Suzana, samohrana majka autističnog dečaka: "Stefan je taj koji me učinio hrabrom i jakom"
Prikazati ovde celokupan tekst članka
Pošaljite komentar
Prikazati ovde celokupan tekst članka
Pošaljite komentarZatvorite ovde celokupan tekst članka
Suzana Skenderović (45) je samohrana majka iz Subotice koja ima troje dece - Aleksandru (21), Stefana (17), Damjana (14).
Njena životna priča je dosta uticala na njenu poznanicu Lauru Antelj, koja se mejlom javila našoj redakciji i predložila Suzanu za priču o super ženi: "Sama i bez ičije pomoći hrani i školuje troje divne dece kćerke Aleksandru, Stefana, dečaka sa autizmom i sina Damjana. Malo je reći da je ova žena heroj, lavica, Boginja, jer u njoj leži ogromna snaga i volja da se pored svojih svakodnevnih problema, bori u udruženju za osobe sa autizmom čiji je i sama osnivač. Okuplja nas i hrabri - nas ostale majke sličnih muka i problema i pomaže nam da se borimo kroz život".
Kontaktirali smo i Suzanu, razgovarali smo o njenom životu, deci, autističnom sinu, ali svakodnevnim borbama i snazi:
"Osnovala sam udruženje za pomoć osobama sa autizmom u Subotici, koje je posle par godina dobilo interni naziv "Kuća iza duge". Pre zaposlenja u javnom sektoru, bila sam preduzetnik. Imala sam krojački salon, piljarnicu-prodavnicu i obožavala sam da sa svojih 10 prstiju stvaram i izrazim svoju kreativnost kroz šivenje. Šila sam sve osim venčanica i uvek mi je bio san da imam dečiju proizvodnju".
Ipak, njen život se dosta promenio, kada je saznala da je njen sin Stefan je autističan:
"Kada je Stefan ima godinu dana i šest meseci, obratila sam se razvojnom savetovalištu jer Stefan nije govorio. On nije imao stereotipije, ali zato sada kada se malo podsetim, voleo je rutine, voleo je određene scene, određene crtane filmove, ali obraćujući se razvojnom savetovalištu, čula sam za autizam prvi put. Slali su nas na proveru sluha, bili smo kod psihologa. Gubili smo dragoceno vreme", prisetila se.
Suzana je nastavila da sluša savete lekara i nastavila je sa pretragama:
"Poslali su nas u stacionar u Lipovici namenjen za osobe sa psihofizičkim poremećajima. Dobili smo savete, ali sam rad sa deteom tamo je bio minimalan. Znate, deca su nemirna, nemaju pažnju. Dobili ste savete, nastavljate rad kod kuće. Usledio je rad, rad i samo rad da progovori. Doktori, logopedi, defektolozi bili su naša svakodnevnica... Sve je to tražilo veliku snagu i strpljenje. Dijagnozu smo dobili kada je Stefan imao 4 godine i tada nisam znala šta nas čeka. Bilo je stresno, ali sam tada, kao i sad odlučna u borbi za što bolji kvalitet života mog deteta", prisetila se Suzana.
Njena borba se nastavila i dan danas i ova snažna žena nema nameru da se zaustavi:
"Svakodnevnica je kod nas, kako bih rekla, burna, haotična, lepa, božanstvena, sa osmesima, sa suzama.
Evo jednog primera - moja prijateljica dolazi na kafu kod nas kući seda za sto, ja kuvam kafu, pečem palačinke, pišem izveštaj. Stefan u sobi gleda TV, kompjuter je u istoj sobi, Damjan treba da uči, a ne moze jer mu zvukovi smetaju, nema koncentraciju. Počinjete da se nervirate i tako svaki put, pa kako on sada da uči, ne može, jer Stefanu da se kaže da ugasi nema šanse. Pokušava prijateljica da razgovora, a onda usledi "mama, Stefan nek utiša ne mogu ništa". Pa kažem Stefanu da smanji, on to uradi, ali traje 5 sekundi, pa onda pojača. Prijateljica ponovo počinje razgovor, ponovo Stefan i Damjan... i tako moja prijateljica kaže: "Suzana šta je ovo?" Ukratko, to je naš život", slikovito objašnjava.
Njen veliki trud je urodio plodom, jer Stefan može neke stvari da radi samostalno:
"Ako Stefanu ne osmislimo neku aktivnost, onda je u 4 zida u svom svetu. A može da vozi biciklo, da ide na bazen, u bioskop i to sve u jednom danu. On je pun snage, željan akivnosti, a vi sve to treba da sami organizujete. Naravno, tu je regularna škola, ide i u školu slikanja i sva sreća pa imamo uslugu ličnog pratioca. On ima svoje užitke, ali ume da bude i agresivan i tu moramo da budemo ujedinjeni i ne smemo da ga dovedemo u situaciju agresivnosti. Velika mi je želja da imam vreme samo za Damjana i za Aleksandru", kaže Suzana.
Ona ima veliku podršku porodice, ali i kolega sa posla koji je razumeju:
"Da mi nije Aleksandra, Damjana, mog oca i sestre ja ne znam kako bih mogla da idem da radim od 7h do 15h. Neko sa Stefanom uvek mora da bude. Kreće organizacija šta, kako, ko će, kada Stefan ide u školu, kada Damjan ide u školu... Telefon mi non-stop zvoni, roditelji zovu kada im bilo šta treba, pokušavamo da rešimo probleme. Moji na poslu su zaista razumni i mnogo vole što sam tako aktivna i uporna. A posle posla treba nešto da spremi, kreću aktivnosti - šta ima Stefan, Damjan".
Kako nam je rekla njena snaga i energija su usmereni na Stefana, a pitali smo je kako reaguju Aleksandra i Damjan:
"Aleksandra ide na fakultet i mislim da je dobila svoj mir, jer mir i tišinu nismo mogli da ostvarimo. Stefan i Aleksandra nikako nisu mogli zajedno i taj momenat mi je jako tužan i bolan. Damjan stalno pomaže drugima. Ono na šta sam posebno ponosna jeste to što vidim da mi deca rastu u ljude velikog srca. A priznajem, brzo su odrasili", kaže majka.
Aktivno je angažovana u udruženju "Kuća iza duge" i rekla nam je da smatra da je borba za bolje sutra naše dece najbitnija:
"Pokrećem žene i majke da one mogu sve. Šijemo, razgovaramo, borimo se. Skoro smo šile brendirane torbe. Sadili smo kale i sve to se odvija u prostorijama udruženja i to rade osobe sa smetnjam u razvoju. Pokrećem ih da oni to mogu i da će na taj način dokazati da su i oni deo društvene zajednice".
Na pitanje iz čega crpi snagu i kako uspeva sve da iznese, kaže: "Ljubav prema deci, misija od Boga koju smo dobili. Mislim da nismo mi slučajno izabrani za ovu misiju, cilj je da osmislimo živote naše dece. Smisao života su mi sva moja deca, ljubav... jer da nije njih, ja ne znam šta bih. A Stefan je taj koji me možda učinio hrabrom, borbenom, jakom.
Nema komentara na izabrani dokument.