Pre 14 godina Svetlana je rodila Andriju, kome je dijagnostikovana cerebralna paraliza:
"Umesto najsrećnijeg dana, rođenjem mog drugog sina, usledio je dan kada sam najviše suza prolila u mom životu. Prilikom porođaja i urednog CTG-a usledile su komplikacije izazvane smanjenim dotokom kiseonika, što je za posledicu dovelo do dijagnoze cerebralne paralize, a kasnije posle prvih epileptičnih napada i epilepsija. Tada mi je bilo jako teško, bilo mi je katastrofa, kad se setim. S vremenom, prihvatila sam situaciju i polako krenula sam dalje."
Iako je Svetlani bilo jasno na samom početku da Andrija ima neizlečivu bolest, ona nikad nije odustala u obezbeđivanju boljeg života:
"Sin sada hoda uz pridržavanje, a za to su pomogle matične ćelije. Do sada je bio na 6 transplantacije i još uvek vežba tri puta nedeljno sa terapeutom. Ne odustajem od Andrijinog poboljšanja zdravstvenog stanja iako su doktori rekli da će biti kao biljka, moja upornost se isplatila."
Ima veliku podršku porodice, koja joj daje svakodnevno snagu i ljubav:
"Borba naše porodice počela je odmah nakon Andrijinog rođenja, a on sada sada ima 14 godina i volimo ga najviše na svetu. Brinemo o njenu stalno - suprug Milorad i ja, moj stariji sin Aleksandar, takođe, brinula je i podržavala nas moja majka Desanka. Moram spomenuti jedan lep momenat, a to je da je moj Andrija odrastao pored mog unuka Davida i unuke Lene koji su mu velika podrška. Druže se, Andrija i David su čak zajedno išli u vrtić...
Foto: Privatna arhiva Andrija sa lenom i Davidom
Za skupe Andrijine terapije, Svetlani je bilo neophodno da radi, ali joj je bilo jasno da kao medicinskoj sestri, rad po smenama i nega bolesnog deteta nije moguća. Zato je pre 12 godina došla na ideju da u dvorištu svoje kuće otvori dom za stara lica:
"I ovde mi je humanost bila na prvom mestu. Negu i brigu sam prenela na starije sugrađane. Nisam se nikad pokajala što sam otvorila dom za stara lica. Nije mi teško da radim, jer volim taj posao. Jesam direktorka, ali takođe brinem i negujem korisnike doma "Viktorija medica". Ali moram priznati da me je, kako kažu "muka naterala" da radim. Ipak, uspevam da se uskladim - dok je Andrija u vrtiću, ja sam u domu, kad je Andrija kod kuće ja sam sa njim i tako već 12 godina", objasnila nam je.
Foto: Privatna arhiva
Uključite se u akciju, izaberimo superžene zajedno!
Hajde da superžene postanu glavna tema.
Da li znate neku samohranu mamu koja se sa osmehom bori kroz život? Da li poznajete ženu koja je sama započela svoj posao i danas uspešno vodi svoju firmu i ima zaposlene?
Ili ženu koja se kao lavica bori sa raznim izazovima? Znate li neku nastavnicu, profesorku, medicinsku sestru ili doktorku, ili ženu koja je veliki humanitarac? Možda neku koja ima poseban hobi ili je avanturista? Ili jednostavno onu čija životna priča zaslužuje da se o njoj piše i priča? Da li ste možda vi jedna od njih?
Smatra da je borba za bolje sutra njene dece nešto što je motiviše da nastavi dalje:
"Ponekad nemam vremena da razmišljam - da li i što se meni sve ovo dogodilo... imam ispred sebe bolesno dete, unučiće, starijeg sina, moj posao koji obezbeđuje Andrijino lečenje u inostranstvu. Guramo i idemo napred, svi - Andrija, superug, ostali članovi porodice i ja. Verujem da šta god se dogodi mogu da izdržim. Pustim i suzu, isplačem se, ali nastavim dalje. Posebnu snagu mi daje Andrija, jer kad vidim da je on sve bolje zdravstveno meni ništa ne pada teško", rekla je.
