Magični božićni Milano

Magicni bozicni Milano Retko kad ima snega ali sasvim bi odgovarao toj slici boja koje se prelamaju u svezoj milanskoj noci dok kroz Galeriju Vittorio Emanuele svetluca Swarovski jelka otezala pod sjajnim skupocenim kristalima a niz Corso V. Emanuele u nizu svetle dzinovske bele lopte. Koracam kroz taj raskos ulica i bljestavo okicenih terasa, posmatram radoznale turiste sa svojim velikim kesama koje nose nazive skupih radnji iz obliznje Via Monte Napoleone, zastajem da prelistam strane casopise u radnji Messaggerie musicali koji na svim naslovnim stranama upucuju, diktiraju, sugerisu sta pokloniti za Bozic i gde naci stvari za svaciji dzep. Bozic u Milanu pocinje rano. Vec pocetkom novembra polako, nekako sapatom bude deo svakodnevnih tema. Onda sve vise i vise, sa priblizavanjem 25.12. kolone vozila ka trznim centrima postaju duze, Ikea postaje neizostavna tapa u tom ritualu obilaska prodavnica, radnje pocinju da rade i Nedeljom a prvi ukrasi cak i u najzabacenijim ulicama preko noci nicu. Neprimetno. Tek uvece shvatite da je grad odjednom velika, sjajna, bonbonjera. Taj sustavi sjajni papir, te svilene masne, ti krhki ukrasi crvenih, zelenih, plavih i srebrnih nijansi, najcesce u obliku lopti ili zvezda i uvek puno sveca, deo su dekora bozicnog Milana. Mozda pomalo kic, mozda kako kaze umetnicki kriticar Vittorio Sgarbi – Strasno! Ali ta doza sjaja, bljestavila i te neke vestacki kreirane atmosfere srece prija. Ponekad zaista prija. Narocito u gradu koji je poznat po sivilu i magli, u kome su lica isuvise ozbiljna a ljudi isuvise zauzeti i za kratak predah uz kafu, kada se priblizi Bozic kao da sivilo nestaje. Kao da se osmeh nekako stidljivo pronalazi zaboravljen u rutinskoj svakodnevici a ona italijanska poslovica "Za Bozic smo svi bolji" kao da dobija na tezini. Pocinje vreme slavlja i vreme bozicnih merkata, malih pijaca posvecenih ovom prazniku sa pregrst tezgi preplavljenih stvarima koje vas mame oblikom, mirisom, bojama. Ozive izlozi prodavnica koji kao da se nadmecu koji ce biti lepsi i sjajniji, balkone preplave viseci deda mrazevi koji se penju po zgradama sa torbama punim poklona, a ulaz u skoro svaku zgradu dobije svoju okicenu jelku. Otezali pod teretom kesa, zeljenih ali cesto i promasenih poklona, milanezi ispunjavaju prodavnice odece, knjiga, satova i tehnike cesto praceni raznim televizijskim ekipama koje sprovode anketu "Sta cete pokloniti ovog Bozica?" Uvek se pitam gde je tu iznenadjenje i car iscekivanja kada na pitanje: Kome ste kupili taj poklon? I sta je u kesi? anketirani odgovori: To je za moju devojku. Kupio sam joj spavacicu. Zaista…mozemo jedino da se nadam da doticna devojka nece videti taj prilog. Moja prijateljica Cristina mi je otkrila da reciklira poklone. I kao da je pokidala bisernu ogrlicu jedna za drugom pocele su da se kotrljaju price o promasenim poklonima, o onima kupljenim samo da bi se i ta “obaveza” skinula s’vrata, poklonima koji nam nisu potrebni i koji nemaju nikakve veze sa nasom licnoscu. Ljudi jednostavno ne slusaju ili nemaju sluha za te finese ali bi se itekako uvredili ako bi ste im dali do znanja da vam poklon nije po ukusu. Zato jednostavno recikliraju, zamene cestitku, uviju u jos bljestaviji papir i to poklone nekom drugom kome ce se svideti, kome ce se MOZDA svideti, kome zapravo cine isto ono sto je neko ucinio njima. Poklanjaju bez srca. Setajuci tako iz ruke u ruku taj reciklirani poklon ce se mozda jednog dana vratiti u ruke prvom vlasniku…Citam tako u New York times-u clanak o tome u kome nas autorka upucuje u tajne reciklaze poklona sa sve sajtom gde mozete da razmenite nezeljene darove, izaberete onaj koji vam vise odgovara, jednostavno da budete deo onih koji to zapravo i cine skoro svake godine ali skoro nikad o tome javno ne govore. Dala sam Cristini da procita clanak duboko uverena da ga je ona napisala (Cristina je takodje novinar) koliko je oslikavao njen nacin vidjenja poklona ali smo samo dobile jos jednu potvrdu da takvih kao Cristina ima na milione u celom svetu. Milano slavi praznike koji se na srecu zaposlenih redjaju u obliku neradnih dana jedni za drugim u mesecu decembru, pocevsi od 07.12 koji slavi Sant' Ambrogio, zastitinika grada Milana i koji je za ovu priliku priredio velicanstven dozivljaj u Scali uz premijeru opere Aida nakon 21. godinu. Nenadmasna prilika da se pokaze milanska elita, da se u vecernjoj toaleti dame prosetaju ruku pod ruku sa pratiocima kroz pesacku zonu kao veliku modnu pistu, zastane kraj kamera i izgubi se u bljestavim hodnicima Scale ne bi li se uzivalo u operi do cijih se karata nije moglo doci a i samo retki mogu da izdvoje 204 eura koliko kosta najskuplja karta. Svi ostali, spektakl su posmatrali sa velikih video bimova postavljenih oko Duoma ucestvujuci u ovacijama u trajanju od 13 minuta bez prestanka. I dok su snazni zvuci opere plovili milanskim ulicama, visoki glasovi mamili uzdahe a jelka ispred velike bele katedrale podrhtavala na vetru, Milano je zaista izgledao onako kako svaki grad u ovom periodu treba da izgleda. Praznicno. Slavljenicki. Bozicno. Mastajuci o punoj trpezi na sam dan Bozica, tradicionalnom rucku sa porodicom okupljenom oko stola, rezanju Panettone-a ili Pandora (tipicni bozicni kolaci), sa cvetom Stella di Natale koja zauzima centralno mesto u svakom italijanskom domu, uz zdravicu sa visoko podignutim casama Spumante-a koji je ove godine doziveo bum u svetu jer se izvezlo 20% vise flasa ovog pica te ce tako 4 miliona japanaca imati priliku da uzivaju u napitku made in italy, kao i 21% vise amerikanaca i 13% vise nemaca, tradicionalno najveci potrosaci Spumante-a na svetu. Posle italijana naravno. Neko ce otputovati na neko egzoticno ostrvo 7 dana, neko ce se opredeliti za gradove-muzeje kojima Italija obiluje, neko ce sesti u kola i otici do Azurne obale do koje treba 4 sata voznje, dok ce se mnogi srbi odluciti na proslavu Nove godine i pravoslavnog Bozica u domovini. Dve kuce, dva praznika. Uz miris kestenja, uz igru senki i spektar boja sa ukrasa polako se upucujem ka Via Dante. Podizem okovratnik kaputa, udisem rezak vazduh i pogledom lutam ka nebu ne bi li videla prvu ovogodisnju pahulju koja nostalgicno najavljuje dolazak Deda Mraza, praznika i poklona. I kao sto rekoh, prepustam se toj bozicnoj atmosferi Milana koju volim. Bar na tren budem deo jedne magicne price. A magija nam je, priznacete, tako cesto potrebna! Postoji nesto magicno u bozicnom Milanu. Onaj momenat kada zastanete pred velikom sjajnom jelkom ispred Duoma i bas tu, na tom trgu, u tom delu sveta izgleda kao da je vreme stalo. Taj trenutak pripada samo vama. pise: Sanja Lucic ( Milano ) Postoji nesto magicno u bozicnom Milanu. Onaj momenat kada zastanete pred velikom sjajnom jelkom ispred Duoma i bas tu, na tom trgu, u tom delu sveta izgleda kao da je vreme stalo. Taj trenutak pripada samo vama.

Retko kad ima snega ali sasvim bi odgovarao toj slici boja koje se prelamaju u svežoj milanskoj noći dok kroz Galeriju Vittorio Emanuele svetluca Swarovski jelka otežala pod sjajnim skupocenim kristalima a niz Corso V. Emanuele u nizu svetle džinovske bele lopte. Koračam kroz taj raskoš ulica i blještavo okićenih terasa, posmatram radoznale turiste sa svojim velikim kesama koje nose nazive skupih radnji iz obližnje Via Monte Napoleone, zastajem da prelistam strane časopise u radnji Messaggerie musicali koji na svim naslovnim stranama upućuju, diktiraju, sugerišu šta pokloniti za Božić i gde naći stvari za svačiji džep.

Božić u Milanu počinje rano. Već početkom novembra polako, nekako šapatom bude deo svakodnevnih tema. Onda sve više i više, sa približavanjem 25.12. kolone vozila ka tržnim centrima postaju duže, Ikea postaje neizostavna tapa u tom ritualu obilaska prodavnica, radnje počinju da rade i Nedeljom a prvi ukrasi čak i u najzabačenijim ulicama preko noći niču. Neprimetno. Tek uveče shvatite da je grad odjednom velika, sjajna, bonbonjera. Taj šuštavi sjajni papir, te svilene mašne, ti krhki ukrasi crvenih, zelenih, plavih i srebrnih nijansi, najčešće u obliku lopti ili zvezda i uvek puno sveća, deo su dekora božićnog Milana. Možda pomalo kič, možda kako kaže umetnički kritičar Vittorio Sgarbi – Strašno! Ali ta doza sjaja, blještavila i te neke veštački kreirane atmosfere sreće prija. Ponekad zaista prija. Naročito u gradu koji je poznat po sivilu i magli, u kome su lica isuviše ozbiljna a ljudi isuviše zauzeti i za kratak predah uz kafu, kada se približi Božić kao da sivilo nestaje. Kao da se osmeh nekako stidljivo pronalazi zaboravljen u rutinskoj svakodnevici a ona italijanska poslovica "Za Božić smo svi bolji" kao da dobija na težini. Počinje vreme slavlja i vreme božićnih merkata, malih pijaca posvećenih ovom prazniku sa pregršt tezgi preplavljenih stvarima koje vas mame oblikom, mirisom, bojama. Ožive izlozi prodavnica koji kao da se nadmeću koji će biti lepši i sjajniji, balkone preplave viseći deda mrazevi koji se penju po zgradama sa torbama punim poklona, a ulaz u skoro svaku zgradu dobije svoju okićenu jelku.

Otežali pod teretom kesa, željenih ali često i promašenih poklona, milanezi ispunjavaju prodavnice odeće, knjiga, satova i tehnike često praćeni raznim televizijskim ekipama koje sprovode anketu  "Šta ćete pokloniti ovog Božića?" Uvek se pitam gde je tu iznenađenje i čar iščekivanja kada na pitanje: Kome ste kupili taj poklon? I šta je u kesi? anketirani  odgovori: To je za moju devojku. Kupio sam joj spavaćicu. Zaista…možemo jedino da se nadam da dotična devojka neće videti taj prilog.

Moja prijateljica Cristina mi je otkrila da reciklira poklone. I kao da je pokidala bisernu ogrlicu jedna za drugom počele su da se kotrljaju priče o promašenim poklonima, o onima kupljenim samo da bi se i ta “obaveza” skinula s’vrata, poklonima koji nam nisu potrebni i koji nemaju nikakve veze sa našom ličnošću. Ljudi jednostavno ne slušaju ili nemaju sluha za te finese ali bi se itekako uvredili ako bi ste im dali do znanja da vam poklon nije po ukusu. Zato jednostavno recikliraju, zamene čestitku, uviju u još blještaviji papir i to poklone nekom drugom kome će se svideti, kome će se MOŽDA svideti, kome zapravo čine isto ono sto je neko učinio njima. Poklanjaju bez srca. Šetajući tako iz ruke u ruku taj reciklirani poklon će se možda jednog dana vratiti u ruke prvom vlasniku…Čitam tako u New York times-u članak o tome u kome nas autorka upućuje u tajne reciklaže poklona sa sve sajtom gde možete da razmenite neželjene darove, izaberete onaj koji vam više odgovara, jednostavno da budete deo onih koji to zapravo i čine skoro svake godine ali skoro nikad o tome javno ne govore. Dala sam Cristini da pročita clanak duboko uverena da ga je ona napisala (Cristina je takođe novinar) koliko je oslikavao njen način viđenja poklona ali smo samo dobile još jednu potvrdu da takvih kao Cristina ima na milione u celom svetu.

Milano slavi praznike koji se na sreću zaposlenih ređaju u obliku neradnih dana jedni za drugim u mesecu decembru, počevši od 07.12 koji slavi Sant' Ambrogio, zaštitinika grada Milana i koji je za ovu priliku priredio veličanstven doživljaj u Scali uz premijeru opere Aida nakon 21. godinu. Nenadmašna prilika da se pokaže milanska elita, da se u večernjoj toaleti dame prošetaju ruku pod ruku sa pratiocima kroz pešačku zonu kao veliku modnu pistu, zastane kraj kamera i izgubi se u blještavim hodnicima Scale ne bi li se uživalo u operi do čijih se karata nije moglo doći a i samo retki mogu da izdvoje 204 eura koliko košta najskuplja karta. Svi ostali, spektakl su posmatrali sa velikih video bimova postavljenih oko Duoma učestvujući u ovacijama u trajanju od 13 minuta bez prestanka. I dok su snažni zvuci opere plovili milanskim ulicama, visoki glasovi mamili uzdahe a jelka ispred velike bele katedrale podrhtavala na vetru, Milano je zaista izgledao onako kako svaki grad u ovom periodu treba da izgleda. Praznično. Slavljenički. Božićno. Maštajući o punoj trpezi na sam dan Božića, tradicionalnom ručku sa porodicom okupljenom oko stola, rezanju Panettone-a ili Pandora (tipicni božićni kolači), sa cvetom Stella di Natale koja zauzima centralno mesto u svakom italijanskom domu, uz zdravicu sa visoko podignutim čašama Spumante-a koji je ove godine doživeo bum u svetu jer se izvezlo 20% više flaša ovog pića te će tako 4 miliona japanaca imati priliku da uživaju u napitku made in italy, kao i 21% više amerikanaca i 13% više nemaca, tradicionalno najveći potrošači Spumante-a na svetu. Posle italijana naravno. Neko će otputovati na neko egzotično ostrvo 7 dana, neko će se opredeliti za gradove-muzeje kojima Italija obiluje, neko će sesti u kola i otići do Azurne obale do koje treba 4 sata vožnje, dok će se mnogi srbi odlučiti na proslavu Nove godine i pravoslavnog Božića u domovini. Dve kuće, dva praznika.

Uz miris kestenja, uz igru senki i spektar boja sa ukrasa polako se upućujem ka Via Dante. Podižem okovratnik kaputa, udišem rezak vazduh i pogledom lutam ka nebu ne bi li videla prvu ovogodišnju pahulju koja nostalgično najavljuje dolazak Deda Mraza, praznika i poklona. I kao sto rekoh, prepuštam se toj božićnoj atmosferi Milana koju volim. Bar na tren budem deo jedne magične priče. A magija nam je, priznaćete, tako često potrebna!