U životu se zaljubljujemo dva puta pre nego što pronađemo pravu ljubav: Dokle ste vi stigli?

U prvoj ljubavi sve gledamo kroz ružičaste naočare. Druga ljubav je drama iz koje izlazimo slomljenog srca. Pronaći ljubav u školi, te provesti s njom ostatak života? Nekima je to možda lepa romantična priča, a za neke čak i definicija prave ljubavi.

Prve dve služe, ukratko rečeno, kako bismo videle šta nije ljubav. Moglo bi se i reći – da nas oslobodi iluzija.

Tri su velike ljubavi:

Idealizovana ljubav

Kad prvi put nekog volimo, to odgovara predloškoj, našoj (društvenouslovljenoj) idealnoj slici ljubavi i partnerstva.

Od „prave“ veze očekujemo strast i sklad, romantiku i zaštićenost, avanturu i poverenje. Imamo konkretne zahteve od sebe i partnera i uradićemo sve što možemo da bismo ih ispunile.

Međutim, potajno osećamo neslaganje između naših snova o savršenoj ljubavi i toga što je zaista moguće u stvarnosti. Zbog toga se nikada ne možemo opustiti i jako nam je važno mišljenje drugih. Ako roditelji ili poznanici kažu nešto loše, počećemo da sumnjamo u vezu.

Ako veza pukne, istovremeno ćemo imati dvostruki oproštaj: od naše prve velike ljubavi i od jednog ideala. Uprkos tome je većini ljudi lepo sećati se prve ljubavi. Naime, barem neko vreme smo živele u svom snu…

Dramatična ljubav

Prema drugoj velikoj ljubavi postavljamo se drugačije: znamo da u vezi ništa nije savršeno – ali smo odlučne da je učinimo koliko je moguće savršenom.

Često je druga velika ljubav puna strasti, ali i boli, te puna drame. U zavisnosti od toga kakve ličnosti se susreću u vezi, pate, ili psihički, ili leti perje. U ovom slučaju nas boli briga za savete drugih i slušamo jedino svoj unutrašnji glas – doduše, tek kako bismo otkrile kako nije uvek sveznajući… Kad ta veza pukne, moguće je da – osim što nam se drugi puta slomi srce – izgubimo i veru u ljubav. Međutim, upravo tada i zbog toga smo spremne za ljubav broj tri!

Zrela ljubav

Za treću veliku ljubav je tipično da dođe onda kad je najmanje očekujemo – i to s nekim za koga nikada ne bismo očekivale! Nakon što smo u prvoj i drugoj ljubavi naučile da nema princa iz snova, niti možemo nekoga pretvoriti u princa, nismo više toliko zagrižene za potragu (za nekim određenim).

Često nakon drame drugog pokušaja ne verujemo više toliko u ljubav. Međutim, upravo to nas čini otvorenima za onog pravog. Za osobu koja nam pokazuje da ne mora biti savršen kako bi bio onaj pravi. Koji nam čini dobro, uz koju se osećamo dobro i srećne smo. Takva ljubav najčešće preživi sve nevolje i napade, s njom ćemo preživeti teška vremena i možemo se u potpunosti predati dobru.

Postoji li prečica?

Činjenica da se treba oprostiti od idealnoga kako bismo bile srećne, tačna je u mnogim područjima života – a ne samo u ljubavi! Ali, uprkos tome postavlja se pitanje: mora li se to uvek dogoditi s bolnim iskustvom i ne možemo li napraviti nešto kako bi se prva ljubav održala do kraja života? Pa, recimo to ovako: sigurno je da ćemo iz iskustva i emocionalnih doživljaja učiti intenzivnije i upečatljivije od raznih mudrosti ili genijalnih misli. Ali, što se tiče ova tri pokušaja u ljubavi – ko kaže da se radi isključivo o tri različita partnera?