Polje antikrstaškog rata

Polje antikrstaskog rata Osama bin Laden je verovatno ziv, ali se nije prikazao na Al dzaziri. Dok u Libanu i na severu Izraela traje nezadrzivi rusilacki obred, obratio se svetu Ajman al Zavahiri, zamenik Osamin, te proglasio globalni dzihad. Njegove poruke su i srocene tako da zastrase, jer je najavljen rat bez kraja, protiv krstasa i cionista, svuda gde ima jednih i drugih. Treba li se zbog toga prepasti, ili cekati sudbinu? Ne puca svuda, mada bi moglo bilo gde. Nije ni nasilje bez kraja, i njemu se moze stati za vrat. Ali, samo jos vecim nasiljem. Tako smo se zatekli u zatvorenom krugu, bez izgledne mogucnosti da iz njega izadjemo. Po tom zastrasujucem lavirintu lutaju i najmocniji, a njihovi udari po teroristickim zmijarnicima samo proizvode novi fanatizam i odgovarajuci bes. Na kraju, ili na pocetku, ne zna se sta je gore: terorizam, kao nasilni i medijski fenomen koji se ne moze kontrolisati, ili drzavno nasilje koja ipak pokazuje svu nemoc silovite ljutnje. U strahovitim razaranjima svaka se ludost moze objasniti ludoscu protivnika, svaka surovost pravom na legitimnu gresku. I svaka glupost provokacijom kojoj se nije moglo odoleti. Tako je Hezbolah zaposeo teritoriju Libana i daleko je od bilo kakve kontrole njegove nemocne vojske. Izrael je temeljno porusio citav jug te nesrecne zemlje i izazvao pogibiju i ocaj neduznih civila, u nameri da istera teroriste na cistinu. Ali nema mnogo dokaza da je Hezbolah ozbiljno nacet. A to samo kazuje da nasilje ne postize politicke nego samo razorne ciljeve. I to je njegova sustina. Drzava Izrael silom legitimizuje odlucnost da opstane, a terorizam iskazuje prirodnu zilavost i endemski fanatizam. Na kraju ove etape uzajamnog unistavanja svi ce se vratiti u svoja utvrdjenja, jos odlucniji da konacno dovrse ono sto inace nije moguce: Izrael da porazi terorizam, Hezbolah da pocisti tu drzavu sa karte. Zar oba cilja nisu samo epska projekcija, koja ce jos decenijama da ubija civile i vojnike na obe strane? No, sveti rat je (ponovo) proglasen samo zato da bi bila obavljena nesmetana distribucija straha. Bez dejstva tog osecanja, bez stalne strepnje da ce se nesto strasno dogoditi, bez medijskih senzacija i teroristickih vodja kao globalnih zvezda – terorizam ne postoji. Al kaida vec godinama ne zivi kao homogena teroristicka organizacija. To je pre svega ideja, marketinski zastitni znak nasilja, propagandni centar za proizvodnju „antikrstaske i antisemitske“ mrznje. Stozer oko koga su dobrodosle sve grupe koje „imaju uspeha“, ma kako se zvale. Ako stignu da urade nesto tako zastrasujuce, sto prekida sve TV programe na svetu, onda se mogu zvati Al kaida. Ona i postoji da bi prekidala programe, i sigurno se mogu ocekivati novi poduhvati. Ali to ne mogu biti obicni udari. Posle 11. septembra 2001. glave u kojima se radjaju najuzasnije ideje morace da pokazu posebnu vrstu kreativnosti. Van svake sumnje, sigurno se mogu ocekivati strasni poduhvati, koji su realno neodbranjivi. A to ce biti novi izgovor za najsilnije drzave odlucne da se bore protiv terorizma. Pre svega protiv drzava koje budu optuzene da ga proizvode. Ali tesko je verovati da grupa fanatika iz avganistanskih spilja moze da izvede sve ono po Americi. Znaju li u Vasingtonu ko to moze, i postoji li kod njih dobra definicija terorizma? Naravno da postoji, ali se takva vrsta nasilja provlaci kroz pozeljne politicke ocene. Neka americka prijateljstva uzdigla su tipicne teroristicke pokrete kao patriotske. Ricard Holbruk je jednog majskog dana 1998. lepo skinuo svoje skupe cipele i usao u neku izbu, kao bosonogi polaznik nove albanske teroristicke skole. Njegova poseta je bila snazan gerilski impuls i ohrabrenje za masovnu sovinisticku pobunu na Kosovu. Zavahiri je proglasio novi antikrstaski rat, u kome je Amerika prioritetni cilj. Albanci, koje je blagosiljao Holbruk, bili su dobri ucenici nekih instruktora Al kaide. Bin Laden je pocetkom osamdesetih, kad je Breznjev napao Avganistan, bio solidan americki djak. Danas su skoro na istom mestu prijatelji i protivnici. Uzalud je Vladan Batic slao papire Karli del Ponte, koji dokazuju kakva su zla nad Srbima pocinili Agim Ceku i Hasim Taci. Obojica su bili uvazeni clanovi delegacije kosovskih Albanaca na tvrdim pregovorima u Becu. Stara prijateljstva i jos starije sumnje tu se nisu mogle sakriti. Albanci su pretili novim nasiljem, samo ako nekim cudom ostanu bez nezavisne drzave u srpskoj drzavi. Prijatelji Al kaide na Kosovu su se samo presvukli, ali dobro znaju da im je sve sto su dobili donelo samo nasilje. Nece ih dirati ni Srbi, ni Izraelci. Ni Amerika, naravno. „Hezbolah“ moze mirno da gradi svoju drzavu na srpskom tlu. Vest o nezavisnosti Kosova, kao savrseno razorna informacija o uspesnom antikrstaskom pohodu, svakako ce prekinuti sve programe. Direktno: Putevi terorizma Osama bin Laden je verovatno ziv, ali se nije prikazao na Al dzaziri. Dok u Libanu i na severu Izraela traje nezadrzivi rusilacki obred, obratio se svetu Ajman al Zavahiri, zamenik Osamin, te proglasio globalni dzihad. Njegove poruke su i srocene tako da zastrase, jer je najavljen rat bez kraja, protiv krstasa i cionista, svuda gde ima jednih i drugih.

Osama bin Laden je verovatno živ, ali se nije prikazao na Al džaziri. Dok u Libanu i na severu Izraela traje nezadrživi rušilački obred, obratio se svetu Ajman al Zavahiri, zamenik Osamin, te proglasio globalni džihad. Njegove poruke su i sročene tako da zastraše, jer je najavljen rat bez kraja, protiv krstaša i cionista, svuda gde ima jednih i drugih.

Treba li se zbog toga prepasti, ili čekati sudbinu? Ne puca svuda, mada bi moglo bilo gde. Nije ni nasilje bez kraja, i njemu se može stati za vrat. Ali, samo još većim nasiljem. Tako smo se zatekli u zatvorenom krugu, bez izgledne mogućnosti da iz njega izađemo.

Po tom zastrašujućem lavirintu lutaju i najmoćniji, a njihovi udari po terorističkim zmijarnicima samo proizvode novi fanatizam i odgovarajući bes. Na kraju, ili na početku, ne zna se šta je gore: terorizam, kao nasilni i medijski fenomen koji se ne može kontrolisati, ili državno nasilje koja ipak pokazuje svu nemoć silovite ljutnje. U strahovitim razaranjima svaka se ludost može objasniti ludošću protivnika, svaka surovost pravom na legitimnu grešku. I svaka glupost provokacijom kojoj se nije moglo odoleti.

Tako je Hezbolah zaposeo teritoriju Libana i daleko je od bilo kakve kontrole njegove nemoćne vojske. Izrael je temeljno porušio čitav jug te nesrećne zemlje i izazvao pogibiju i očaj nedužnih civila, u nameri da istera teroriste na čistinu.

Ali nema mnogo dokaza da je Hezbolah ozbiljno načet. A to samo kazuje da nasilje ne postiže političke nego samo razorne ciljeve. I to je njegova suština. Država Izrael silom legitimizuje odlučnost da opstane, a terorizam iskazuje prirodnu žilavost i endemski fanatizam. Na kraju ove etape uzajamnog uništavanja svi će se vratiti u svoja utvrđenja, još odlučniji da konačno dovrše ono što inače nije moguće: Izrael da porazi terorizam, Hezbolah da počisti tu državu sa karte.

Zar oba cilja nisu samo epska projekcija, koja će još decenijama da ubija civile i vojnike na obe strane? No, sveti rat je (ponovo) proglašen samo zato da bi bila obavljena nesmetana distribucija straha. Bez dejstva tog osećanja, bez stalne strepnje da će se nešto strašno dogoditi, bez medijskih senzacija i terorističkih vođa kao globalnih zvezda – terorizam ne postoji.

Al kaida već godinama ne živi kao homogena teroristička organizacija. To je pre svega ideja, marketinški zaštitni znak nasilja, propagandni centar za proizvodnju „antikrstaške i antisemitske“ mržnje. Stožer oko koga su dobrodošle sve grupe koje „imaju uspeha“, ma kako se zvale. Ako stignu da urade nešto tako zastrašujuće, što prekida sve TV programe na svetu, onda se mogu zvati Al kaida. 

Ona i postoji da bi prekidala programe, i sigurno se mogu očekivati novi poduhvati. Ali to ne mogu biti obični udari. Posle 11. septembra 2001. glave u kojima se rađaju najužasnije ideje moraće da pokažu posebnu vrstu kreativnosti. Van svake sumnje, sigurno se mogu očekivati strašni poduhvati, koji su realno neodbranjivi. A to će biti novi izgovor za najsilnije države odlučne da se bore protiv terorizma. Pre svega protiv država koje budu optužene da ga proizvode.

Ali teško je verovati da grupa fanatika iz avganistanskih špilja može da izvede sve ono po Americi. Znaju li u Vašingtonu ko to može, i postoji li kod njih dobra definicija terorizma?

Naravno da postoji, ali se takva vrsta nasilja provlači kroz poželjne političke ocene. Neka američka prijateljstva uzdigla su tipične terorističke pokrete kao patriotske. Ričard Holbruk je jednog majskog dana 1998. lepo skinuo svoje skupe cipele i ušao u neku izbu, kao bosonogi polaznik nove albanske terorističke škole. Njegova poseta je bila snažan gerilski impuls i ohrabrenje za masovnu šovinističku pobunu na Kosovu.

Zavahiri je proglasio novi antikrstaški rat, u kome je Amerika prioritetni cilj. Albanci, koje je blagosiljao Holbruk, bili su dobri učenici nekih instruktora Al kaide. Bin Laden je početkom osamdesetih, kad je Brežnjev napao Avganistan, bio solidan američki đak.

Danas su skoro na istom mestu prijatelji i protivnici. Uzalud je Vladan Batić slao papire Karli del Ponte, koji dokazuju kakva su zla nad Srbima počinili Agim Čeku i Hašim Tači. Obojica su bili uvaženi članovi delegacije kosovskih Albanaca na tvrdim pregovorima u Beču. Stara prijateljstva i još starije sumnje tu se nisu mogle sakriti. Albanci su pretili novim nasiljem, samo ako nekim čudom ostanu bez nezavisne države u srpskoj državi.

Prijatelji Al kaide na Kosovu su se samo presvukli, ali dobro znaju da im je sve što su dobili donelo samo nasilje. Neće ih dirati ni Srbi, ni Izraelci. Ni Amerika, naravno. „Hezbolah“ može mirno da gradi svoju državu na srpskom tlu. Vest o nezavisnosti Kosova, kao savršeno razorna informacija o uspešnom antikrstaškom pohodu, svakako će prekinuti sve programe.