Mi smo na nivou deteta od pet godina

Mi smo na nivou deteta od pet godina Drustvo smo bez buducnosti, reda i pravde gde vladaju zakoni dzungle i pravo jaceg koji uzima sve. Moramo se kao Nemci zrtvovati za zajednicki cilj Da li smo i koliko zreli kao pojedinci, sta nas karakterise kao kolektivno ponasanje i na kom smo stadijumu razvoja kao drustvo, malo ko od nas se pita. Mozemo samo nemo da konstatujemo da nam je lose, sa tendencijom jos goreg. Koliko je svako od nas doprineo da tako bude, niko se ne pita. Uglavnom je lakse da za sve svoje promasaje, kao pojedinci ili drustvo, okrivimo nekog drugog. Uglavnom neprijatelje, a vrlo cesto ni prijatelje ne postedimo. Kako kaze dr Vuk Stambolovic: "Zivimo u drustvu, ovako kakvo je". Drustvu bez buducnosti, drustvu gde za mocne pojedince zakoni ne vaze, a nase odnose karakterisu nasilje prema slabima i nemocnima. Na kom nivo je trenutno nasa kolektivna svest i kako se to pokazuje? - Kolektivno se veoma malo stvari promenilo u odnosu na bivsi rezim, zapravo nije se promenilo ono osnovno, a to je nesto sto se zove gravitacioni centar ovog drustva koji spada u egocentricni nivo psihosocijalne egzistencije. To znaci da su osnovne karakteristike skoro svih sredina: egocentricnost, nasilje u odnosima i teznja ka maksimalnoj manipulaciji i eksploataciji drugih ljudi. Kako se to na odredjenim nivoima pokazuje ? - Naravno da nije svako u stanju da bude egocentrican, da eksploatise drugog. To moze samo onaj ko je jaci. To je zakon dzungle, pravo jaceg, gde jaci rade sta hoce. On funkcionise po principu "svidja mi se, ne svidja mi se". To je drustvo u kome nema buducnosti, postoji samo danas i nema osecaja krivice i odgovornosti. Uvek je neko drugi kriv. Politicari su u toj poziciji moci. Postoji uzak krug onih koji imaju moc i masa onih drugih koji je nemaju. Naravno, oni koji nemaju moc istresaju se na drugima i to na onima koji su slabiji od njih. To su uglavnom zene, deca i starci, nemocni i nezasticeni. Na kom nivou razvoja se nalazi nase drustvo ? - Postoji paralelizam izmedju razvoja drustvenih zajednica i razvoja coveka pojedinca, svakog od nas. Znaci, nivo naseg drustvo je na nivou deteta izmedju dve i po i sest godina. To je vreme kada je dete egocentricno. Ego nema granica, dete maksimalno manipulise roditeljima i ispoljava bes, dok mu se ne udovolji. Mi na decu u tom uzrastu gledamo drugacije, imamo razumevanja za njihovo ponasanje. Nase drustvo se fakticki nalazi na tom nivou razvoja. To je zivot bez sigurnosti u kome ne postoji sutra, nema sistema vrednosti. Jedini zakon je zakon dzungle, gde jaci uzima sve. Kakve promene treba da se dese? - Tezak je prelaz u sledeci nivo u koji treba da udjemo. To je onaj period u koji smo svi ulazili sa sest-sedam godina, a to znaci ucenje odgovarajucih uloga i zadataka. To je ono doba koje se kod nas zove porodicno vaspitanje, gde se uci sta je dobro, a sta lose, sta se sme, a sta ne sme. Tu se uci osnovni sistem vrednosti, kao temelj bez koga nema daljeg napretka. Ne moze se ziveti u drustvu egocentrizma i nasilja. Kako dalje iz takvog stanja? - Mora da dodje do stepena koji se u psihologiji zove "nivo uloga i zadataka". Zbog potrebe da pripada porodici, dete prihvati sistem vrednosti. Mi kao drustvo treba da udjemo u nivo psihosocijalne egzistencije za koji su karakteristicni red i pravda. Naglasavam, bez pravde nema reda, bez pravde ulazi se u jedno drugo nasilje, u razne vrste diktatura i ekstremne utopije Prvo, treba da postoje ljudi koji vode zemlju, koji tacno znaju gde smo i gde treba da idemo. Nisam siguran da vidim nekoga ko to zna. Malo je ljudi medju politicarima koji su svesni pravca kojim treba da krenemo kao drustvo. Kako Vi vidite taj pravac? - Iz perioda maksimalne egocentricnosti drustvo treba da udje u period zrtvovanja, kada ce najveci deo stanovnistva biti spreman da se odrekne nekih licnih projekata i ciljeva zarad opsteg dobra. Da bi ljudi to mogli, oni pre svega moraju da osecaju sigurnost. Pojedinac mora da bude siguran da se drustvo za svakoga brine i da je svako zasticen. Ljudi ce biti spremni da to ucine ukoliko im se obezbedi sigurnost zivota i imovine, a rad i doprinos postovan. Koje su to vrednosti? - Jedna od kljucnih vrednosti su autoriteti, ali pravi. Nije svako autoritet, nema svako znanje da bi bio postovan i koje je potrebno kao pokretacka poluga. Potrebno je da drustvo bude spremno da kazni sve one koji nepostuju red i pravdu, bez obzira na kojoj lestvici se nalaze. Ne sme da bude zasticenih, niti onog, ja sam jaci i mogu da radim sta hocu zato sto sam u toj poziciji. Mora se obezbediti pravda koja nije od sada pa na dalje vec i za sve ono sto je do sada lose ucinjeno. Ne moze niko nekaznjen da prodje, jer mi smo mala sredina i znamo kako je ko sta postao. Sta ako za to nemamo snage i spremnosti? - Postoji opasnost, posto je prelazak veoma tezak, da se udje u regresiju i to na plemenski nivo. To je ono, sto prosto mami iz ovog strasno nesigurnog zivota. Plemenski nivo oslanja se na tri dominantna elementa: na mitove, pretke i nas narod. Narod, to je pleme, to je sigurnost medju svojima, oni vam obezbedjuju neku osnovu prezivljavanja, ali za uzvrat treba da ostanete medju njima. Mi vise ocigledno ne mozemo to sami da prevazidjemo, da li je svet spreman da nam pomogne? - Pomoc sveta je neophodna, kao sto sam vec rekao, svest ovog drustva je takva da je neophodan roditelj ili tutor. Bez nekog mudrog vodjenja sa strane, ne mozemo sami. Na zalost, ja ne vidim roditeljski stav, jer je tu potrebna ogromna ljubav da bi se "dete" prevelo u drugi nivo uz obezbedjen osecaj sigurnosti i zasticenosti. Vlast kratko da traje Izbori su potrebni da bi se menjala vlast. Na ovom nivou na kojem smo potrebno je da vlast sto krace traje. Sansa da covek pocne da se suocava sa odgovornoscu je drugaciji nacin razmisljanja. Bilo bi idealno kada bi smo imali veoma cesto izbore, da ljudi koji su na vlasti imaju vece mogucnosti za neko promisljanje o vremenima kada nisu na vlasti. Jer, cini mi se da sada, kada su na vlasti, uopste ne razmisljaju. Kako su to drugi uradili Nemci su posle Drugog svetskog rata bili u specificnoj situaciji. Oni su sve izgubili, ali su disciplinom i vrednim radom uspeli da organizuju novo drustvo i drzavu. Potreban je jedan dugogodisnji vredan rad u kome nagrada dolazi kasnije. Kod nas bi trebalo prvo da se promeni svest ljudi, da svi osecaju da se zrtvuju za nesto sto je vredno, za neki zajednicki cilj. Ali taj cilj treba da bude i licni, nije to samo cilj nekog vodje. To je cilj koji obuhvata sve, a prevashodno da ce nasa deca ziveti bolje. Dr Vuk Stambolovic, strucnjak za ljudska prava u zdravlju, o nivou nase kolektivne svesti

Društvo smo bez budućnosti, reda i pravde gde vladaju zakoni džungle i pravo jačeg koji uzima sve. Moramo se kao Nemci žrtvovati za zajednički cilj

Da li smo i koliko zreli kao pojedinci, šta nas karakteriše kao kolektivno ponašanje i na kom smo stadijumu razvoja kao društvo, malo ko od nas se pita. Možemo samo nemo da konstatujemo da nam je loše, sa tendencijom još goreg. Koliko je svako od nas doprineo da tako bude, niko se ne pita. Uglavnom je lakše da za sve svoje promašaje, kao pojedinci ili društvo, okrivimo nekog drugog. Uglavnom neprijatelje, a vrlo često ni prijatelje ne poštedimo. Kako kaže dr Vuk Stambolović: "Živimo u društvu, ovako kakvo je". Društvu bez budućnosti, društvu gde za moćne pojedince zakoni ne važe, a naše odnose karakterišu nasilje prema slabima i nemoćnima.

Na kom nivo je trenutno naša kolektivna svest i kako se to pokazuje?
- Kolektivno se veoma malo stvari promenilo u odnosu na bivši režim, zapravo nije se promenilo ono osnovno, a to je nešto što se zove gravitacioni centar ovog društva koji spada u egocentrični nivo psihosocijalne egzistencije. To znači da su osnovne karakteristike skoro svih sredina: egocentričnost, nasilje u odnosima i težnja ka maksimalnoj manipulaciji i eksploataciji drugih ljudi.

Kako se to na određenim nivoima pokazuje ?
- Naravno da nije svako u stanju da bude egocentričan, da eksploatiše drugog. To može samo onaj ko je jači. To je zakon džungle, pravo jačeg, gde jači rade šta hoće. On funkcioniše po principu "sviđa mi se, ne sviđa mi se". To je društvo u kome nema budućnosti, postoji samo danas i nema osećaja krivice i odgovornosti. Uvek je neko drugi kriv. Političari su u toj poziciji moći. Postoji uzak krug onih koji imaju moć i masa onih drugih koji je nemaju. Naravno, oni koji nemaju moć istresaju se na drugima i to na onima koji su slabiji od njih. To su uglavnom žene, deca i starci, nemoćni i nezaštićeni.

Na kom nivou razvoja se nalazi naše društvo ?
- Postoji paralelizam između razvoja društvenih zajednica i razvoja čoveka pojedinca, svakog od nas. Znači, nivo našeg društvo je na nivou deteta između dve i po i šest godina. To je vreme kada je dete egocentrično. Ego nema granica, dete maksimalno manipuliše roditeljima i ispoljava bes, dok mu se ne udovolji. Mi na decu u tom uzrastu gledamo drugačije, imamo razumevanja za njihovo ponašanje. Naše društvo se faktički nalazi na tom nivou razvoja. To je život bez sigurnosti u kome ne postoji sutra, nema sistema vrednosti. Jedini zakon je zakon džungle, gde jači uzima sve.

Kakve promene treba da se dese?
- Težak je prelaz u sledeći nivo u koji treba da uđemo. To je onaj period u koji smo svi ulazili sa šest-sedam godina, a to znači učenje odgovarajućih uloga i zadataka. To je ono doba koje se kod nas zove porodično vaspitanje, gde se uči šta je dobro, a šta loše, šta se sme, a šta ne sme. Tu se uči osnovni sistem vrednosti, kao temelj bez koga nema daljeg napretka. Ne može se živeti u društvu egocentrizma i nasilja.

Kako dalje iz takvog stanja?
- Mora da dođe do stepena koji se u psihologiji zove "nivo uloga i zadataka". Zbog potrebe da pripada porodici, dete prihvati sistem vrednosti. Mi kao društvo treba da uđemo u nivo psihosocijalne egzistencije za koji su karakteristični red i pravda. Naglašavam, bez pravde nema reda, bez pravde ulazi se u jedno drugo nasilje, u razne vrste diktatura i ekstremne utopije

Prvo, treba da postoje ljudi koji vode zemlju, koji tačno znaju gde smo i gde treba da idemo. Nisam siguran da vidim nekoga ko to zna. Malo je ljudi među političarima koji su svesni pravca kojim treba da krenemo kao društvo.

Kako Vi vidite taj pravac?
- Iz perioda maksimalne egocentričnosti društvo treba da uđe u period žrtvovanja, kada će najveći deo stanovništva biti spreman da se odrekne nekih ličnih projekata i ciljeva zarad opšteg dobra. Da bi ljudi to mogli, oni pre svega moraju da osećaju sigurnost. Pojedinac mora da bude siguran da se društvo za svakoga brine i da je svako zaštićen. Ljudi će biti spremni da to učine ukoliko im se obezbedi sigurnost života i imovine, a rad i doprinos poštovan.

Koje su to vrednosti?
- Jedna od ključnih vrednosti su autoriteti, ali pravi. Nije svako autoritet, nema svako znanje da bi bio poštovan i koje je potrebno kao pokretačka poluga. Potrebno je da društvo bude spremno da kazni sve one koji nepoštuju red i pravdu, bez obzira na kojoj lestvici se nalaze. Ne sme da bude zaštićenih, niti onog, ja sam jači i mogu da radim šta hoću zato što sam u toj poziciji. Mora se obezbediti pravda koja nije od sada pa na dalje već i za sve ono što je do sada loše učinjeno. Ne može niko nekažnjen da prođe, jer mi smo mala sredina i znamo kako je ko šta postao.

Šta ako za to nemamo snage i spremnosti?
- Postoji opasnost, pošto je prelazak veoma težak, da se uđe u regresiju i to na plemenski nivo. To je ono, što prosto mami iz ovog strašno nesigurnog života. Plemenski nivo oslanja se na tri dominantna elementa: na mitove, pretke i naš narod. Narod, to je pleme, to je sigurnost među svojima, oni vam obezbeđuju neku osnovu preživljavanja, ali za uzvrat treba da ostanete među njima.

Mi više očigledno ne možemo to sami da prevaziđemo, da li je svet spreman da nam pomogne?
- Pomoć sveta je neophodna, kao što sam već rekao, svest ovog društva je takva da je neophodan roditelj ili tutor. Bez nekog mudrog vođenja sa strane, ne možemo sami. Na žalost, ja ne vidim roditeljski stav, jer je tu potrebna ogromna ljubav da bi se "dete" prevelo u drugi nivo uz obezbeđen osećaj sigurnosti i zaštićenosti.

Vlast kratko da traje

Izbori su potrebni da bi se menjala vlast. Na ovom nivou na kojem smo potrebno je da vlast što kraće traje. Šansa da čovek počne da se suočava sa odgovornošću je drugačiji način razmišljanja. Bilo bi idealno kada bi smo imali veoma često izbore, da ljudi koji su na vlasti imaju veće mogućnosti za neko promišljanje o vremenima kada nisu na vlasti. Jer, čini mi se da sada, kada su na vlasti, uopšte ne razmišljaju.

Kako su to drugi uradili

Nemci su posle Drugog svetskog rata bili u specifičnoj situaciji. Oni su sve izgubili, ali su disciplinom i vrednim radom uspeli da organizuju novo društvo i državu. Potreban je jedan dugogodišnji vredan rad u kome nagrada dolazi kasnije. Kod nas bi trebalo prvo da se promeni svest ljudi, da svi osećaju da se žrtvuju za nešto što je vredno, za neki zajednički cilj. Ali taj cilj treba da bude i lični, nije to samo cilj nekog vođe. To je cilj koji obuhvata sve, a prevashodno da će naša deca živeti bolje.