Aleksandra je mislila samo da je umorna. Bio je limfom, pa borba, optimizam i nova sreća

"Imala sam 28 godina, bila sam prezauzeta mama, bavila se privatnim poslom, održavala veliku kuću, brinula o užoj i široj porodici i dva velika čupava psa. Gledano iz ovog ugla, dan je trebalo da bude duži bar još 3 sata da bi sve nekako uklopilo. Previše obaveza sam preuzela na sebe kako bih skrenula misli od gubika majke dve godine pre toga, što sam jako teško podnosila. Uz svakodnevne smislene i besmislene obaveze, beg iz realnosti kada se probudim pre svitanja, bilo je praktikovanje joge, kao lek i za moje sluđene misli, ali i za iscrpljeno telo. I tako poprilično dugo u krug, jako mnogo posla, premalo sna i neopisiva uznemirenost koja je bila prisutna svakodnevno", priča nam Aleksandra Mladenović o toj 2014. godini kada je krenula njena životna borba. Priču je podelila u okviru akcije Biramo super ženu.

Jednog aprilskog jutra, tokom tuširanja, primetila je neku čudnu malenu izraslinu na grudnom košu.

"Naravno da mi nije ukazivala da se radi o nečemu ozbiljnom i obećala sam sebi da ću, čim završim sa započetim obavezama, otići lekaru da proverim o čemu se radi. I tako je prošao maj, a nakon njega proleteo i jun, a ja još nisam otišla na pregled. Sve vreme sam svoj hronični umor i ponekad blago povišenu temperaturu smatrala logičnim odgovorom svog tela na previše obaveza, kao i gubljenje kilograma, koje nije bilo drastično, ali je ipak bilo primetno", kaže Aleksandra.

Ipak, sve manje je mogla da opterećuje levu ruku, sve manje snage je imala pri vežbanju, a počeli su da se javljaju i bolovi pri podizanju te leve ruke.

"To sam shvatila kao alarm i obratila se lekaru. Kao i u svakom domu zdravlja, analize koje sam mogla da uradim bile su škrte, ali dovoljne da pokažu da nešto zaista nije kako treba. Sećam se reči radiologa nakon ponovljenog snimka grudnog koša da je sigurno benigno kada je ovako veliko, a ja nisam ni znala da nešto nosim u sebi. Jedino čega se sećam u tim konfuznim danima jeste da sam samo želela da znam šta se dešava sa mnom. Ono što je bilo jače od te želje je bila jedino briga kako će moja malena devojčica od 5 godina bez mene ako moram ostati negde na noć ili dve, kako će ona sa tatom i dedom, ipak oni ne mogu tako brinuti o njoj kao ja. Naravno da su mogli i mnogo duže od toga i da nikom ništa nije falilo kada je tako moralo biti", priseća se Aleksandra.

Foto: Privatna arhiva

Sama dijagnostika je trajala prilično kratko, na svakih nekoliko dana je dobijala po neku novu informaciju koja nas je sve bliže dovodila do toga šta se dešava sa mnom. Kada su me iz laboratorije pozvali i rekli da bolujem od maligne bolesti, za večinu ljudi bi to možda bila tragična informacija, a ja sam samo čula kraj te rečenice: to se danas uspešno leči.

"Ta rečenica me je pratila tokom celog lečenja i možda je i glavni razlog za moj optimizam koji sam nekim čudom uspela da održim, čak i kada je bilo prilično teško. Inače, dijagnostika je pokazala da je ta mala izraslina na grudnom košu koja je vremenom rasla i počinjala da boli zapravo rebro koje je tumor, priličnih dimenzija, potisnuo van. Na neki način, to mi je i spasilo život, jer sam sebi dugo postavljala pitanje da li bih išta primetila da se tako nije dogodilo", kaže ona.

Prva noć u bolničkoj sobi bila je najduža na svetu. Nervoza zbog odvojenosti od deteta pomešana sa strahom od same pomisli na hemioterapiju i moguć duži boravak u bolnici izazivali su takvu nesanicu koju ni sedativ nije ublažio.

"Jedva sam dočekala da terapija krene jer ću nakon nje kući I ako me je prestravio plasrani centralni venski kateter preko koga sam primala terapiju i sama pomisao da narednih 6 dana spavam sa infuzomatom, jedem sa infuzomatom, šetam sa infuzomatom. U svom stilu, dodelih mu ime Stale I počasnu titulu mog nerazdvojnog druga. I tako narednih 7 meseci. Svaki prijem u bolnicu nosio je sa sobom tugu zbog razdvajanja, a sa druge strane sreću jer se vidi napredak u lečenju. Nestrpljivost mi je odmagala da taj proces telesnog i duhovnog izlečenja realno posmatram, pa sam u danima kada nemam tegoba obično nakon okrnjene jutarnje rutine praktikovanja joge i celočasovnog šminkanja nezaustavljivo ćaskala sa svojim već dobro poznatim cimerkama o cveću, zimnici, putovanjima, i tako kratila vreme do povratka kući".

Foto: Privatna arhiva

U danima kada je skoro nepomično ležala u krevetu u sobi za izolaciju, sve te misli gurnute pod tepih same su letele po sobi kao čestice prašine, onako haotično i bez reda i nisu joj davale mira.

"Šta će biti sa mnom? Da li je limfom stvarno izlečiv? Da li će mi dati još terapija? Ako se meni nešto dogodi, šta će biti s mojim detetom, kako će ona to podneti? Milion crnih misli koje gutaju moj optimizam poljuljan jedino gubitkom kose, kada sam zapravo shvatila da je to zaista stvarnost i da se upravo meni događa. Meseci su prolazili, a moje trenutne padove znali su samo suprug i otac, pored bolničkog psihijatra, žene kojoj sam se u nekim slučajevima više obradovala nego bilo kom drugom u životu", kaže.

Kada je dobila poslednju otpusnu listu sa daljim uputom za radioterapiju, sebe je smatrala već napola zdravom, pa je odlazak na radioterapiju pretvarala u lepu dugačku šetnju Banjičkom šumom do VMA i nazad do kuće.

"Poslednja je bila na Veliki četvrtak, pa sam prvi put na Uskrs, ponosno i prkosno u masi ljudi prošetala svoju bolesničku frizuru, dokazujući sebi da sam sve prihvatila ali i pobedila. Nikada više nisam stavila maramu da pokrijem glavu bez kose. Naravno da tu nije kraj svim strahovima koji nas proganjaju. Oni su tu, svakodnevno, svaki put kada se osetim iscrpljeno, svaki odlazak na kontrolu, svaki put kada se približim bolnici", kaže.

Prošlo je od tad punih 6 godina i to osećanje bledi, ali ne bledi osećaj umora koji je još uvek svakodnevno prisutan.

"Ne bledi moja osetljivost, ne bledi što se na svaki povetarac prehladim. I ako nisam u početku to želela sebi da priznam, borba sa limfomom me je trajno oštetila. Postala sam svesna da je moj posao kojim sam se bavila zahtevao mnogo više od par sati polovičnog rada koji sam nakon lečenja mogla da pružim, pa sam od toga na kraju odustala. Posvetila sam se odgajanju svoje sada već velike devojčice i pomoći ljudima kojima je potreban vetar u leđa da nastave dalje kada im fali samo taj mali dašak. Posvetila sam svojoj ličnoj borbi da svaki dan budem bolja za sebe, jer ću jedino tako biti bolja i mojim najmilijima. Još uvek svoj mir pronalazim u dugačkim šetnjama sa svojom devojčicom i suprugom. Oni podržavaju svaku moju ponekad besmislenu ideju, nekada nerado okrećući pedale u sparno popodne ili lažno uživajući u mojoj laganoj čorbi. Nekad čine i nemoguće samo da bi mi zadržali osmeh, mada sam gotovo sigurna da je taj trud obostran. Na kraju ipak shvatimo da prava sreća staje pod jedan krov", kaže naša Super žena Aleksandra Mladenović.

OVDE možete pogledati sve naše superžene.