EPS nije na rasprodaji

EPS nije na rasprodaji Evropski ministar energetike Andris Piebalgs, prema agencijskim izvestajima iz Brisela, bio je, kazu, vise nego odusevljen rezultatima srpske energetike, koja je za manje od dve godine postigla toliko u reformama kakve pojedine tranzicione zemlje nisu ucinile ni za deceniju i po. Odlicne ocene komesara EU za energetiku nije, medjutim, naislo na ocekivani odjek kod kuce. Pritajeni domaci posmatraci misle drugacije. Da se previse odugovlaci sa promenama, a narocito – privatizacijom. Gde je istina? Kako se Vama cine ova razlicita vidjenja onoga sto je do sada ucinjeno, a evo sada ce pune dve godine, u resoru energetike? – Cenim konstruktivnu i cinjenicama obogacenu kritiku. Nazalost, moji kriticari su, strukom i praksom vezani za druge resore. Izgleda da nemaju dovoljno svog posla pa se eto bave i energetikom. Ali, i to smo mi. Ja tu, za sada, nista ne mogu da promenim. Ali, EU Vas hvali? Da li Vam to godi? – Ma kako mi ne bi godilo. Ali, nije stvar toliko u hvali koliko u postovanju onoga sto smo uradili. Posto se poslednjih godina u svetskoj energetici dogadjaju dramaticne promene, mi smo se pouceni iskustvima onih koji su pre nas zagazili u tu mutnu vodu, ali i najboljom tradicijom razvijenijih zemalja, opredelili za koncept odrzivog razvoja. A sta to znaci? Da u datim okolnostima i materijalnim prilikama postignemo najvise sto mozemo. Da opstanemo. Vreme jevtine energetike je ne samo u svetu, vec i kod nas, odavno proslo. Zato smo u skladu sa direktivama EU doneli Zakon o energetici i Strategiju razvoja energetike do 2015. Sa ta dva kljucna dokumenta ustrojili smo, priznao to neko ili ne, domacu energetiku onako kako su to ucinile evropske energetske sile – Francuska i Nemacka. I to smo uradili bez nekakve opste strategije razvoja privrede ili industrije, koje su tek u povoju. Mi smo, dakle, u svom delu posla otisli znatno ispred celokupne privrede. To samo po sebi ne moze biti lose, jer je energetika osnov razvoja svega drugog. Evropa to postuje i uvazava. Zbog toga ce, ako ne bude nekih visih sila, Beograd, odnosno nasa elektroprivreda, postati jedan od sest evropskih regionalnih tehnickih centara za prenos elektricne energije. Mi smo i pre toga, kao sektor, prvi usli u Evropu i primili je kod nas. Sada nam poverava jedan od sest svojih centara za prenos struje. Neka se bilo ko od tih sumnjicavaca pojavi i pokaze u kom je jos slucaju EU ponudila Srbiji saradnju bez i jednog uslova. Da li nas Evropa tera na privatizaciju? – Evropa nema gotove recepte niti bilo koga tera da radi ono sto mu nije u interesu. Pa ni nas. Pogotovo posle veoma dobro obavljenog posla u protekle dve godine. Za EU privatizacija ne znaci i prodaju. I u tom pogledu mozemo biti sasvim spokojni. Ali u tom kontekstu, medjutim, treba imati u vidu donekle razlicitu politiku i koncepciju restrukturisanja i privatizaciju NIS-a, jer je kao sistem mnogo jednostavniji od EPS-a. Neki, opet, vele da nam je potreban kapital i da drzava nije dobar gazda, pa bi valjalo energetiku prepustiti privatnoj inicijativi? – Ne bih se mnogo sporio oko toga da li je drzava u slucaju EPS-a, nemaran gazda, ali EPS nije sto i propala fabrika cipela. Prodas je nekome i skines bedu s vrata. EPS to nije. EPS je temelj ove privrede i noseci stub politike energetske suverenosti. On ima obavezu da snabdeva domace potrosace i to po ceni koju mu drzava nalozi. Kao takav ne moze ici na rasprodaju. Danas cu prodati „Djerdap 1”, a sutra Bajinu Bastu. To se „porodicno srebro” nece iznositi na prodaju. Hocemo li, dakle, da rasprodajemo hidroelektrane i distribucije? Da li cemo slediti stranputicu Slovacke i jos nekih zemalja? – Ni slucajno. Daleko bilo. Odgovorno tvrdim i porucujem onima koji bi za koji procenat provizije sve procerdali, da rasprodaje elektroenergetskih postrojenja i distribucija nece biti. Toga nece biti, jer ovoj drzavi nije do toga stalo. Ne vidim ni jedan jedini razlog, osim mozda necijih licnih interesa, da monopol svoje drzave u elektroenergetskom sektoru zamenimo monopolom tudjeg drzavnog preduzeca pod formom privatizacije. Zasto bi prodali EPS nekom Enelu ili Cezu? Hajde da ga mi sami otkupimo. Ojacamo ga, dokapitalizujmo, pa onda kao regionalni lider, a to po mnogo cemu EPS jeste, kupujemo susedne elektrane ili distribucije. Sto ne bismo mi umesto ceskog Ceza, koji je par ekselans drzavno preduzece, kupili HE „Visegrad” od Republike Srpske ili sa njenom elektroprivredom, koja jedina u regionu ima viskove struje, gradili zajednicke termoelektrane, kao sto je, na primer, Ugljevik. Lako je prodati. Privatizacija EPS-a mora da ima sasvim drugaciji scenario. I imace ga. Trajace desetak godina. Konacno, i Svetska banka preporucuje da se ne zuri sa privatizacijom ovako krupnih privrednih sektora. Ipak, treba reci da EPS u sadasnjoj situaciji, sa niskim cenama i gubicima, ne moze brzo da postane regionalni lider. Sta kaze sadasnji „gazda” za koliko ce i kada poskupeti struja? – Ne znam kada ce i za koliko poskupeti struja. Verovatno mnogo manje nego sto je elektroprivredi potrebno i ne bas u optimalno vreme. Evo, kraj je februara, a ja na to pitanje zaista nemam precizan odgovor. Bojim se da smo propustili lepu priliku da cenu struje korigujemo krajem decembra prosle godine, kada je vec bilo jasno da je inflacija izmakla kontroli i da sa kojim promilom gore nista ne bi izgubili. Sada bi sa jos jednim poskupljenjem dosli blizu tih toliko prizeljkivanih pet evro centi za kilovat-sat. Posto za to nije bilo volje, sada nam se lako moze dogoditi da izgubimo ne samo 2006. vec i 2007. godinu do kada je trebalo da dosegnemo nekakve realne paritete u cenama energenata, pa i elektricne energije. Kod nas se jos nije dogodilo da gorivo pojevtini. Makar za paru. Da li formula za izracunavanje cene derivata napravljena samo za poskupljenja? – Razumem salu, ali o tome nema govora. Uredbom o formiranju cena tacno je predvidjeno da se ove godine na svakih 15 dana cenovnici derivata uskladjuju sa kretanjem cene sirove nafte na svetskom trzistu i kursom dolara. Lane je to bilo na mesec dana. Ali posto se ni tadasnje uredbe nisu uvek striktno pridrzavali, NIS je izgubio dobit od oko 100 miliona dolara. Kada bi sada (razgovor je vodjen u cetvrtak 23. februara posle podne) izveli racunicu, gorivo bi pojevtinilo bar za dva do 2,5 dinara po litru. Za koji dan bice novi presek cena. Tada cemo videti gde smo. Ako ne dodje do osetnih promena kursa dolara i cena sirove nafte – bice pojevtinjenja. Koliko – videcemo. Odakle onda tolika razlika u energetskim politikama unutar istog resora? Po cemu nafta mora da prati berzanske cene, a struju prodajemo po 3,3 evro centa, najjevtinije u civilizovanom svetu? – Rekao bih da je, ponajvise, rec samo o tome da je nafta iskljucivo uvozni energent. Posto je to tako, drzava je odlucila da primeni formulu uskladjivanja cena. Druga je sada stvar sto se, u pogledu struje, samozavaravamo. Imamo svoje elektrane, ugalj i vodu... Pa sto ne bismo malo preko nje vodili i socijalnu politiku. To je porazno za buducnost. Sa 3,3 evro centa za kilovat-cas vec koliko sutra, a toga moramo biti svi svesni, elektroenergetski sistem izgubice trenutnu sigurnost i stabilnost, a o novoj elektrani od bar 700 do 800 megavata, novim rudnicima uglja... nema govora. Niskom cenom elektricne energije, definitivno, secemo granu na kojoj vec godinama uljuljkani sedimo. Od koga jos, ako ne Vas, kao resornog ministra, zavisi energetska politika cena? Ko i zbog cega se zaboravlja cinjenica da je struja najskuplja kada je nema? – U odlucivanju o ceni struje mi smo samo jedan, ali i ne jedini faktor. Imate li problema da vladu ubedite u ispravnost svoje politike, ma kako ona bila politicki neprofitabilna, posto i opravdano zalaganje za vise cene struje, ne moze da naidje na gromke aplauze osiromasenih biraca? – Nije problem toliko u kabinetu, koliko u onim krugovima koji uticu na odredjene stavove i odluke vlade. Ceo radni vek provodim u energetici i prosto ne mogu da poverujem na sta su pojedini ljudi spremni kako bi postigli neki svoj cilj i po cenu velikih lomova u energetskom sistemu. Niste li sami sebi zakacili etiketu „dezurne baba roge”, koja cim spomene korekciju cena nafte ili struje, svi odmah skoce i pocnu da nas plase inflacijom? Kao da tu naftu ne kupuje ceo razvijen svet, struju placa i tri, cetiri pa i pet puta skuplje nego mi, a ima inflaciju od svega dva-tri procenta? Da li te racunice izlaze iz Vaseg resora? – Ma ne. Ne izlaze. Samo sam ubedjen da je nasa statisticka metodologija izracunavanja uticaja poskupljenja struje na opsti indeks inflacije malo preuvelicana. Mislim da ponder nije, recimo, 0,9 do jedan odsto na poskupljenje struje od desetak procenata, vec, dosta, dosta manji. Otuda, rekao bih, i otpor svakom nagovestaju poskupljenja struje. Povecanje cene nafte nekako i „progutaju”, ali na struju se svi naroguse. Potpuno neopravdano, ali to je tako. Mi ispadamo „baba roge” iako samo ukazujemo na problem i apelujemo na to da se realno sagleda i resi. Ali sta to vredi. Bojim se posledica koje mozemo imati u buducnosti. Zaoke EPS-u Da li Vam smetaju povremene „zaoke” upucene EPS-u, jer, navodno, ima mnogo organizacionih i poslovnih neracionalnosti? – Naravno da mi smetaju, jer ne odgovaraju istini. Mi smo samo za nesto vise od godinu dana uradili toliko u njegovoj reorganizaciji da poneki put prosto ni sam ne mogu da poverujem. Iz EPS-a je izdvojeno 18 sporednih firmi sa oko vise od 10.000 radnika. Kompanija za prenos elektricne energije, odnosno Elektromreza Srbije je izdvojena iz sastava EPS-a, bas kao sto je to i ucinjeno u Evropi. U EPS-u sada radi oko 40.000 zaposlenih zajedno sa onih 7.500 prognanih radnika sa Kosova i Metohije. U odnosu na instalisanu snagu i tehnicko-tehnolosku strukturu celog sistema taj broj sasvim zadovoljava priznate standarde. Poslovodstvo EPS-a je tim za postovanje. Njegovo zalaganje za vise cene nije pokusaj da se poskupljenjem pokriju navodni enormni gubici na mrezi ili nestrucnost u vodjenju kompanije, vec da se ne izgubi jos koja decenija u razvoju. Ali, za tako nesto treba malo vise znanja i objektivnosti. Primer Slovacke Slovacka je, povedena sveopstom tendencijom privatizacije, prodala sve termo i hidroelektrane za nesto manje od 700 miliona evra. Snaga njene elektroprivrede i tehnicke karakteristike, osim sto nema „Djerdap” i „Bajinu Bastu”, veoma su slicne nasem EPS-u. Sa tim parama danas mi ne bismo mogli da napravimo nijedan novi blok termoelektrane od 600 megavata. Taman, mozda, da dovrsimo davno zapocetu „Kolubaru B” u Kalenicu. Sta ce nam tada i te pare i sta bi nam znacilo to jedno novo postrojenje. Zasto se mi ne bismo ponasali kao stranci koje najvise interesuje trziste i profit? Mi nismo nevesti u tome niti toliko mali koliko to neki zele da nas prikazu. Razgovor nedelje: Radomir Naumov Ne postoji nijedan valjan razlog zbog koga bi monopol svoje drzave zamenili monopolom tudjeg drzavnog preduzeca pod formom privatizacije

Evropski ministar energetike Andris Piebalgs, prema agencijskim izveštajima iz Brisela, bio je, kažu, više nego oduševljen rezultatima srpske energetike, koja je za manje od dve godine postigla toliko u reformama kakve pojedine tranzicione zemlje nisu učinile ni za deceniju i po. Odlične ocene komesara EU za energetiku nije, međutim, naišlo na očekivani odjek kod kuće. Pritajeni domaći posmatrači misle drugačije. Da se previše odugovlači sa promenama, a naročito – privatizacijom. Gde je istina?

Kako se Vama čine ova različita viđenja onoga što je do sada učinjeno, a evo sada će pune dve godine, u resoru energetike?

– Cenim konstruktivnu i činjenicama obogaćenu kritiku. Nažalost, moji kritičari su, strukom i praksom vezani za druge resore. Izgleda da nemaju dovoljno svog posla pa se eto bave i energetikom. Ali, i to smo mi. Ja tu, za sada, ništa ne mogu da promenim.

Ali, EU Vas hvali? Da li Vam to godi?

– Ma kako mi ne bi godilo. Ali, nije stvar toliko u hvali koliko u poštovanju onoga što smo uradili. Pošto se poslednjih godina u svetskoj energetici događaju dramatične promene, mi smo se poučeni iskustvima onih koji su pre nas zagazili u tu mutnu vodu, ali i najboljom tradicijom razvijenijih zemalja, opredelili za koncept održivog razvoja. A šta to znači? Da u datim okolnostima i materijalnim prilikama postignemo najviše što možemo. Da opstanemo. Vreme jevtine energetike je ne samo u svetu, već i kod nas, odavno prošlo. Zato smo u skladu sa direktivama EU doneli Zakon o energetici i Strategiju razvoja energetike do 2015. Sa ta dva ključna dokumenta ustrojili smo, priznao to neko ili ne, domaću energetiku onako kako su to učinile evropske energetske sile – Francuska i Nemačka. I to smo uradili bez nekakve opšte strategije razvoja privrede ili industrije, koje su tek u povoju. Mi smo, dakle, u svom delu posla otišli znatno ispred celokupne privrede. To samo po sebi ne može biti loše, jer je energetika osnov razvoja svega drugog. Evropa to poštuje i uvažava. Zbog toga će, ako ne bude nekih viših sila, Beograd, odnosno naša elektroprivreda, postati jedan od šest evropskih regionalnih tehničkih centara za prenos električne energije. Mi smo i pre toga, kao sektor, prvi ušli u Evropu i primili je kod nas. Sada nam poverava jedan od šest svojih centara za prenos struje. Neka se bilo ko od tih sumnjičavaca pojavi i pokaže u kom je još slučaju EU ponudila Srbiji saradnju bez i jednog uslova.

Da li nas Evropa tera na privatizaciju?

– Evropa nema gotove recepte niti bilo koga tera da radi ono što mu nije u interesu. Pa ni nas. Pogotovo posle veoma dobro obavljenog posla u protekle dve godine. Za EU privatizacija ne znači i prodaju. I u tom pogledu možemo biti sasvim spokojni. Ali u tom kontekstu, međutim, treba imati u vidu donekle različitu politiku i koncepciju restrukturisanja i privatizaciju NIS-a, jer je kao sistem mnogo jednostavniji od EPS-a.

Neki, opet, vele da nam je potreban kapital i da država nije dobar gazda, pa bi valjalo energetiku prepustiti privatnoj inicijativi?

– Ne bih se mnogo sporio oko toga da li je država u slučaju EPS-a, nemaran gazda, ali EPS nije što i propala fabrika cipela. Prodaš je nekome i skineš bedu s vrata. EPS to nije. EPS je temelj ove privrede i noseći stub politike energetske suverenosti. On ima obavezu da snabdeva domaće potrošače i to po ceni koju mu država naloži. Kao takav ne može ići na rasprodaju. Danas ću prodati „Đerdap 1”, a sutra Bajinu Baštu. To se „porodično srebro” neće iznositi na prodaju.

Hoćemo li, dakle, da rasprodajemo hidroelektrane i distribucije? Da li ćemo slediti stranputicu Slovačke i još nekih zemalja?

– Ni slučajno. Daleko bilo. Odgovorno tvrdim i poručujem onima koji bi za koji procenat provizije sve proćerdali, da rasprodaje elektroenergetskih postrojenja i distribucija neće biti. Toga neće biti, jer ovoj državi nije do toga stalo. Ne vidim ni jedan jedini razlog, osim možda nečijih ličnih interesa, da monopol svoje države u elektroenergetskom sektoru zamenimo monopolom tuđeg državnog preduzeća pod formom privatizacije. Zašto bi prodali EPS nekom Enelu ili Čezu? Hajde da ga mi sami otkupimo. Ojačamo ga, dokapitalizujmo, pa onda kao regionalni lider, a to po mnogo čemu EPS jeste, kupujemo susedne elektrane ili distribucije. Što ne bismo mi umesto češkog Čeza, koji je par ekselans državno preduzeće, kupili HE „Višegrad” od Republike Srpske ili sa njenom elektroprivredom, koja jedina u regionu ima viškove struje, gradili zajedničke termoelektrane, kao što je, na primer, Ugljevik. Lako je prodati. Privatizacija EPS-a mora da ima sasvim drugačiji scenario. I imaće ga. Trajaće desetak godina. Konačno, i Svetska banka preporučuje da se ne žuri sa privatizacijom ovako krupnih privrednih sektora. Ipak, treba reći da EPS u sadašnjoj situaciji, sa niskim cenama i gubicima, ne može brzo da postane regionalni lider.

Šta kaže sadašnji „gazda” za koliko će i kada poskupeti struja?

– Ne znam kada će i za koliko poskupeti struja. Verovatno mnogo manje nego što je elektroprivredi potrebno i ne baš u optimalno vreme. Evo, kraj je februara, a ja na to pitanje zaista nemam precizan odgovor. Bojim se da smo propustili lepu priliku da cenu struje korigujemo krajem decembra prošle godine, kada je već bilo jasno da je inflacija izmakla kontroli i da sa kojim promilom gore ništa ne bi izgubili. Sada bi sa još jednim poskupljenjem došli blizu tih toliko priželjkivanih pet evro centi za kilovat-sat. Pošto za to nije bilo volje, sada nam se lako može dogoditi da izgubimo ne samo 2006. već i 2007. godinu do kada je trebalo da dosegnemo nekakve realne paritete u cenama energenata, pa i električne energije.

Kod nas se još nije dogodilo da gorivo pojevtini. Makar za paru. Da li formula za izračunavanje cene derivata napravljena samo za poskupljenja?

– Razumem šalu, ali o tome nema govora. Uredbom o formiranju cena tačno je predviđeno da se ove godine na svakih 15 dana cenovnici derivata usklađuju sa kretanjem cene sirove nafte na svetskom tržištu i kursom dolara. Lane je to bilo na mesec dana. Ali pošto se ni tadašnje uredbe nisu uvek striktno pridržavali, NIS je izgubio dobit od oko 100 miliona dolara. Kada bi sada (razgovor je vođen u četvrtak 23. februara posle podne) izveli računicu, gorivo bi pojevtinilo bar za dva do 2,5 dinara po litru. Za koji dan biće novi presek cena. Tada ćemo videti gde smo. Ako ne dođe do osetnih promena kursa dolara i cena sirove nafte – biće pojevtinjenja. Koliko – videćemo.

Odakle onda tolika razlika u energetskim politikama unutar istog resora? Po čemu nafta mora da prati berzanske cene, a struju prodajemo po 3,3 evro centa, najjevtinije u civilizovanom svetu?

– Rekao bih da je, ponajviše, reč samo o tome da je nafta isključivo uvozni energent. Pošto je to tako, država je odlučila da primeni formulu usklađivanja cena.

Druga je sada stvar što se, u pogledu struje, samozavaravamo. Imamo svoje elektrane, ugalj i vodu... Pa što ne bismo malo preko nje vodili i socijalnu politiku. To je porazno za budućnost. Sa 3,3 evro centa za kilovat-čas već koliko sutra, a toga moramo biti svi svesni, elektroenergetski sistem izgubiće trenutnu sigurnost i stabilnost, a o novoj elektrani od bar 700 do 800 megavata, novim rudnicima uglja... nema govora. Niskom cenom električne energije, definitivno, sečemo granu na kojoj već godinama uljuljkani sedimo.

Od koga još, ako ne Vas, kao resornog ministra, zavisi energetska politika cena? Ko i zbog čega se zaboravlja činjenica da je struja najskuplja kada je nema?

– U odlučivanju o ceni struje mi smo samo jedan, ali i ne jedini faktor.

Imate li problema da vladu ubedite u ispravnost svoje politike, ma kako ona bila politički neprofitabilna, pošto i opravdano zalaganje za više cene struje, ne može da naiđe na gromke aplauze osiromašenih birača?

– Nije problem toliko u kabinetu, koliko u onim krugovima koji utiču na određene stavove i odluke vlade. Ceo radni vek provodim u energetici i prosto ne mogu da poverujem na šta su pojedini ljudi spremni kako bi postigli neki svoj cilj i po cenu velikih lomova u energetskom sistemu.

Niste li sami sebi zakačili etiketu „dežurne baba roge”, koja čim spomene korekciju cena nafte ili struje, svi odmah skoče i počnu da nas plaše inflacijom? Kao da tu naftu ne kupuje ceo razvijen svet, struju plaća i tri, četiri pa i pet puta skuplje nego mi, a ima inflaciju od svega dva-tri procenta? Da li te računice izlaze iz Vašeg resora?

– Ma ne. Ne izlaze. Samo sam ubeđen da je naša statistička metodologija izračunavanja uticaja poskupljenja struje na opšti indeks inflacije malo preuveličana. Mislim da ponder nije, recimo, 0,9 do jedan odsto na poskupljenje struje od desetak procenata, već, dosta, dosta manji. Otuda, rekao bih, i otpor svakom nagoveštaju poskupljenja struje. Povećanje cene nafte nekako i „progutaju”, ali na struju se svi naroguše. Potpuno neopravdano, ali to je tako. Mi ispadamo „baba roge” iako samo ukazujemo na problem i apelujemo na to da se realno sagleda i reši. Ali šta to vredi. Bojim se posledica koje možemo imati u budućnosti.