Šta su fobije i kako ih se osloboditi?

Sta su fobije i kako ih se osloboditi? Termin fobija vodi poreklo od grcke reci phobos sto znaci strah, beg. Vazno je razumeti i povuci granicu izmedju fobije i straha. Strah je normalna i ocekivana reakcija na pretnju iz okoline. Bitan je za prezivljavanje jer nas upozorava da okolnosti mogu biti fizicki ili psihicki opasne. Fobija se od straha razlikuje po svom intenzitetu koji je mnogo veci od ocekivanog, te se razlikuje po neprilagodjenosti i trajanju. Fobije su izvan kontrole nase volje. Psihopatolozi smatraju da je fobija zapravo izbegavanje koje prekida normalni tok zivota, te je nerazmeran stvarnoj opasnosti od nekog objekta ili situacije. Najcesce i sama fobicna osoba primjecuje da je taj strah neutemeljen. Osjecaj nelagode ili nesigurnosti u odredjenim situacijama, ili u kontaktu s nekim objektom mogu biti savim normalna reakcija. Medjutim, ukoliko strah postane iracionalan i nekontroliran do te mere da utice na interakciju sa drugim ljudima, ili na obavljanje zadataka na poslu, radi se o poremecaju koji zahteva medicinsko i psiholosko lecenje. Simptome koje ima fobicna osoba kada je suocena sa izvorom svoje fobije, a cesto i pri samoj pomisli, su drhtanje, znojenje, ubrzan rad srca, povisen krvni pritisak, zacrvenjeno lice i malaksalost. Ono sto je posebno interesantno jeste saznanje da fobije spadaju u grupu abnormalnih ponasanja, preciznije u anksiozne poremecaje. Iako su fobije neutemeljeni strahovi, sta ih zapravo uzrokuje? Fobije su zasnovane na pet osnovnih faktora, a to su: neuspeh i kritike, nepoznato, manje ozlede i male zivotinje, opasnost i smrt, te medicinski strahovi. Tako postoje razne fobije kao sto su fobije od javnih nastupa, mraka, pauka, zmija, visine, javnih mesta i sl. Naziv fobije pravi se od prefiksa koji je starogrcka rec za objekt ili stvari koja je izvor straha i dodaje se na rec „fobija“. Neke od najcescih fobija su: klaustrofobija (strah od zatvorenih prostora), agorafobija (strah od javnih mesta), akrofobija (strah od visina), pterigofobija (strah od letenja), zoofobija (strah od zivotinja uopsteno), arahnofobija (strah od pauka). Zatim, postoje i neke veoma neobicne fobije: anglofobija (strah od Engleske), arahibutirofobija (strah od kikiriki putera), aulofobija (strah od flauta), ostrakonofobija (strah od skoljki), peladofobija (strah od celavih ljudi), trisderkaderkafobija (strah od broja 13), ksenoglosofobija (strah od stranih reci). Odrasli ljudi koji pate od neke fobije svesni su da je strah preteran i nerazuman, ali svejedno nisu u stanju da ga savladaju. Najcesce se osobe ne boje samog objekta ili situacije, vec neke posledice koja moze nastati susretom s objektom ili boravkom u odredjenoj situaciji (npr. pad aviona, ugriz zivotinje itd.). Iako su mnogi istrazivaci dali svoje teorije o uzroku i nastanku fobija, misljenja se razilaze. Tako psihoanaliticari smatraju da su uzrok fobija potisnuti konflikti za koje se pretpostavlja da su uzrok velikog straha i izbegavanja. Prema Frojdu, fobija je nacin na koji ego izbegava suocavanje sa stvarnim problemom, potisnutim konfliktom iz detinjstva. Zatim, postoje i teorije koje govore o tome da su fobije urodjene, da su ostaci od predevolucijskog perioda kada je npr. pauk zaista predstavljao opasnost. Osim toga, smatra se kako fobije mogu biti i stecene i naucene iz okoline, najcesce od roditelja. Deca dok su mala, obrasce ponasanja usvajaju od roditelja i uce oponasanjem. Tako, ukoliko deca primete da roditelj ima strah od necega, vrlo lako taj strah i dete moze usvojiti. Takodje, postoji pretpostavka da postoje genetski faktori u vecini psiholoskih poremecaja. Kako se osloboditi fobije? Bitnije od toga sta uzrokuje fobiju jeste kako je izleciti. Odlazak kod psihologa je postala svakodnevnica u mnogim razvijenim zemljama, cak i stvar prestiza, dok je kod nas jos uvijek tabu. Nema nista lose u tome da se poseti psiholog, naprotiv. Pomocice vam da realnije sagledate svoju fobiju, bez predrasuda koje inace postoje, narocito kada je rec o nekim neobicnijim strahovima. Fobicne osobe inace prihvate svoju fobiju i nauce ziveti sa njom, te je ne zele leciti jer lecenje znaci suocavanje sa strahom i izvorom fobije. Ono sto je interesantno i karakteristicno za sve osobe koje imaju abnormalne strahove jeste da tvrde kako bi im „srce puklo“ ukoliko bi se suocili sa izvorom straha. Cinjenica je da se to nikada nikome nije dogodilo. Najcesce, na suocavanje sa fobijom prouzrokuju neizbezne okolnosti koje su do tada uspesno izbegavane, npr. promena posla ili iznenadno putovanje. Kao sto postoje i razliciti pristupi pri odredjivanju uzroka fobije, tako postoje i razlicite metode lecenja. Psihoanaliticari pokusavaju da razotkriju potisnute konflikte, za koje pretpostavljaju da su temelj ekstremnog straha i izbegavanja. Zatim postoji jos jedna sigurna i najprihvatljivija metoda, a to je dugotrajno lecenje gde se pacijent prvo u mislima izlaze objektu straha, pomocu psihologa naravno, a zatim postepeno i u stvarnosti. Ova metoda je osobama koje pate od fobija najdraza, ali joj je nedostatak sto zahteva duzi vremenski period. Takodje, primjenjuje se i kognitivna metoda u kojoj psiholog nastoji da navede pacijenta da objektivno sagleda svoju fobiju, njenu neopravdanost i iracionalnost. Metoda u kojoj se primjenjuju lekovi je neefikasna jer se lece samo simptomi fobije poput anksioznosti. Ipak, najdelotvornija metoda jeste metoda izlaganja. Kao sto joj i sam naziv kaze, pacijent se direktno izlaze izvoru straha. Retki se odlucuju na ovo, ali oni koji to ucine, momentalno se resavaju svoje fobije i uvidjaju neosnovanost svoga straha. Izvor: kodren.com Foto: David Castillo Dominici/FreeDigitalPhotos.net kodren.com Strah je jedna od osnovnih ljudskih emocija, a cesto i nas pokretac. Dok smo manji, strahovi su mnogo veci, ali ih je lakse priznati i pokazati. Kada odrastemo, neki strahovi nestaju, javljaju se novi koji su primereniji nasoj dobi, ali ih retko priznajemo, a jos redje radimo na tome da ih savladamo i pobedimo. Strah je jedna od osnovnih ljudskih emocija, a cesto i nas pokretac.

Termin fobija vodi poreklo od grčke reči phobos što znači strah, beg. Važno je razumeti i povući granicu između fobije i straha. Strah je normalna i očekivana reakcija na pretnju iz okoline. Bitan je za preživljavanje jer nas upozorava da okolnosti mogu biti fizički ili psihički opasne. Fobija se od straha razlikuje po svom intenzitetu koji je mnogo veći od očekivanog, te se razlikuje po neprilagođenosti i trajanju. Fobije su izvan kontrole naše volje. Psihopatolozi smatraju da je fobija zapravo izbegavanje koje prekida normalni tok života, te je nerazmeran stvarnoj opasnosti od nekog objekta ili situacije. Najčešće i sama fobična osoba primjećuje da je taj strah neutemeljen. Osjećaj nelagode ili nesigurnosti u određenim situacijama, ili u kontaktu s nekim objektom mogu biti savim normalna reakcija. Međutim, ukoliko strah postane iracionalan i nekontroliran do te mere da utiče na interakciju sa drugim ljudima, ili na obavljanje zadataka na poslu, radi se o poremećaju koji zahteva medicinsko i psihološko lečenje.

Simptome koje ima fobična osoba kada je suočena sa izvorom svoje fobije, a često i pri samoj pomisli, su drhtanje, znojenje, ubrzan rad srca, povišen krvni pritisak, zacrvenjeno lice i malaksalost. Ono što je posebno interesantno jeste saznanje da fobije spadaju u grupu abnormalnih ponašanja, preciznije u anksiozne poremećaje.

Iako su fobije neutemeljeni strahovi, sta ih zapravo uzrokuje?

Fobije su zasnovane na pet osnovnih faktora, a to su: neuspeh i kritike, nepoznato, manje ozlede i male životinje, opasnost i smrt, te medicinski strahovi.

Tako postoje razne fobije kao što su fobije od javnih nastupa, mraka, pauka, zmija, visine, javnih mesta i sl. Naziv fobije pravi se od prefiksa koji je starogrčka reč za objekt ili stvari koja je izvor straha i dodaje se na reč „fobija“. Neke od najčešćih fobija su: klaustrofobija (strah od zatvorenih prostora), agorafobija (strah od javnih mesta), akrofobija (strah od visina), pterigofobija (strah od letenja), zoofobija (strah od životinja uopšteno), arahnofobija (strah od pauka).

Zatim, postoje i neke veoma neobične fobije: anglofobija (strah od Engleske), arahibutirofobija (strah od kikiriki putera), aulofobija (strah od flauta), ostrakonofobija (strah od školjki), peladofobija (strah od ćelavih ljudi), trisderkaderkafobija (strah od broja 13), ksenoglosofobija (strah od stranih reči).

Odrasli ljudi koji pate od neke fobije svesni su da je strah preteran i nerazuman, ali svejedno nisu u stanju da ga savladaju. Najčešće se osobe ne boje samog objekta ili situacije, već neke posledice koja može nastati susretom s objektom ili boravkom u određenoj situaciji (npr. pad aviona, ugriz životinje itd.).

Iako su mnogi istraživači dali svoje teorije o uzroku i nastanku fobija, mišljenja se razilaze. Tako psihoanalitičari smatraju da su uzrok fobija potisnuti konflikti za koje se pretpostavlja da su uzrok velikog straha i izbegavanja. Prema Frojdu, fobija je način na koji ego izbegava suočavanje sa stvarnim problemom, potisnutim konfliktom iz detinjstva. Zatim, postoje i teorije koje govore o tome da su fobije urođene, da su ostaci od predevolucijskog perioda kada je npr. pauk zaista predstavljao opasnost. Osim toga, smatra se kako fobije mogu biti i stečene i naučene iz okoline, najčešće od roditelja. Deca dok su mala, obrasce ponašanja usvajaju od roditelja i uče oponašanjem. Tako, ukoliko deca primete da roditelj ima strah od nečega, vrlo lako taj strah i dete može usvojiti. Takođe, postoji pretpostavka da postoje genetski faktori u većini psiholoških poremećaja.

Kako se osloboditi fobije?

Bitnije od toga šta uzrokuje fobiju jeste kako je izlečiti. Odlazak kod psihologa je postala svakodnevnica u mnogim razvijenim zemljama, čak i stvar prestiža, dok je kod nas još uvijek tabu. Nema ništa loše u tome da se poseti psiholog, naprotiv. Pomoćiće vam da realnije sagledate svoju fobiju, bez predrasuda koje inače postoje, naročito kada je reč o nekim neobičnijim strahovima. Fobične osobe inače prihvate svoju fobiju i nauče živeti sa njom, te je ne žele lečiti jer lečenje znači suočavanje sa strahom i izvorom fobije. Ono što je interesantno i karakteristično za sve osobe koje imaju abnormalne strahove jeste da tvrde kako bi im „srce puklo“ ukoliko bi se suočili sa izvorom straha. Činjenica je da se to nikada nikome nije dogodilo. Najčešće, na suočavanje sa fobijom prouzrokuju neizbežne okolnosti koje su do tada uspešno izbegavane, npr. promena posla ili iznenadno putovanje. Kao što postoje i različiti pristupi pri određivanju uzroka fobije, tako postoje i različite metode lečenja. Psihoanalitičari pokušavaju da razotkriju potisnute konflikte, za koje pretpostavljaju da su temelj ekstremnog straha i izbegavanja. Zatim postoji još jedna sigurna i najprihvatljivija metoda, a to je dugotrajno lečenje gde se pacijent prvo u mislima izlaže objektu straha, pomoću psihologa naravno, a zatim postepeno i u stvarnosti. Ova metoda je osobama koje pate od fobija najdraža, ali joj je nedostatak što zahteva duži vremenski period.

Takođe, primjenjuje se i kognitivna metoda u kojoj psiholog nastoji da navede pacijenta da objektivno sagleda svoju fobiju, njenu neopravdanost i iracionalnost. Metoda u kojoj se primjenjuju lekovi je neefikasna jer se leče samo simptomi fobije poput anksioznosti. Ipak, najdelotvornija metoda jeste metoda izlaganja. Kao što joj i sam naziv kaže, pacijent se direktno izlaže izvoru straha. Retki se odlučuju na ovo, ali oni koji to učine, momentalno se rešavaju svoje fobije i uviđaju neosnovanost svoga straha.

Izvor: kodren.com
Foto: David Castillo Dominici/FreeDigitalPhotos.net