Ko i koliko lobira za Srbiju

Ko i koliko lobira za Srbiju Cak i u trenutku potpisivanja ugovora u Vladi Srbije bili su svesni da je angazovanjem lobisticke firme gotovo nemoguce za 180 stepeni preokrenuti spoljnu politiku Amerike, koja snazno podrzava ideju o nezavisnom Kosovu, ali su verovali da je vazno biti prisutan u onim centrima u kojima se donose najvaznije odluke Srbiju i da je moguce bar malo uticati na neke stavove. Odgovor na pitanje koliko je Vlada Srbije danas uopste zadovoljna saradnjom sa BGR-om, nismo uspeli da dobijemo. Iako je elektronska poruka sa pitanjima vezanim za saradnju Vlade Srbije i BGR-a „prosledjena na odgovarajucu adresu”, kako nam je u vladi receno, nikakav odgovor ni posle tri dana nismo dobili. Bez uspeha su ostali i nasi pokusaji da dodjemo do Dejana Mihajlova, generalnog sekretara srpske vlade, koji je, prema nezvanicnim informacijama, zaduzen da prati i kontrolise rad lobisticke firme iz Vasingtona. Interesovanje da razgovara o ovoj temi nije pokazao ni Milan Parivodic, koji je 28. jula 2006. kao ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, u ime srpske vlade potpisao ugovor sa BGR-om. „Politika” je u decembru prosle godine objavila da ugovor vazi do 31. januara 2009. i da vredi ukupno 1,8 miliona dolara (60.000 dolara mesecno). – Lobiranje jeste nacin da se neformalnim kanalima utice na formalne centre moci. Otkrivanjem da neko lobira za vas, podrivate njihovu sposobnost da na neformalan nacin uticu na te centre moci – rekao je Parivodic za „Politiku” odvracajuci nas od ideje da pisemo o ovoj temi. Nije zeleo da otkrije ni da li je Vlada Srbije raspravljala o radu BGR-a, odnosno o izvestajima ove agencije. (Kako je „Politika” pisala decembra 2006. godine, „Barbur, Grifit i Rodzers” izvestaje o tome sta i kako radi salje Vladi Srbije jednom mesecno.) – To je tajna – kaze on. A da ni o kakvoj tajni nije rec, svedoci ne samo cinjenica da je Vlada Srbije navedena kao jedan od klijenata na zvanicnoj internet prezentaciji BGR-a, vec i to da je decembra prosle godine Dejan Mihajlov u medijima govorio o saradnji sa ovom firmom, pokazujuci pri tom oglase o Srbiji objavljene u uticajnim americkim dnevnim listovima poput „Vasington posta”, „Vasington tajmsa” i „Volstrit dzurnala”. Upuceni u medjunarodne odnose i metode lobiranja, medjutim, kriticki gledaju na efekte rada BGR-a. Obrad Kesic, analiticar iz Vasingtona koji se i sam bavi lobiranjem, kaze za „Politiku” da mu nije sasvim jasno za sta je Vlada Srbije angazovala jednu od najprestiznijih lobistickih agencija u SAD. – Ako je pitanje Kosova i Metohije jedan od glavnih predmeta ugovora, onda moram reci da se njihovo prisustvo u Vasingtonu ne primecuje. To ne znaci da bi njihovo angazovanje sada moglo drasticno da promeni stanje, ali je mozda moglo da utice pre tri ili sest meseci – kaze Kesic. U ugovoru izmedju BGR-a i Vlade Srbije, koji je firma iz Vasingtona predala americkom Ministarstvu pravde, prema pisanju „Vasington posta” iz oktobra 2006. godine, pise da ce BGR „pruziti stratesko savetovanje i takticno planiranje srpske spoljne politike prema americkoj administraciji”. Registracija za lobiranje kod Kongresa, kako pise u istom tekstu, odgovara na osnovno pitanje, a to je kojom ce se vrstom lobiranja ova firma baviti kada je rec o Srbiji: „Firma ce pruzati usluge vodjenja i savetovanja, stavljajuci akcenat na probleme koji usporavaju bilateralne odnose izmedju Sjedinjenih Drzava i Srbije”. Pavle Jankovic, predsednik Centra za medjunarodne i bezbednosne poslove, bio je prilikom Busove posete Pragu svedok uspesnog albanskog lobiranja. Jankovic i Veton Suroi, clan albanskog pregovarackog tima, prisustvovali su konferenciji kojoj se obratio americki predsednik, ali je samo jedan od njih dvojice imao priliku da se sretne i razgovara (bar na kratko) sa Busom. Suroi jeste miljenik Amerikanaca, ali mu je susret sa Busom isposlovala jaka lobisticka agencija. Jankovic smatra da je za efikasno lobiranje neophodno postojanje nacionalne strategije koja bi predstavljala osnov rada za svakog lobistu. – U Srbiji, nazalost, to nemamo. Imamo pet principa oko kojih su se slozile stranke koje su oformile novu vladu, ali ne postoji vizija drzave u narednih, na primer, 20 ili 50 godina. Ne zna se sta je nacionalni interes, kako ga ostvariti i sacuvati – kaze Jankovic za „Politiku”. Jedna od zamerki Obrada Kesica na racun BGR-a je i ta da se oni obracaju pogresnim ljudima, tacnije objasnjavaju stavove Srbije onima koji su vec blagonakloni prema njoj i kod kojih vec imaju prolaz. U taj sistem se uklapa i nedavno organizovanje tribine u „Nikson centru” u Vasingtonu, na kojoj je pored Endrjua Parasilitija, potpredsednika BGR-a, ucestvovao i Nik Gvozdev, urednik uglednog casopisa „Nacionalni interes”, koji je pre toga boravio u Srbiji. – Problem je u tome sto je Gvozdev ionako covek koji nas maksimalno podrzava. Ako su vec hteli da iskoriste taj ugledni casopis, sto je dobra ideja, trebalo je to da urade na drugi nacin – da organizuju intervju sa nekim uglednim strucnjakom ili poznatom osobom ili, jos bolje, da neko od tih osoba napise komentar. Ljudi iz BGR-a tu uopste ne treba da se pojavljuju, zato sto sve sto bi oni mogli da kazu jeste da oni to rade zato sto ih placaju – kaze Kesic. Sam izbor agencije BGR, koja bi lobirala za Srbiju, bio je dobar potez s obzirom na njihove odnose sa Republikanskom strankom kojoj pripadaju i predsednik SAD Dzordz Bus i drzavni sekretar Kondoliza Rajs. Ed Rodzers, jedan od partnera u BGR-u, jedan je od cetvorice Busovih savetnika izvan vlade, koji do predsednika SAD moze da dodje skoro u bilo koje doba dana, a Robert Blekvil, predsednik BGR-a, bio je mentor Rajsovoj. – Pitam se koliko su puta oni razgovarali sa predsednikom, odnosno sa drzavnim sekretarom Amerike o Srbiji i Kosovu – kaze Kesic. Proteklih godina su srpske vlade zestoko kritikovane zbog toga sto nisu angazovale lobiste koji bi radili na imidzu Srbije u Americi. U javnosti je cak stvoreno uverenje da smo i mi mogli da pridobijemo Ameriku na svoju stranu, samo da smo na vreme platili lobiste, kao sto su to ucinili Hrvati i Bosanci. Sada se cuju kritike da lobisti koje smo odabrali ne rade dobro. Bilo kako bilo, kao odlican primer lobiranja moze da posluzi tekst objavljen u jucerasnjem „Internesenel herald tribjunu”. Ispod teksta naslovljenog sa „Kosovo mora da bude nezavisno”, potpisi su deset bivsih ministara spoljnih poslova. Prva na spisku je Medlin Olbrajt, nekadasnja drzavna sekretarka SAD, a pored ostalih slede i bivsi sefovi diplomatija Nemacke (Joska Fiser), Francuske (Iber Vedrin), Danske (Nils Helveg Petersen), Poljske (Bronislav Geremek)… Potpuno je jasno da nije rec o ljudima koji svaki dan, recimo, rucaju zajedno ili odlaze u pozoriste, vec da je neko smislio da bi bilo veoma efektno iskoristiti njihova imena i ugled u kampanji za nezavisno Kosovo. Vec skoro godinu dana americka lobisticka firma „Barbur, Grifit i Rodzers”, koja narocito dobre odnose ima sa predstavnicima Republikanske stranke i najuticajnijim ljudima americke administracije, lobira za Vladu Srbije u Vasingtonu. Rezultati njihovog rada, medjutim, srpskoj javnosti nisu vidljivi, a posle proslonedeljne izjave predsednika SAD Dzordza Busa da je Amerika odlucna da se izbori za nezavisnost Kosova, postavlja se pitanje koliki je efekat toga sto se iz srpskog budzeta svakog meseca na racun BGR-a, po osnovu ugovora iz jula 2006. uplacuje po 60.000 dolara.

Čak i u trenutku potpisivanja ugovora u Vladi Srbije bili su svesni da je angažovanjem lobističke firme gotovo nemoguće za 180 stepeni preokrenuti spoljnu politiku Amerike, koja snažno podržava ideju o nezavisnom Kosovu, ali su verovali da je važno biti prisutan u onim centrima u kojima se donose najvažnije odluke Srbiju i da je moguće bar malo uticati na neke stavove.

Odgovor na pitanje koliko je Vlada Srbije danas uopšte zadovoljna saradnjom sa BGR-om, nismo uspeli da dobijemo. Iako je elektronska poruka sa pitanjima vezanim za saradnju Vlade Srbije i BGR-a „prosleđena na odgovarajuću adresu”, kako nam je u vladi rečeno, nikakav odgovor ni posle tri dana nismo dobili. Bez uspeha su ostali i naši pokušaji da dođemo do Dejana Mihajlova, generalnog sekretara srpske vlade, koji je, prema nezvaničnim informacijama, zadužen da prati i kontroliše rad lobističke firme iz Vašingtona.

Interesovanje da razgovara o ovoj temi nije pokazao ni Milan Parivodić, koji je 28. jula 2006. kao ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, u ime srpske vlade potpisao ugovor sa BGR-om. „Politika” je u decembru prošle godine objavila da ugovor važi do 31. januara 2009. i da vredi ukupno 1,8 miliona dolara (60.000 dolara mesečno).

– Lobiranje jeste način da se neformalnim kanalima utiče na formalne centre moći. Otkrivanjem da neko lobira za vas, podrivate njihovu sposobnost da na neformalan način utiču na te centre moći – rekao je Parivodić za „Politiku” odvraćajući nas od ideje da pišemo o ovoj temi. Nije želeo da otkrije ni da li je Vlada Srbije raspravljala o radu BGR-a, odnosno o izveštajima ove agencije. (Kako je „Politika” pisala decembra 2006. godine, „Barbur, Grifit i Rodžers” izveštaje o tome šta i kako radi šalje Vladi Srbije jednom mesečno.)

– To je tajna – kaže on. A da ni o kakvoj tajni nije reč, svedoči ne samo činjenica da je Vlada Srbije navedena kao jedan od klijenata na zvaničnoj internet prezentaciji BGR-a, već i to da je decembra prošle godine Dejan Mihajlov u medijima govorio o saradnji sa ovom firmom, pokazujući pri tom oglase o Srbiji objavljene u uticajnim američkim dnevnim listovima poput „Vašington posta”, „Vašington tajmsa” i „Volstrit džurnala”.

Upućeni u međunarodne odnose i metode lobiranja, međutim, kritički gledaju na efekte rada BGR-a. Obrad Kesić, analitičar iz Vašingtona koji se i sam bavi lobiranjem, kaže za „Politiku” da mu nije sasvim jasno za šta je Vlada Srbije angažovala jednu od najprestižnijih lobističkih agencija u SAD.

– Ako je pitanje Kosova i Metohije jedan od glavnih predmeta ugovora, onda moram reći da se njihovo prisustvo u Vašingtonu ne primećuje. To ne znači da bi njihovo angažovanje sada moglo drastično da promeni stanje, ali je možda moglo da utiče pre tri ili šest meseci – kaže Kesić.

U ugovoru između BGR-a i Vlade Srbije, koji je firma iz Vašingtona predala američkom Ministarstvu pravde, prema pisanju „Vašington posta” iz oktobra 2006. godine, piše da će BGR „pružiti strateško savetovanje i taktično planiranje srpske spoljne politike prema američkoj administraciji”.

Registracija za lobiranje kod Kongresa, kako piše u istom tekstu, odgovara na osnovno pitanje, a to je kojom će se vrstom lobiranja ova firma baviti kada je reč o Srbiji: „Firma će pružati usluge vođenja i savetovanja, stavljajući akcenat na probleme koji usporavaju bilateralne odnose između Sjedinjenih Država i Srbije”.

Pavle Janković, predsednik Centra za međunarodne i bezbednosne poslove, bio je prilikom Bušove posete Pragu svedok uspešnog albanskog lobiranja. Janković i Veton Suroi, član albanskog pregovaračkog tima, prisustvovali su konferenciji kojoj se obratio američki predsednik, ali je samo jedan od njih dvojice imao priliku da se sretne i razgovara (bar na kratko) sa Bušom. Suroi jeste miljenik Amerikanaca, ali mu je susret sa Bušom isposlovala jaka lobistička agencija. Janković smatra da je za efikasno lobiranje neophodno postojanje nacionalne strategije koja bi predstavljala osnov rada za svakog lobistu.

– U Srbiji, nažalost, to nemamo. Imamo pet principa oko kojih su se složile stranke koje su oformile novu vladu, ali ne postoji vizija države u narednih, na primer, 20 ili 50 godina. Ne zna se šta je nacionalni interes, kako ga ostvariti i sačuvati – kaže Janković za „Politiku”.

Jedna od zamerki Obrada Kesića na račun BGR-a je i ta da se oni obraćaju pogrešnim ljudima, tačnije objašnjavaju stavove Srbije onima koji su već blagonakloni prema njoj i kod kojih već imaju prolaz. U taj sistem se uklapa i nedavno organizovanje tribine u „Nikson centru” u Vašingtonu, na kojoj je pored Endrjua Parasilitija, potpredsednika BGR-a, učestvovao i Nik Gvozdev, urednik uglednog časopisa „Nacionalni interes”, koji je pre toga boravio u Srbiji.

– Problem je u tome što je Gvozdev ionako čovek koji nas maksimalno podržava. Ako su već hteli da iskoriste taj ugledni časopis, što je dobra ideja, trebalo je to da urade na drugi način – da organizuju intervju sa nekim uglednim stručnjakom ili poznatom osobom ili, još bolje, da neko od tih osoba napiše komentar. Ljudi iz BGR-a tu uopšte ne treba da se pojavljuju, zato što sve što bi oni mogli da kažu jeste da oni to rade zato što ih plaćaju – kaže Kesić.

Sam izbor agencije BGR, koja bi lobirala za Srbiju, bio je dobar potez s obzirom na njihove odnose sa Republikanskom strankom kojoj pripadaju i predsednik SAD Džordž Buš i državni sekretar Kondoliza Rajs. Ed Rodžers, jedan od partnera u BGR-u, jedan je od četvorice Bušovih savetnika izvan vlade, koji do predsednika SAD može da dođe skoro u bilo koje doba dana, a Robert Blekvil, predsednik BGR-a, bio je mentor Rajsovoj.

– Pitam se koliko su puta oni razgovarali sa predsednikom, odnosno sa državnim sekretarom Amerike o Srbiji i Kosovu – kaže Kesić.

Proteklih godina su srpske vlade žestoko kritikovane zbog toga što nisu angažovale lobiste koji bi radili na imidžu Srbije u Americi. U javnosti je čak stvoreno uverenje da smo i mi mogli da pridobijemo Ameriku na svoju stranu, samo da smo na vreme platili lobiste, kao što su to učinili Hrvati i Bosanci. Sada se čuju kritike da lobisti koje smo odabrali ne rade dobro. Bilo kako bilo, kao odličan primer lobiranja može da posluži tekst objavljen u jučerašnjem „Internešenel herald tribjunu”. Ispod teksta naslovljenog sa „Kosovo mora da bude nezavisno”, potpisi su deset bivših ministara spoljnih poslova. Prva na spisku je Medlin Olbrajt, nekadašnja državna sekretarka SAD, a pored ostalih slede i bivši šefovi diplomatija Nemačke (Joška Fišer), Francuske (Iber Vedrin), Danske (Nils Helveg Petersen), Poljske (Bronislav Geremek)… Potpuno je jasno da nije reč o ljudima koji svaki dan, recimo, ručaju zajedno ili odlaze u pozorište, već da je neko smislio da bi bilo veoma efektno iskoristiti njihova imena i ugled u kampanji za nezavisno Kosovo.