Oliveri (28) su lekari predviđali život u kolicima. Ovo je priča o pobedi, upornosti i volji
Prikazati ovde celokupan tekst članka
Pošaljite komentar
Prikazati ovde celokupan tekst članka
Pošaljite komentarZatvorite ovde celokupan tekst članka
Za našu akciju "Biramo super ženu" Oliveru Nikolić prijavila je njena bivša koleginica Marija Tomić. Ova priča o snazi i borbi cele porodice a najviše same Olivere, za divljenje je.
"Kad sam imala šest meseci, lekari su konstatovali cerebralnu paralizu. Prognoze nisu bile dobre i mojim roditeljima su rekli da neću moći da hodam, pričam. Tada nisam mogla da pokrećem ruku i nogu, ni da govoriim. Lekari su predviđali i da ću život provesti u invalidskim kolicima. Moja porodica nije želela da se pomiri s tim", priča nam Olivera.
Započeli su sa terapijama po beogradskim kllinikama. Redovno je išla na preglede i vežbe u Institut za rehabilitaciju u Sokobanjskoj, kod logopeda, kod fizioterapeuta.
"Sa dve i po godine počeli su pomaci, mogla sam da stojim, pomalo pravim korake. Sve je bilo nestabilno, ali bilo je dobrih naznaka. Govor je bio nerazumljiv, jasno je bilo da imam sve znake cerebralne paralize. Prohodala sam tek u četvrtoj godini, nešto kasnije i progovorila. Detinjstvo sam provela po klinikama i bolnicama, samo vikendom sam bila kod kuće", priča nam Olja, kako je svi od milošte zovu.
Oliverina porodica borila se i da krene u redovnu školu, ne u specijalnu.
"Na upisu u prvi razred, komisija u Aranđelovcu smatrala je da treba da idem u specijalnu školu, iako sam bila samostalna. Tada nije bilo inkluzije, a bile su aktuelne specijalne škole. Moja mama se borila kao lavica da idem u normalnu školu jer me je dobro poznavala, znala je šta sve mogu. Samoinicijativno je potpisala da me neće slati u specijalnu školu te godine i tražila dodatna testiranja u Beogradu. Mama me je odvela na testiranje u Zavod za psihofiziološke poremećaje. Utvrđeno je da sam natprosečno inteligentna i odbijen je zahtev za specijalnu školu. Kada smo se vratili u Aranđelovac, čak i tada je rečeno da može, 'ako učiteljica prihvati'. Srećom, jeste, imala sam divnu učiteljicu. Išla sam na takmičenja, bila đak generacije, bila treća iz srpskog na republičkom takmičenju...", seća se Olja.
Nije imala problema sa decom u odrastanju i redovnoj školi.
"Jedinica sam, malo sam razmažena (smeh). Druželjubiva sam, bila sam okružena decom, tip sam vođe. Deca jesu surova danas, ali dete mora da izgradi samopouzdanje, da ume da se brani, da nauči da se izbori za sebe", smatra Olja.
A najvažnija osoba u njenom detinjstvu i odrastanju, od koje misli da je povukla te dobre osobine jeste njena baka Ljubica.
"Baka je najvažniji deo mog odrastanja. Od nje sam naučila sve o druželjubivosti, uvek se trudila da oko mene bude gomila dece, da svi budemo zajedno, da bude veselo, da je uvek puna kuća. Podržavala me je, ona je primer osobe koja je ceo život bila samostalna. Imala je svoj frizerski salon, mislila je da svaka žena uvek treba da ima svoje nešto i puno me je i razumela i podržavala kada sam otvarala svoj kabinet 'Blistavi umovi'. Ona je moj uzor. Nažalost, preminula je pre dve godine, nekoliko meseci posle otvaranja mog kabineta, u čemu mi je svesrdno pomagala, i teško sam to podnela", sa puno emocija priča Olivera.
Kada je završila Srednju ekonomsku školu, odlučila je da upiše fakultet i to - defektologiju.
"Moji roditelji se nisu slagali sa tim. Pitali su me da li stvarno želim da ceo život provedem u tome, da sve što sam sama prošla prolazim sa drugom decom... Za mene nije bilo dileme. Upravo je defektologija bila to što ja želim da radim. I nisam pogrešila", kaže ona.
A dok je još studirala, do 20. godine, išla je i dalje na kontrole. I onda se i zvanično dogodilo priznanje da je njen napredak fascinantan.
"Posle 15 godina odlazaka kod iste doktorke koja me je od detinjstva upućivala na preglede, desila se jedna pauza, nisam toliko često odlazila što sam bila starija. I sedela sam tako u čekaonici i doktorka je izlazila više puta iz ordinacije, prolazila. Već mi je bilo dosadilo, pa sam joj prišla da joj dam do znanja da je čekam. 'Pa, zašto ti mene čekaš?' pitala me je. Kad sam joj se predstavila, žena se oduševila, nije me ni prepoznala. Odvela me je odmah kod drugih kolega da im pokaže moj napredak. Karton je zaključen sa svega četiri odsto invalidnosti. To je bila moja pobeda i moje porodice", ponosna je Olja.
Završila je defektologiju, a dok je još studirala prvi posao je imala u Fondaciji Ane i Vlada Divca.
"Radila sam kod njih dve i po godine i to mi je divno iskustvo. Prvo sam volontirala, onda su me zaposlili. Kad sam završila fakultet, htela sam da se vratim u Aranđelovac, zato sam napustila i posao", seća se Olja.
Danas živi punim plućima, nema nikakva ograničenja.
"Sebe smatram uspešnom. Ostvarena sam i volim ono što radim. Aktivan mi je dan, nekada mi je žao što nemam više vremena za sebe. Radim ono što volim, tu sam se pronašla... Sada sam na primer u kolegijalnom odnosu sa fizioterapeutima kod kojih sam ja nekad kao dete išla", kaže.
Radi u opštini Aranđelovac puno radno vreme, a po podne radi u svom defektološkom kabinetu "Blistavi umovi", koji je otvorila pre dve godine i u kojem radi sa dečicom od dve do sedam godina. U kabinetu rade i dva logopeda sa njom, dok ona radi svoj, defektološki posao.
A šta je najvažnije u radu sa mališanima sa smetnjama u razvoju?
"Najvažnije je da ih posmatramo kao decu koja nemaju nikakve poteškoće. Ja se sa njima ophodim kao da su tipična, zdrava deca. Važno je da budete i dosledni, istrajni, da prepoznate kapacitete deteta. Da moji roditelji nisu prepoznali moj kapacitet, ko zna šta bi sa mnom bilo. I roditelji moraju da se osveste, da prihvate i prepoznaju problem, oni su najvažnija karika. Važnija i od nas defektologa, jer su oni sa svojim detetom 24 sata, mi smo samo nekoliko sati. Roditelji treba da prihvate, da ne traže izgovore. Dobro je što su danas predrasude malo razbijene, zahvaljujući društvenim mrežama i medijima, pa je sve manje roditelja u manjim sredinama koji se stide i koje je sramota", kaže Olja.
I ispunjena je. Ponosna je na ljude koje ima oko sebe, bliske, koji joj znače puno u svakom segmentu. Njeni prijatelji i krug bliskih ljudi u poslovnom i emotivnom smislu. Posvećena je radu sa decom u svom kabinetu "Blistavi umovi", živi, kako sama kaže, punim plućima, a svojim roditeljima je zahvalna za svu podršku i oslonac u životu.
"Sada i oni mogu na mene da računaju, došlo je vreme da se malo odužim ja za sve, da ja njima obezbedim ono što su oni meni u detinjstvu", kaže ova divna, hrabra devojka.
OVDE možete pogledati sve naše superžene.
Nema komentara na izabrani dokument.