Najpoznatije svetske ljubavnice

Najpoznatije svetske ljubavnice Prva konkubina o kojoj je ostao pisani trag u istoriji bila je tamnoputa egipatska robinja Agara, sluskinja Sare, zene vladara Avrama. On je bio imucan covek koji je imao sve, osim potomstva. Resenje je bila plodna konkubina, koja je osvojila krevet, ali i srce svog gospodara. Bogati Atinjani, zabave radi, cesto su pozivali vrhunske kurtizane zvane hetere. One su na vazama prikazane kao vitke, raskosno odevene zene sa malim grudima, cime su se dosta razlikovale od punackih, jednostavno obucenih grckih zena. Osim toga, za razliku od prostitutki i vecine supruga, hetere su bile skolovane i otmene. Jedna od njih, Aspasija iz Mileta, nije bila samo lepa vec i inteligentna, a za razliku od vecine Atinjanki stekla je i zavidno obrazovanje. Pocela je da predaje retoriku i filozofiju, i ubrzo stekla veliki ugled. Medjutim, tadasnji zakon je strankinjama zabranjivao brak sa Atinjanima, a nisu mogle ni da uzivaju prava koja su imale njihove sunarodnice. Svoj nezavidni polozaj, dvadesetpetogodisnja Aspasija koja je u Atinu stigla iz Mileta, pokusala je da prevazidje vezom sa cuvenim starogrckim drzavnikom Periklom. Prema Plutarhu, istaknuti politicar ju je toliko voleo, da mu je ubrzo postala i zivotna saputnica. I veliki rimski pesnik Ovidije, bogati aristokrata bio je zaslepljen ljubavlju prema svojoj tajanstvenoj mladoj ljubavnici Korini, koju je proslavio svojom zbirkom elegija "ljubavi", mada nikad nije obelodanio njen identitet. Medjutim, njegova opcinjenost lepom Korinom na neki nacin dosla mu je i glave. Car Avgust se okomio na njega zbog raspusnog ponasanja i proterao ga u udaljeni lucki grad u danasnjoj Rumuniji. Ovidije je preostalih deset godina zivota proveo moleci da se vrati, ali car je bio neumoljiv pa je nesrecni poeta umro u izgnanstvu. Jedna od najprivlacnijih i najpoznatijih zena svih vremena, egipatska kraljica Kleopatra, bila je veoma upucena u tajne ljubavnih vestina. Pricalo se da je sa mladim robovima uvezbavala erotske tajne koje je naucila od prostitutki u Aleksandriji. Koristeci svoje zavodnicke i diplomatske sposobnosti uspela je da, u dinastickom sukobu, privuce na svoju stranu Gaja Julija Cezara i tako sebi osigura vlast nad Egiptom. Legenda kaze da se u palatu vratila umotana u persijski tepih, kako je straza ne bi primetila, a zatim se odmotavala pred ocaranim Cezarom kojem je kasnije rodila i sina Cezariona. Posle Cezarove smrti, zavela je njegovog pristalicu generala Marka Antonija, sa kojim se vencala po egipatskim zakonima i dobila decu, iako je Marko Antonije u Rimu vec imao zenu. Sva Kleopatrina deca postavljena su na tronove raznih novoosnovanih kraljevstva koje je osvojio Marko Antonije, a ona je sebe pocela da naziva "kraljicom kraljeva". Na njegovoj strani borila se kasnije i u ratu protiv prvog rimskog cara Oktavijana Avgusta koji je na kraju uspeo da osvoji Egipat. Posto nije mogla da podnese pomisao na ponizenja izvrsila je samoubistvo ujedom kobre, jer je verovala da ce joj to doneti besmrtnost. Jos jedna zena izuzetne lepote, intelekta i volje, vizantijska carica Teodora, supruga vizantijskog cara Justinijana i njegov najblizi savetnik i saradnik, ostace upamcena kao kurtizana, prostitutka visokog ranga koja se uzdigla do carskog trona. Jos u detinjstvu proslavila se kao pantomimicarka, a kada je odrasla nastupala je gotovo naga u skarednoj predstavi inspirisanoj starogrckim mitom o "Ledi i labudu". Ipak, mlada glumica zelela je da se spase pozorista i domogne Carigrada. Prvo je otisla u Aleksandriju gde je radila kao prostitutka, ali je upoznala Makedoniju, plesacicu koja je radila za carsku tajnu policiju i koja ju je u Carigradu upoznala sa tadasnjim senatorom, buducim carom Justinijanom, koji se ludo zaljubio u nju. Zbog nje je cak promenjen i stari rimski zakon koji je senatorima zabranjivao brak sa glumicama i robinjama, koje su zakonski bile definisane kao "zene bez casti". Teodorina moc pocivala je na vlasti i popustljivosti njenog 15 godina starijeg supruga koji je pod njenim uticajem doneo i nekoliko zakona koji su stitili zene. Glumice koje su napustile scenu nisu vise mogle biti silom zadrzavane, zene su dobile pravo da poseduju i nasledjuju imovinu, a buduci muzevi morali su da obezbede svojim nevestama dar u visini vrednosti njihovog miraza. Zabranio je prostituciju i trgovinu zenama u Carigradu, proterao podvodace iz grada i nalozio zatvaranje javnih kuca. Teodora je otkupila sve zene od trgovaca robljem i podelila im sitne darove u odeci i novcu. Na azijskoj obali Bosfora podigla je manastir "Pokajanje" u kojem su bivse prostitutke zivele kao monahinje. Ni mnogo vekova kasnije, u Japanu, mnogi muzevi zarobljeni u sterilnim ugovorenim brakovima, nisu bili spremni da prihvate stalnu odgovornost nametnutu drzanjem konkubine, a hteli su nesto vise od kratkotrajne paznje prostitutki. Prve gejse, sto u prevodu znaci "ljudi koji zabavljaju" bili su muskarci, ali su do 1800. godine to postale zene. Tipicna gejsa razlikovala se od drugih zena, pre svega, po izgledu. Na kao krec belom licu isticale su se crno uokvirene oci i usne boje tresnje, a izbeljeni vrat naprezao se pod teretom teske, krute crne perike. U basnoslovno skupom kimonu sa pojasom oko tananog struka, gejsa je posedovala izuzetnu erotsku privlacnost. Postati gejsa bio je ubedljivo najbolji nacin da siromasna devojka unapredi svoj drustveni status. Stekla bi obrazovanje i istovremeno bi pomagala roditeljima koji su primali odredjenu svotu novca kad bi potpisali ugovor kojim ona, cesto vec kao desetogodisnja devojcica, stupa u sluzbu. Obuka je bila stroga i duga, ukljucivala je pevanje i sviranje, poznavanje izuzetno slozene ceremonije sluzenja caja i aranziranje cveca. Elegantni ritualni ples bio je najvisi nivo umeca i od sustinske vaznosti za pridobijanje bogatog pokrovitelja, "dana-sana". Najvise vremena provodile su u sminkanju i oblacenju. Ucene su da se moraju drzati najstroze diskrecije i njihovi klijenti mogli su da budu apsolutno sigurni kako ce gejsa, sta god slucajno ili namerno bude cula, radije iseci jezik nego odati tajnu. U 19. veku samuraji su po cajdzinicama kovali zaveru da zbace sogunsku vladu, a gejse nista nisu odale. Japanski politicari drzali su najpoverljivije sastanke u sobama cajdzinica, gde su sluzile njihove omiljene, diskretne gejse. Jedna od njih bila je i Leong Maijing, cija tuzna ispovest nije izgubljena, zahvaljujuci njenoj unuci Deniz Cong, autorki dirljivih memoara "Konkubinina deca: prica o kineskoj porodici koja je zivela na dve strane sveta". Pocetkom dvadesetog veka zatvoreni su poslednji haremi u Osmanlijskom carstvu. Tokom vekova, u njima je bilo zatoceno nekoliko desetina hiljada konkubina, a najcuvenija medju njima bila je Aleksandra Lisovska, Rokselana, pametna i ambiciozna lepotica prodornih plavih ociju. Za razliku od mnogih drugih konkubina, ona nije klonula pred svojom sudbinom. Cim je stigla u harem, lepa Rokselana ocarala je mladog Sulejmana koji joj je, kada je primila islam, zbog njene vesele prirode dao ime Hurem, zena koja se smeje. Sulejman je imao 30 godina, a Rokselana mnogo manje kad je uspela da postane njegova prva zena i navede ga da istera iz harema njenu prethodnicu Gulbahar, majku prestolonaslednika princa Mustafe. Vladar je Rokselanu oslobodio ropstva posvetivsi se iskljucivo njoj, sto je za ono vreme bila necuvena odluka za coveka koji je na raspolaganju imao vise stotina zena. Kako bi ublazio Rokselaninu ljubomoru, ugovarao je brakove za najlepse zene u haremu. Jedan strani posmatrac bio je zapanjen njegovom odanoscu "Ruskinji", dok su svi njegovi podanici govorili da ga je "vestica" Hurem zacarala. Njegova vernost jednoj zeni bila je jedinstvena medju osmanskim carevima, a da bi mogao da je ozeni, promenio je cak i zakon. Irkinja Elizabet Rozan Gilbert, grofica Landsfelda, poznatija po svom umetnickom imenu Lola Montez, bila je igracica i kurtizana na dvoru Ludviga Prvog, ostarelog bavarskog kralja koji je zapanjio narod kada je plesacicu proglasio groficom. Sagradio joj je palatu, obezbedio veliki godisnji prihod i odlagao politicke odluke zbog nje, sto ga je kasnije kostalo krune. Henrijeta Rozin Bernar, bozanstvena Sara Bernar, kako ju je prozvao Oskar Vajld, francuska glumica zlatnog glasa, krajem 19. veka blistala je na svetskim pozorisnim daskama, a kriticari su pisali da njen glas uzbudjuje i zaludjuje. Na putovanja je nosila i kofer prepun ljubavnih pisama koje je dobijala od muskaraca "smrtno" zaljubljenih u nju. Ponekad bi prosula pisma na krevet i legla da spava preko njih. Sarini ljubavnici bili su brojni, izmedju ostalih, to je bio i cuveni francuski graficar i slikar Gistav Dore. Ipak, odlucila je da se uda za jedanaest godina mladjeg glumca Aristidesa Damalu. Ispostavilo se da je mladi muz bio zavisnik od morfijuma i umro je u 34. godini. Dopisivala se i sa italijanskim knjizevnikom Gabrijelom d’Anuncijem, a Marsel Prust joj se divio. Nadahnula ga je za lik Berme iz romana "U potrazi za izgubljenim vremenom". Muskarci su se u dvobojima borili braneci njenu cast, a ona za to kao da nije marila. Jedan od onih koji su izgarali za bozanstvenom Sarom bio je i princ od Velsa, buduci kralj Edvard Sedmi. Kada je posetila Njujork, upoznala je Tomasa Edisona koji je snimio njeno tumacenje Rasinove "Fedre". Medjutim, Edison nije bio naucnik koji je najvise zanimao slavnu glumicu. Njena paznja bila je usredsredjena na licnost i delo Nikole Tesle. Naviknuta da niko ne odbija njene pozive i priliku da je vidi, bila je iznenadjena kada je Tesla rekao da ga glumicino prisustvo uznemirava i odvaja od rada, pa da je mnogo bolje da se ne vidjaju. Izvor: M.Jungic/novosti.rs Foto: Wikimedia Commons, Wikimedia Commons, Wikimedia Commons, Wikimedia Commons novosti.rs Svojim izgledom i slobodoumnim nacinom razmisljanja ljubavnice velikih vladara, ali i onih manje poznatih pripadnika jaceg pola, oduvek su intrigirale javnost. Zavodile su careve i kraljeve, izazivale bure strasti, otimale srca plemica, ali i siromasnijih muskaraca, ostavljale neizbrisiv trag, bile njihove ljubavi i opsesije... Lepe, pametne i opasne - bile su ljubav i opsesija careva i kraljeva i tako krojile svetsku istoriju.

Prva konkubina o kojoj je ostao pisani trag u istoriji bila je tamnoputa egipatska robinja Agara, sluškinja Sare, žene vladara Avrama. On je bio imućan čovek koji je imao sve, osim potomstva. Rešenje je bila plodna konkubina, koja je osvojila krevet, ali i srce svog gospodara.

Bogati Atinjani, zabave radi, često su pozivali vrhunske kurtizane zvane hetere. One su na vazama prikazane kao vitke, raskošno odevene žene sa malim grudima, čime su se dosta razlikovale od punačkih, jednostavno obučenih grčkih žena. Osim toga, za razliku od prostitutki i većine supruga, hetere su bile školovane i otmene. Jedna od njih, Aspasija iz Mileta, nije bila samo lepa već i inteligentna, a za razliku od većine Atinjanki stekla je i zavidno obrazovanje. Počela je da predaje retoriku i filozofiju, i ubrzo stekla veliki ugled.

Međutim, tadašnji zakon je strankinjama zabranjivao brak sa Atinjanima, a nisu mogle ni da uživaju prava koja su imale njihove sunarodnice. Svoj nezavidni položaj, dvadesetpetogodišnja Aspasija koja je u Atinu stigla iz Mileta, pokušala je da prevaziđe vezom sa čuvenim starogrčkim državnikom Periklom. Prema Plutarhu, istaknuti političar ju je toliko voleo, da mu je ubrzo postala i životna saputnica.

I veliki rimski pesnik Ovidije, bogati aristokrata bio je zaslepljen ljubavlju prema svojoj tajanstvenoj mladoj ljubavnici Korini, koju je proslavio svojom zbirkom elegija "ljubavi", mada nikad nije obelodanio njen identitet. Međutim, njegova opčinjenost lepom Korinom na neki način došla mu je i glave. Car Avgust se okomio na njega zbog raspusnog ponašanja i proterao ga u udaljeni lučki grad u današnjoj Rumuniji. Ovidije je preostalih deset godina života proveo moleći da se vrati, ali car je bio neumoljiv pa je nesrećni poeta umro u izgnanstvu.

Jedna od najprivlačnijih i najpoznatijih žena svih vremena, egipatska kraljica Kleopatra, bila je veoma upućena u tajne ljubavnih veština. Pričalo se da je sa mladim robovima uvežbavala erotske tajne koje je naučila od prostitutki u Aleksandriji. Koristeći svoje zavodničke i diplomatske sposobnosti uspela je da, u dinastičkom sukobu, privuče na svoju stranu Gaja Julija Cezara i tako sebi osigura vlast nad Egiptom. Legenda kaže da se u palatu vratila umotana u persijski tepih, kako je straža ne bi primetila, a zatim se odmotavala pred očaranim Cezarom kojem je kasnije rodila i sina Cezariona.

Posle Cezarove smrti, zavela je njegovog pristalicu generala Marka Antonija, sa kojim se venčala po egipatskim zakonima i dobila decu, iako je Marko Antonije u Rimu već imao ženu. Sva Kleopatrina deca postavljena su na tronove raznih novoosnovanih kraljevstva koje je osvojio Marko Antonije, a ona je sebe počela da naziva "kraljicom kraljeva".

Na njegovoj strani borila se kasnije i u ratu protiv prvog rimskog cara Oktavijana Avgusta koji je na kraju uspeo da osvoji Egipat. Pošto nije mogla da podnese pomisao na poniženja izvršila je samoubistvo ujedom kobre, jer je verovala da će joj to doneti besmrtnost.

Još jedna žena izuzetne lepote, intelekta i volje, vizantijska carica Teodora, supruga vizantijskog cara Justinijana i njegov najbliži savetnik i saradnik, ostaće upamćena kao kurtizana, prostitutka visokog ranga koja se uzdigla do carskog trona. Još u detinjstvu proslavila se kao pantomimičarka, a kada je odrasla nastupala je gotovo naga u skarednoj predstavi inspirisanoj starogrčkim mitom o "Ledi i labudu". Ipak, mlada glumica želela je da se spase pozorišta i domogne Carigrada. Prvo je otišla u Aleksandriju gde je radila kao prostitutka, ali je upoznala Makedoniju, plesačicu koja je radila za carsku tajnu policiju i koja ju je u Carigradu upoznala sa tadašnjim senatorom, budućim carom Justinijanom, koji se ludo zaljubio u nju. Zbog nje je čak promenjen i stari rimski zakon koji je senatorima zabranjivao brak sa glumicama i robinjama, koje su zakonski bile definisane kao "žene bez časti". Teodorina moć počivala je na vlasti i popustljivosti njenog 15 godina starijeg supruga koji je pod njenim uticajem doneo i nekoliko zakona koji su štitili žene.

Glumice koje su napustile scenu nisu više mogle biti silom zadržavane, žene su dobile pravo da poseduju i nasleđuju imovinu, a budući muževi morali su da obezbede svojim nevestama dar u visini vrednosti njihovog miraza.

Zabranio je prostituciju i trgovinu ženama u Carigradu, proterao podvodače iz grada i naložio zatvaranje javnih kuća. Teodora je otkupila sve žene od trgovaca robljem i podelila im sitne darove u odeći i novcu. Na azijskoj obali Bosfora podigla je manastir "Pokajanje" u kojem su bivše prostitutke živele kao monahinje.

Ni mnogo vekova kasnije, u Japanu, mnogi muževi zarobljeni u sterilnim ugovorenim brakovima, nisu bili spremni da prihvate stalnu odgovornost nametnutu držanjem konkubine, a hteli su nešto više od kratkotrajne pažnje prostitutki. Prve gejše, što u prevodu znači "ljudi koji zabavljaju" bili su muškarci, ali su do 1800. godine to postale žene. Tipična gejša razlikovala se od drugih žena, pre svega, po izgledu. Na kao kreč belom licu isticale su se crno uokvirene oči i usne boje trešnje, a izbeljeni vrat naprezao se pod teretom teške, krute crne perike.

U basnoslovno skupom kimonu sa pojasom oko tananog struka, gejša je posedovala izuzetnu erotsku privlačnost. Postati gejša bio je ubedljivo najbolji način da siromašna devojka unapredi svoj društveni status. Stekla bi obrazovanje i istovremeno bi pomagala roditeljima koji su primali određenu svotu novca kad bi potpisali ugovor kojim ona, često već kao desetogodišnja devojčica, stupa u službu. Obuka je bila stroga i duga, uključivala je pevanje i sviranje, poznavanje izuzetno složene ceremonije služenja čaja i aranžiranje cveća. Elegantni ritualni ples bio je najviši nivo umeća i od suštinske važnosti za pridobijanje bogatog pokrovitelja, "dana-sana". Najviše vremena provodile su u šminkanju i oblačenju. Učene su da se moraju držati najstrože diskrecije i njihovi klijenti mogli su da budu apsolutno sigurni kako će gejša, šta god slučajno ili namerno bude čula, radije iseći jezik nego odati tajnu. U 19. veku samuraji su po čajdžinicama kovali zaveru da zbace šogunsku vladu, a gejše ništa nisu odale. Japanski političari držali su najpoverljivije sastanke u sobama čajdžinica, gde su služile njihove omiljene, diskretne gejše.

Jedna od njih bila je i Leong Maijing, čija tužna ispovest nije izgubljena, zahvaljujući njenoj unuci Deniz Čong, autorki dirljivih memoara "Konkubinina deca: priča o kineskoj porodici koja je živela na dve strane sveta".

Početkom dvadesetog veka zatvoreni su poslednji haremi u Osmanlijskom carstvu. Tokom vekova, u njima je bilo zatočeno nekoliko desetina hiljada konkubina, a najčuvenija među njima bila je Aleksandra Lisovska, Rokselana, pametna i ambiciozna lepotica prodornih plavih očiju. Za razliku od mnogih drugih konkubina, ona nije klonula pred svojom sudbinom. Čim je stigla u harem, lepa Rokselana očarala je mladog Sulejmana koji joj je, kada je primila islam, zbog njene vesele prirode dao ime Hurem, žena koja se smeje.

Sulejman je imao 30 godina, a Rokselana mnogo manje kad je uspela da postane njegova prva žena i navede ga da istera iz harema njenu prethodnicu Gulbahar, majku prestolonaslednika princa Mustafe. Vladar je Rokselanu oslobodio ropstva posvetivši se isključivo njoj, što je za ono vreme bila nečuvena odluka za čoveka koji je na raspolaganju imao više stotina žena. Kako bi ublažio Rokselaninu ljubomoru, ugovarao je brakove za najlepše žene u haremu.

Jedan strani posmatrač bio je zapanjen njegovom odanošću "Ruskinji", dok su svi njegovi podanici govorili da ga je "veštica" Hurem začarala. Njegova vernost jednoj ženi bila je jedinstvena među osmanskim carevima, a da bi mogao da je oženi, promenio je čak i zakon.

Irkinja Elizabet Rozan Gilbert, grofica Landsfelda, poznatija po svom umetničkom imenu Lola Montez, bila je igračica i kurtizana na dvoru Ludviga Prvog, ostarelog bavarskog kralja koji je zapanjio narod kada je plesačicu proglasio groficom. Sagradio joj je palatu, obezbedio veliki godišnji prihod i odlagao političke odluke zbog nje, što ga je kasnije koštalo krune.

Henrijeta Rozin Bernar, božanstvena Sara Bernar, kako ju je prozvao Oskar Vajld, francuska glumica zlatnog glasa, krajem 19. veka blistala je na svetskim pozorišnim daskama, a kritičari su pisali da njen glas uzbuđuje i zaluđuje. Na putovanja je nosila i kofer prepun ljubavnih pisama koje je dobijala od muškaraca "smrtno" zaljubljenih u nju. Ponekad bi prosula pisma na krevet i legla da spava preko njih.

Sarini ljubavnici bili su brojni, između ostalih, to je bio i čuveni francuski grafičar i slikar Gistav Dore. Ipak, odlučila je da se uda za jedanaest godina mlađeg glumca Aristidesa Damalu. Ispostavilo se da je mladi muž bio zavisnik od morfijuma i umro je u 34. godini. Dopisivala se i sa italijanskim književnikom Gabrijelom d’Anuncijem, a Marsel Prust joj se divio. Nadahnula ga je za lik Berme iz romana "U potrazi za izgubljenim vremenom".

Muškarci su se u dvobojima borili braneći njenu čast, a ona za to kao da nije marila. Jedan od onih koji su izgarali za božanstvenom Sarom bio je i princ od Velsa, budući kralj Edvard Sedmi. Kada je posetila Njujork, upoznala je Tomasa Edisona koji je snimio njeno tumačenje Rasinove "Fedre". Međutim, Edison nije bio naučnik koji je najviše zanimao slavnu glumicu. Njena pažnja bila je usredsređena na ličnost i delo Nikole Tesle. Naviknuta da niko ne odbija njene pozive i priliku da je vidi, bila je iznenađena kada je Tesla rekao da ga glumičino prisustvo uznemirava i odvaja od rada, pa da je mnogo bolje da se ne viđaju.

Izvor: M.Jungić/novosti.rs
Foto: Wikimedia Commons, Wikimedia Commons, Wikimedia Commons, Wikimedia Commons