivota i smrti. Snimio sam kompletno sudjenje i nasao mnoge arhivske materijale u zemlji i inostranstvu od kojih su neki bili pod embargom. Dobio sam plodan materijal koji sam skoro dve godine dosta seriozno montirao. Bio sam i glavni producent. U projekat se ukljucila i televizija. Onda je doslo do prevrata i rata i jednostavno je pretila opasnost da se taj film nikada ne zavrsi. Skupio sam negativ i preko Ljubljane otisao u Bec, potom u Pariz i Prag i tamo sam zavrsio film. Premijera je bila 1993. u Pragu, kasnije i u Becu. Film je obisao celi svet, prikazan je na oko 20 festivala i to van konkurencije zato sto je to film koji ne treba da se takmici. To je intimna analiza moje vlastite istorije pomesane sa okolinom i teritorijom u kojoj sam stasao. To je za mene vrlo znacajan film. Srecan sam sto sam ga napravio bez obzira koliko je bilo muke, odricanja, napada, i koliko je stradalo ljudi oko mene; moja najintimnija familija i saradnici. Sta trenutno radite? - To je film o dva brata koji su tokom ovog rata dosli u Cesku. Jedan od njih je dezertirao. Obojica se zaljubljuju u istu zenu. To je plesacica, fenomenalna zenska. Ona i peva. Poluciganka je, poluzidovka. Njena majka, odnosno baka, je zacela negde u logoru.To je bila ljubav Ciganke i Zidova neposredno pre ulaska u gasnu komoru. To je film o tome da je bratska ljubav u nekim odnosima snaznija od ljubavi prema zeni. Oba brata su je strasno voleli. Na kraju su je ubili. Film se radi u koprodukciji izmedju Ceske, Nemacke, Slovacke i sada pregovaramo sa Ministarstvom kulture Srbije. Poceli smo da biramo glumce. Izabrali smo lokacije, to je jedno malo mesto u sredini Ceske. Pocetak snimanje zakazali smo za februar naredne godine. Do leta film bi mogao biti gotov. Druga tema koju radim je "Mis Sarajeva". To je jedna tragikomedija koju je napisao jedan od najznacajnijih savremenih ceskih scenarista Jirzi Hubac. Rat je okolo. Ima samo jedan snajperista koji se ne vidi. Analiziraju se familije iz kojih izlaze te devojke finalistkinje. To je formanovsko - cesko - bosanska tragikomedija. Kako vam posle tih tema izgleda Zlatibor, svez vazduh, turizam, ekologija? Da li malo nadrealno? - Ovde imam niz prijatelja koji su mi ostali verni godinama. Ovo je jako lep kraj i izgleda mi kao povratak izgubljenom raju. Kratkometrazne filmove ekoloskog i turistickog zanra cesto gledam u slobodno vreme i oni mi sluze za opustanje. Nekada sam i ja uradio film o Jadranu. Od Ulcinja do Trsta koji je finansirala Privredna komora Jugoslavije. "Ukleti" projekat o ukletom Balkanu? - Dok sam bio u Parizu naisao sam na roman Vidosava Stevanovica koji se zove "Ostrvo Balkan" i koji mi se ucinio kao dobra podloga za film koji bi bio nuzan da mi pokazemo sta znaci ovaj rat ovde. Napravili smo nekoliko verzija scenarija, poceli sve to finansirati i posao prebacili u Prag. Tada sam u Pragu zavrsio jedan ceski igrani film sa njihovim glumackim zvezdama. On se zvao "Lakrimoza" i dosta je dobro prosao u svetu. Potom smo formirali producentsku kucu jer smo hteli biti samostalni i "Ostrvo Balkan" snimiti na nacin kako smo mi zeleli. U medjuvremenu, nastalo je stotine filmova o ratu na Balkanu, posebno o Sarajevu. Gotovo da nema zemlje koja nije imala nekog unproforca, a da nije snimila neki film. Medjutim, mi smo pokusali da napravimo film o umetnosti u tom ratu preko Sarajevske opere. Celi film se desava u operi i govori da se samo eventualno preko umetnosti moze izaci iz tog pakla, i formalno i metaforicno. Imali smo razne producente. Poslednji je "Zepter", gospodin Milan Jankovic iz Monaka, ali i on je iz gotovo nejasnih razloga odustao. Mi smo vec tada bili na pripremi filma u Bitoli gde smo gradili jedan deo Sarajeva i opere. Novac nije stigao. Onda sam preko nekih svojih linija projekat poslao u Ameriku, u "Miramaks" - jednu od najvecih producentskih i distributerskih kuca. Medjutim, i to je poremeceno napadom na Njujork 11. septembra jer je u jednom neboderu bila filijala "Miramaksa", pa su se i moji scenariji i moje kasete nasle u onoj prasini. Sto kaze Hemingvej, "kome zvona zvone". To je jedan od onih projekata koji se zovu ukleti. Posebno su mi dragi jer se na njima mnogo mucis. Izgubili smo strasno mnogo energije, vremena i novaca. Amerikanci se sada malo plase tih tema jer to je gotovo ista tema koja je proizvela i tragediju u Njujorku. Znaci, opet se nalaze ta dva nepomirljiva sveta; s jedne strane islamski, s druge americki imperijalizam. * Vi ipak ne odustajete? - Ne odustajem. To je film koji se mora napraviti. To treba da bude kruna svega onoga sto sam do sada radio. Meni se cini da pedesetak filmova koje sam napravio u cetiri decenije predstavljaju pripremu za ovaj film. Reziser Lordan Zafranovic o prosutom trbuhu Praga, "kraju istorije", ukletim projektima o ukletom Balkanu, o sarajevskim misicama i jednom snajperisti

"Kroz celi zivot i svoj stvaralacki vek", kaze Lordan Zafranovic, "umetnik nosi neki ishodisnji zig - takozvane primordijalne slike, prizore koji mu se prvi urezuju u svest i podsvest i tim se slikama stalno vraca". Zafranovic smatra da zavrseni film deluje na gledaoca onolikim intenzitetom koliko je unutrasnje energije autor uspeo da utisne na filmsku traku, projektovati je u kadrove kao svoj personalni naboj. Zafranovicevi "prvi prizori", od "Muke po Mati", preko "Okupacije u 26 slika" i "Pada Italije" do "Ujeda andjela" vremenom su postali i deo podsvesti gledalaca, ali i "ishodisnji zig" nekog "primordijalnog Balkana". Gospodin Zafranovic intervju Danasu dao je na Zlatiboru gde je bio predsednik zirija jubilarnog desetog, Medjunarodnog festivala turistickog, ekoloskog i sportskog filma (MEFEST). Posto reditelj zivi u Pragu, pitamo ga ono sto su ga i pitali i domacini na Zlatiboru:

Da li ste iz poplavljenog grada na Zlatibor stigli camcem ili ste se ukrcali u neku Nojevu barku?
    - Sticajem okolnosti bio sam na Brionima sa Radetom Serbedzijom, njegovom zenom Lenkom i ostalom izuzetnom glumackom ekipom: Mirom Furlan koja se iz Amerike vratila specijalno za ulogu Medeje, Ratkom Policem, Borisom Kavacom i citavim nizom mojih prijatelja. Proveo sam na Brionima nekoliko izuzetnih dana, ali sam stalno bio na telefonskoj vezi posto stanujem u centru Praga. Kada sam se vratio, dosao sam u dramu, u cist pakao jednog grada koji ja obozavam, u kome sam studirao i u kome zivim vec sedmu godinu. Nisam mogao da shvatim da voda to moze da napravi. Usao sam u svoj podrum gde mi je stajala filmska arhiva i arhiva scenarija. Sve je to bilo poplavljeno. To je bio vrlo suv podrum, ali podzemna voda je usla probijajuci beton. Filmovi su bili u blatu. Sve je to licilo na ruzan san. Danima nakon poplave Prag je izgledao strasno. Napolje je izvucen njegov trbuh.
    Na ulicama se nalazi sve ono sto je bilo u kucama i podrumima. Razbijeno, smrdljivo, u blatu. Stari, prekrasni grad, licio je na neku staru, prljavu, krpu.

Kako potopske kise i ostale armagedonske uvertire deluju na vas kao rezisera?
    - Uspeo sam da svojom kamerom i snimim nesto od te atmosfere poplavljenog Praga sa prosutim trbuhom. Mozda nesto i izmontiram. U svakom slucaju nas zivot na ovom svetu je privremen i vrlo kratak. Sto duze zivimo veci je strah da se desi neka tragedija. Ratovi sve to ubrazavaju. Ja sam neko vreme radio fimove koji su na neki nacin upozoravali da se mnoge tragedije mogu ponoviti po slicnom scenariju i da se u nekim krugovima istorije ponavljaju odnosi, samo mozda na nesto "moderniji" nacin. Mrznja je ista, i ubijanje takodje. Ista je vrsta zla i zlocina. To je ono sto se tice ljudske vrste koja je tako jednostavno prokleta da od rodjenja treba strepiti da ce se pokrenuti spirala zla koga ima i u svakom uglu ove nase bivse zemlje. Sto se tice neke opste kataklizme, naravno da postoji strah. Civilizacija naoruzanja dovela je do zastrasujucih razmera.
    Mozda se istorija ponovo poigra i opet stvori coveka koji nece prezati od upotrebe tog oruzija. I to bi, na paradoksalan nacin, bilo ostvarenja nekih snova. Kosmarnih, naravno, jer ima li coveka koji nije sanjao neku kataklizmu?

Vi izgleda imate svoju sopstvenu strepnju i viziju "kraja istorije" koja je lisena ideoloskih mistifikacija?
    - Mi smo svi mislili da je 1945. godina i slom fasizma "kraj istorije". Prodor antifasisticke civilizacije nakon te kataklizme u kojoj je bilo ubijeno skoro 60 miliona ljudi na razne svirepe nacine, ohrabrio je mnoge da poveruju kako i nasa zemlja, ali i planeta ulaze u neku epohu detanta, kompromisa i dogovora. Pokazalo se da to nije tako, i to je na zalost dokazano bas na prostorima one bivse zemlje u kojoj smo ziveli. Tu je reagovao i citav svet sa Amerikom tako da je konflikt istovremeno bio i jedna vrsta svetskog rata na limitiranom prostoru. Da li je ovo kod nas bio jos jedan "kraj istorije", njeno ponavljanje, mali potocic zla koji je presusio ili je to pocetak neke velike reke koja moze da poplavi ceo svet, ja to ne mogu kazati. Na ovakva pitanja ja pokusavam naci resenja unutar samog filma. Taj materijalizovani svet filma ustanovljava neke osecaje sveta u kome zivim.
    Jedino preko filma mogu komunicirati sa tim temama o kojima sada govorimo i jedino filmom mogu materijalizovati i pomenute strahove.

Uvek ste se u filmovima bavili arhetipskim zlom, njegovom samom tribalnom i ostalom esencijom. Medjutim, neki vasi "tumaci", i ne samo oni, filmove su redukovali na ikonografski nivo, na to koju zastavu i uniformu ko nosi. Odakle ta selektivnost percepcije, da jedni vide samo ustasu kako kolje, a drugi samo cetnika u istoj "pozi". Niko da vidi i jednog i drugog?
    - Celi zivot sam pokusavao kroz film da istrazim da li se u ovim krajevima, tu mislim na krajeve gde smo rodjeni, unutar mene, moje porodice ili onoga sto se naziva narod, nalazi to prokletstvo zla, ili je to sveopsti fenomen koji se realizuje na razlicitim podrucijima. I velike civilizacije kao Francuska i Nemacka imale su zlo i milione mrtvih. Jedna od najvecih civilizacija sveta koja ima Betovena i Getea stvorila je logore smrti - najponizavajucu i najmonstruozniju strukturu ubijanja u istoriji covecanstva, tako da se ne moze reci da su pojedini narodi manje ili vise primitivni.
Kad je rec o istrazivanju i tumacenju zla, ja imam dva filma. Jedan je "Posle podne puska" koji sam radio 1967. Za mene i strukturu kratkog filma to je znacajno delo koji se nalazi u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku. On istrazuje to zlo bez razloga: U jednom dvoristu, u jednom vremenskom trajanju, jedan mladic pokusava da ubije vrapca. I kako ga to vreme pritiska, tako on vise nema izlaza i pocinje da puca. U jednom trenutku on vise ne puca iz vazdusne puske vec iz prave i ubija sve oko sebe u tom dvoristu. To je takozvani kamijevski zlocin bez razloga. U "Okupaciji u 26 slika", istu tu temu sam stavio u istorijski kontekst. Ista je forma, samo sto film traje duze. Opet je prakticno bio oblik piramide u kome se vise ne mogu razvijati elementi. Na vrhu piramide sve mora da pukne tako da je pukao i onaj autobus iz koga se izlilo citavo to zlo.
    Istorijski kontekst je prepoznatljiv za razliku od sveta intime i naravno da su onda reagovale politicke strukture koje imaju ogromno opterecenje.
    Na zalost, "Posle podne puska" i "Okupacija u 26 slika" u ovim poslednjim ratovima na ovim teritorijama ponovile su se gotovo po istom ili mozda jos gorem scenariju. Kao mladi reziseri imali smo iluziju da svojim filmovima upozoravamo na zlo koje moze da se ponovi. Razocaravajuci je osecaj da fimom ne mozes nista promeniti, a kamoli ono sto smo mi hteli. Apsurdno je ocekivati analizu forme i estetike filma, u pravcu o kome govorim, u ovom nasem agresivnom svetu Balkana koji je tako primitivan da ubija svoje najbolje prijatelje, susede, pa i brata i oca zbog nekog ideoloskog uzasa.

Kako objasnjavate da se na ovim ukletim prostorima ljudi vise opredeljuju prema onome sto mrze, nego prema onome sta vole?
    - To opredeljenje je vrlo drasticno i tesko, tako da sam ja u jednom trenutku morao otici iz vlastite sredine da jednostavno ne bih bio fizicki ugrozen, jer je do te mere bilo strasno. Oni ne mogu shvatiti da je to samo film. Da je to moj svet, nadgradnja. Oni to shvataju na nacin da ja dovodim u pitanje njihovo "bice", njihovu "istoriju".

Pre 11 godina napustili ste Hrvatsku. Bec, Pariz, Prag - grad vasih studija?
    - Emigrirao sam zbog filma. Od 1986. snimao sam sudjenje Andriji Artukovicu za ratne zlocine kao ministru unutrasnjih poslova tadasnje NDH, te male fasisticke tvorevine koja je bila satelit Hitlerov i mozda u nekim rasnim zakonima i egzekucijama revnosnija nego Treci rajh. Cinilo mi se da je to sudjenje za dokumentaristu, za filmasa, momenat koji se treba ispitati. Nije vise bio u pitanju taj stari covek koga je pravda ipak zatekla u 87. godini, nego je bilo bitno vreme u kome je on to radio, bio gospodar zivota i smrti. Snimio sam kompletno sudjenje i nasao mnoge arhivske materijale u zemlji i inostranstvu od kojih su neki bili pod embargom. Dobio sam plodan materijal koji sam skoro dve godine dosta seriozno montirao. Bio sam i glavni producent. U projekat se ukljucila i televizija. Onda je doslo do prevrata i rata i jednostavno je pretila opasnost da se taj film nikada ne zavrsi.
    Skupio sam negativ i preko Ljubljane otisao u Bec, potom u Pariz i Prag i tamo sam zavrsio film. Premijera je bila 1993. u Pragu, kasnije i u Becu. Film je obisao celi svet, prikazan je na oko 20 festivala i to van konkurencije zato sto je to film koji ne treba da se takmici. To je intimna analiza moje vlastite istorije pomesane sa okolinom i teritorijom u kojoj sam stasao. To je za mene vrlo znacajan film. Srecan sam sto sam ga napravio bez obzira koliko je bilo muke, odricanja, napada, i koliko je stradalo ljudi oko mene; moja najintimnija familija i saradnici.

Sta trenutno radite?
    - To je film o dva brata koji su tokom ovog rata dosli u Cesku. Jedan od njih je dezertirao. Obojica se zaljubljuju u istu zenu. To je plesacica, fenomenalna zenska. Ona i peva. Poluciganka je, poluzidovka. Njena majka, odnosno baka, je zacela negde u logoru.To je bila ljubav Ciganke i Zidova neposredno pre ulaska u gasnu komoru. To je film o tome da je bratska ljubav u nekim odnosima snaznija od ljubavi prema zeni. Oba brata su je strasno voleli. Na kraju su je ubili. Film se radi u koprodukciji izmedju Ceske, Nemacke, Slovacke i sada pregovaramo sa Ministarstvom kulture Srbije. Poceli smo da biramo glumce. Izabrali smo lokacije, to je jedno malo mesto u sredini Ceske. Pocetak snimanje zakazali smo za februar naredne godine. Do leta film bi mogao biti gotov.
    Druga tema koju radim je "Mis Sarajeva". To je jedna tragikomedija koju je napisao jedan od najznacajnijih savremenih ceskih scenarista Jirzi Hubac. Rat je okolo. Ima samo jedan snajperista koji se ne vidi. Analiziraju se familije iz kojih izlaze te devojke finalistkinje. To je formanovsko - cesko - bosanska tragikomedija.

Kako vam posle tih tema izgleda Zlatibor, svez vazduh, turizam, ekologija? Da li malo nadrealno?
    - Ovde imam niz prijatelja koji su mi ostali verni godinama. Ovo je jako lep kraj i izgleda mi kao povratak izgubljenom raju. Kratkometrazne filmove ekoloskog i turistickog zanra cesto gledam u slobodno vreme i oni mi sluze za opustanje. Nekada sam i ja uradio film o Jadranu. Od Ulcinja do Trsta koji je finansirala Privredna komora Jugoslavije.

 "Ukleti" projekat o ukletom Balkanu?
  - Dok sam bio u Parizu naisao sam na roman Vidosava Stevanovica koji se zove "Ostrvo Balkan" i koji mi se ucinio kao dobra podloga za film koji bi bio nuzan da mi pokazemo sta znaci ovaj rat ovde. Napravili smo nekoliko verzija scenarija, poceli sve to finansirati i posao prebacili u Prag. Tada sam u Pragu zavrsio jedan ceski igrani film sa njihovim glumackim zvezdama. On se zvao "Lakrimoza" i dosta je dobro prosao u svetu. Potom smo formirali producentsku kucu jer smo hteli biti samostalni i "Ostrvo Balkan" snimiti na nacin kako smo mi zeleli. U medjuvremenu, nastalo je stotine filmova o ratu na Balkanu, posebno o Sarajevu. Gotovo da nema zemlje koja nije imala nekog unproforca, a da nije snimila neki film. Medjutim, mi smo pokusali da napravimo film o umetnosti u tom ratu preko Sarajevske opere.
  Celi film se desava u operi i govori da se samo eventualno preko umetnosti moze izaci iz tog pakla, i formalno i metaforicno. Imali smo razne producente. Poslednji je "Zepter", gospodin Milan Jankovic iz Monaka, ali i on je iz gotovo nejasnih razloga odustao. Mi smo vec tada bili na pripremi filma u Bitoli gde smo gradili jedan deo Sarajeva i opere. Novac nije stigao. Onda sam preko nekih svojih linija projekat poslao u Ameriku, u "Miramaks" - jednu od najvecih producentskih i distributerskih kuca. Medjutim, i to je poremeceno napadom na Njujork 11. septembra jer je u jednom neboderu bila filijala "Miramaksa", pa su se i moji scenariji i moje kasete nasle u onoj prasini. Sto kaze Hemingvej, "kome zvona zvone". To je jedan od onih projekata koji se zovu ukleti. Posebno su mi dragi jer se na njima mnogo mucis. Izgubili smo strasno mnogo energije, vremena i novaca.
  Amerikanci se sada malo plase tih tema jer to je gotovo ista tema koja je proizvela i tragediju u Njujorku. Znaci, opet se nalaze ta dva nepomirljiva sveta; s jedne strane islamski, s druge americki imperijalizam.
  * Vi ipak ne odustajete?
  - Ne odustajem. To je film koji se mora napraviti. To treba da bude kruna svega onoga sto sam do sada radio. Meni se cini da pedesetak filmova koje sam napravio u cetiri decenije predstavljaju pripremu za ovaj film.