Los Roques – netaknuti raj

Los Roques – netaknuti raj Za Los Roques pre nedavnog puta u Centralnu/Latinsku Ameriku nisam nikada cuo. Nije ni cudo: saznao sam u Caracasu razgovarajuci sa lokalcima da ni veliki broj Venecuelanaca ne zna za njegovo postojanje. Ili, ako i zna, nije u stanju da sebi priusti odlazak u taj raj na zemlji koji moze tesko uticati na njihove – prosecno – tanke porodicne budzete. Naravno, Internet cini cuda (www.los-roques.com) u priblizavanju cak i tako udaljenih krajeva. Otuda, moje se znanje naglo povecalo sa posetom pomenutom sajtu – uporedo sa zeljom da odem i sam se uverim u prelepe opise. Inace, putovanje do Los Roquesa je – cak i kada ste jednom u Venecueli - prava mala odiseja. Aranzmani koji se nude preko nekoliko lokalnih agencija obuhvataju let od Caracasa (domaci terminal dosta velike vazdusne luke) do arhipelaga i nazad, kao i boravak od jednog ili vise dana – ovo potonje u malim kucama pretvorenim u mini hotele na jedinom naseljenom ostrvu koje se zove Gran Roque. U oskudici vremena, ja sam se odlucio za jednodnevni izlet, sto je onda podrazumevalo rano ustajanje i odlazak iz hotela u Caracasu vec negde oko 4 ujutru. Razlog: aerodrom glavnog grada Venecuele je relativno udaljen, a uz to put je u nekim delovima uzan i ponekad kompletno zakrcen sto dakle znaci potpunu neizvesnost kada ce se na njega stici. Raspon trajanja transfera je od 30 minuta pa do dva sata. Moj vozac Luiza – sarmantna i tipicno za zene iz tog podneblja cak i 4 ujutru standardno doterana – toga je dana u oba pravca vozila po oko sat vremena. Doduse, u 15 godina staroj "Tojoti" za koju se nadala da ce u najskorije vreme biti zamenjena necim novim. I sam sam joj to pozeleo – pogotovo kada je u povratku sirena pocela da pisti bez prestanka, a motor pokazivao svako odsustvo zelje da se pokrene... Iz Caracasa do Los Roquesa se leti malim avionima sa propelerima (Dash 7 tog jutra) i let traje svega nekih 30-tak minuta. Pritom je prijatno, jer su svi opusteni i dobrog raspolozenja u ocekivanju susreta sa neponovljivim lepotama prirode. Kako je poletanje vec oko 6, to znaci da se najvecim delom leti po noci, a sletanje u Gran Roque je u samo svitanje - sto je samo po sebi izuzetan dozivljaj. Mali prakticno sportski aerodrom ima pistu koja je vrlo kratka, ocigledno ne previse odrzavana, a kontrolni toranj je - kontejner podignut na prikolicu kamiona. Ni traga od zamornog check-in-a ili provere prtljaga – jos jedno obelezje raja... Grupu sacekuju lokalni organizatori puta – u mom slucaju sjajni Carlos, okretni pedesetogodisnjak s ocigledno puno iskustva u ovoj vrsti posla, i njegov mladjani pomocnik Henrik - koji ce onda sve uciniti da boravak bude maksimalno prijatan. Grupa je tog puta bila sastavljena uglavnom od mladih ljudi: jednu ekipu – najbrojniju - poslala je kompanija u kojoj su radili kao dodatnu nagradu za ulozeni rad, ostali su valjda sami sebe poslali na dan uzivanja. Carlos me inace odmah na pocetku predstavio kao jedinog stranca – sto iz mog nepoznavanja spanskog i nije bilo tesko zakljuciti – i to iz Evrope. Onda su me tokom dana svi tretirali sa puno paznje i dolazili da popricaju, uspostavljali komunikaciju na losem engleskom i pokusavali da shvate odakle ja to dolazim. Pritom je sport opet bio od kljucnog znacaja da se Srbija kako-tako locira, pogotovo uz relativno sveze uspomene sa Svetskog fudbalskog prvenstva ("ahhh, Serbia and Montenegro!"). U svemu tome, svi su ostavljali prijatan utisak otvorenih i srdacnih ljudi – kao uostalom i velika vecina Latinoamerikanaca koje sam prethodno imao prilike da upoznam u Meksiku, Nikaragvi ili Dominikanskoj Republici. Na jedinom naseljenom ostrvu Gran Roque nalazi se malo istoimeno mesto, zapravo selo. Stotinak kucica tipicne karipske arhitekture, koje se nude i za boravak sa rasponom cena od nekoliko desetina pa i do US$ 150 na dan, sve u najveselijim mogucim bojama, sa nekoliko prodavnica, uz pokoji restoran – i to je sve. Mesto ima ukupno oko 1,500 stanovnika koji se bave turizmom, ali i ribolovom. Posve logicno – tesko bi bilo i zamisliti da ljudi u takvom raju, recimo, sklapaju automobile ili rade neke kancelarijske poslove... Prve trenutke po sletanju proveo sam gledajuci velike pelikane kako vesto love ribu – leteci nekih 5-10 metara iznad mora i onda se obrusavajuci skoro vertikalno kada bi ugledali plen. Sat vremena nakon sletanja krenuli smo u obilazak arhipelaga katamaranom koji je prihvatio celu grupu od nekih 50-tak ljudi. Otplovili smo do prvog ostrva (Nordisqui), tu se ukotvili i odmah poceli sa morskim aktivnostima. Voda Karipskog mora je, naravno, raj za tako nesto: topla, prijatna, potpuno providna sto plivanje/ronjenje uz mnogobrojne sarene ribice koje plivaju unaokolo cinin neodoljivim - nakon ulaska u nju covek jednostavno nema zelju da izadje ni nakon sat ili dva vremena... Naravno da je pritom trebalo biti jako oprezan sa suncem koje je nakon 9h pocelo da pece punom snagom: tu su za tu svrhu bile kreme kojima sam se obilato mazao. Doduse nisam imao faktor 50 koji se u ovim predelima toplo preporucuje, ali kombinacija hlada, opreza i nesto slabije kreme ipak su odigrali svoju zastitnu ulogu. Osim ovog standardnog kupanja nudilo se i ronjenje, uglavnom s maskom – sve se to moglo iznajmiti za nekih 15-tak EUR-a na dan u improvizovanoj radnji pored aerodroma. Onaj ko je bio za ozbiljnije, pravo ronjenje – sa odelom i punom opremom - mogao je to da organizuje sa drugom grupom. Tokom tog visesatnog boravka dobili smo i odlican rucak – pecenu ribu sa prilogom i salatom sto se sve – uz izbor pica, ukljucujuci cak i karipske koktele - sluzilo na nasem katamaranu. U ponudi je bio i jastog koga je trebalo dodatno platiti nekih dvadesetak dolara. Iz zadovoljnog izgleda nekolicine koja se odlucila za tu varijantu bilo je vise nego jasno da je jastog bio dobar - no ni riba definitivno nije zaostajala, potvrdjivala su nasa zadovoljna lica. Put se nakon visesatnog odmora i kupanja na tom prvom ostrvu nastavio posetom narednom (Madrizqui) koje je bilo podjednako lepo u kombinaciji belog peska i tirkiznog mora. To novo ostrvo je imalo i nekoliko kuca – bogatasa i politicara iz Venecuele, kako su mi objasnili. No kuce nisu bile ni velike ni pretenciozne i uklapale su se odlicno u ambijent niskog tropskog rastinja na obali. Uz to, bile su i prazne tog dana tako da nisu nimalo narusavale utisak odsustva civilizacije. Zapravo jedino sto je taj utisak donekle kvarilo jesu bili povremeni prolasci velikih camaca sa snaznim motorima - ili cak i manjih jahti - ali i to je bilo dovoljno retko da ne poremeti ukupni sklad i tisinu... Vreme je u takvom uzivanju neumitno prolazilo i trebalo je oko cetiri popodne krenuti nazad. Katamaran, nekih pola sata za povratak do Gran Roque-a i onda cekanje do poletanja aviona - u "cekaonici", kako se pretenciozno nazivao sasvim otvoren i poplocan prostor koji su cinila cetiri stuba i krov... Let nazad je bio podjednako udoban i brz, a noc je vec padala kada smo ponovo dodirnuli pistu aerodroma u Caracasu. Lepa Luiza je cekala na dogovorenom mestu da me odveze nazad do hotela, nakon sto smo uz malo muke startovali njenog jos malo pa "old-timera"... Prelep dan se okoncao prijatnom vecerom ekipe s kojom sam inace putovao tim delom sveta i onda posetom jednom salsa klubu u Caracasu u kome se inace nigde ne ide pesice – cak ni po danu... Ali to je vec tema neke druge price. Los Roques je jedan od verovatno najlepsih koralnih arhipelaga u Karipskom moru. Nalazi se blizu mnogo poznatijih Arube i Kirasaa, na nekih 150 km severno od venecuelanske obale. Gomila malih ostrva i koralnih sprudova (ukupno oko 300, na povrsini arhipelaga od preko 2,000 km2) sacinjava ovo jedinstveno podrucje pod zastitom drzave. Beli pesak, tirkizno more i pitoma obala sa niskim tropskim rastinjem – bas onako kako se i zamisljaju neponovljivi Karibi... Pise Deeme3 Beli pesak, tirkizno more i pitoma obala sa niskim tropskim rastinjem – bas onako kako se i zamisljaju neponovljivi Karibi...

Za Los Roques pre nedavnog puta u Centralnu/Latinsku Ameriku nisam nikada čuo. Nije ni čudo: saznao sam u Caracasu razgovarajući sa lokalcima da ni veliki broj Venecuelanaca ne zna za njegovo postojanje. Ili, ako i zna, nije u stanju da sebi priušti odlazak u taj raj na zemlji koji može teško uticati na njihove – prosečno – tanke porodične budžete. Naravno, Internet čini čuda (www.los-roques.com) u približavanju čak i tako udaljenih krajeva. Otuda, moje se znanje naglo povećalo sa posetom pomenutom sajtu – uporedo sa željom da odem i sam se uverim u prelepe opise.  

Inače, putovanje do Los Roquesa je – čak i kada ste jednom u Venecueli - prava mala odiseja. Aranžmani koji se nude preko nekoliko lokalnih agencija obuhvataju let od Caracasa (domaći terminal dosta velike vazdušne luke) do arhipelaga i nazad, kao i boravak od jednog ili više dana – ovo potonje u malim kućama pretvorenim u mini hotele na jedinom naseljenom ostrvu koje se zove Gran Roque. U oskudici vremena, ja sam se odlučio za jednodnevni izlet, što je onda podrazumevalo rano ustajanje i odlazak iz hotela u Caracasu već negde oko 4 ujutru. Razlog: aerodrom glavnog grada Venecuele je relativno udaljen, a uz to put je u nekim delovima uzan i ponekad kompletno zakrčen što dakle znači potpunu neizvesnost kada će se na njega stići. Raspon trajanja transfera je od 30 minuta pa do dva sata. Moj vozač Luiza – šarmantna i tipično za žene iz tog podneblja čak i 4 ujutru standardno doterana – toga je dana u oba pravca vozila po oko sat vremena. Doduše, u 15 godina staroj "Tojoti" za koju se nadala da će u najskorije vreme biti zamenjena nečim novim. I sam sam joj to poželeo – pogotovo kada je u povratku sirena počela da pišti bez prestanka, a motor pokazivao svako odsustvo želje da se pokrene...

Iz Caracasa do Los Roquesa se leti malim avionima sa propelerima (Dash 7 tog jutra) i let traje svega nekih 30-tak minuta. Pritom je prijatno, jer su svi opušteni i dobrog raspoloženja u očekivanju susreta sa neponovljivim lepotama prirode. Kako je poletanje već oko 6, to znači da se najvećim delom leti po noći, a sletanje u Gran Roque je u samo svitanje - što je samo po sebi izuzetan doživljaj. Mali praktično sportski aerodrom ima pistu koja je vrlo kratka, očigledno ne previše održavana, a kontrolni toranj je - kontejner podignut na prikolicu kamiona. Ni traga od zamornog check-in-a ili provere prtljaga – još jedno obeležje raja...

Grupu sačekuju lokalni organizatori puta – u mom slučaju sjajni Carlos, okretni  pedesetogodišnjak s očigledno puno iskustva u ovoj vrsti posla, i njegov mlađani pomoćnik Henrik - koji će onda sve učiniti da boravak bude maksimalno prijatan. Grupa je tog puta bila sastavljena uglavnom od mladih ljudi: jednu ekipu – najbrojniju - poslala je kompanija u kojoj su radili kao dodatnu nagradu za uloženi rad, ostali su valjda sami sebe poslali na dan uživanja. Carlos me inače odmah na početku predstavio kao jedinog stranca – što iz mog nepoznavanja španskog i nije bilo teško zaključiti – i to iz Evrope. Onda su me  tokom dana svi tretirali sa puno pažnje i dolazili da popričaju, uspostavljali komunikaciju na lošem engleskom i pokušavali da shvate odakle ja to dolazim. Pritom je sport opet bio od ključnog značaja da se Srbija kako-tako locira, pogotovo uz relativno sveže uspomene sa Svetskog fudbalskog prvenstva ("ahhh, Serbia and Montenegro!"). U svemu tome, svi su ostavljali prijatan utisak otvorenih i srdačnih ljudi – kao uostalom i velika većina Latinoamerikanaca koje sam prethodno imao prilike da upoznam u Meksiku, Nikaragvi ili Dominikanskoj Republici.

Na jedinom naseljenom ostrvu Gran Roque nalazi se malo istoimeno mesto, zapravo selo. Stotinak kućica tipične karipske arhitekture, koje se nude i za boravak sa rasponom cena od nekoliko desetina pa i do US$ 150 na dan, sve u najveselijim mogućim bojama, sa nekoliko prodavnica, uz pokoji restoran – i to je sve. Mesto ima ukupno oko 1,500 stanovnika koji se bave turizmom, ali i ribolovom. Posve logično – teško bi bilo i zamisliti da ljudi u takvom raju, recimo, sklapaju automobile ili rade neke kancelarijske poslove...

Prve trenutke po sletanju proveo sam gledajući velike pelikane kako vešto love ribu – leteći nekih 5-10 metara iznad mora i onda se obrušavajući skoro vertikalno kada bi ugledali plen. Sat vremena nakon sletanja krenuli smo u obilazak arhipelaga katamaranom koji je prihvatio celu grupu od nekih 50-tak ljudi. Otplovili smo do prvog ostrva (Nordisqui),  tu se ukotvili i odmah počeli sa morskim aktivnostima. Voda Karipskog mora je, naravno, raj za tako nešto: topla, prijatna, potpuno providna što plivanje/ronjenje uz mnogobrojne šarene ribice koje plivaju unaokolo činin neodoljivim - nakon ulaska u nju čovek jednostavno nema želju da  izađe ni nakon sat ili dva vremena... Naravno da je pritom trebalo biti jako oprezan sa suncem koje je nakon 9h počelo da peče punom snagom: tu su za tu svrhu bile kreme kojima sam se obilato mazao. Doduše nisam imao faktor 50 koji se u ovim predelima toplo preporučuje, ali kombinacija hlada, opreza i nešto slabije kreme ipak su odigrali svoju zaštitnu ulogu. Osim ovog standardnog kupanja nudilo se i ronjenje, uglavnom s maskom – sve se to moglo iznajmiti za nekih 15-tak EUR-a na dan u improvizovanoj radnji pored aerodroma. Onaj ko je bio za ozbiljnije, pravo ronjenje – sa odelom i punom opremom - mogao je to da organizuje sa drugom grupom.

Tokom tog višesatnog boravka dobili smo i odličan ručak – pečenu ribu sa prilogom i salatom što se sve – uz izbor pića, uključujući čak i karipske koktele - služilo na našem katamaranu. U ponudi je bio i jastog koga je trebalo dodatno platiti nekih dvadesetak dolara. Iz zadovoljnog izgleda nekolicine koja se odlučila za tu varijantu bilo je više nego jasno da je jastog bio dobar - no ni riba definitivno nije  zaostajala, potvrđivala su naša zadovoljna lica.

Put se nakon višesatnog odmora i kupanja na tom prvom ostrvu nastavio posetom narednom  (Madrizqui) koje je bilo podjednako lepo u kombinaciji belog peska i tirkiznog mora. To novo ostrvo je imalo i nekoliko kuća – bogataša i političara iz Venecuele, kako su mi objasnili. No kuće nisu bile ni velike ni pretenciozne i uklapale su se odlično u ambijent niskog tropskog rastinja na obali. Uz to, bile su i prazne tog dana tako da nisu nimalo narušavale utisak odsustva civilizacije. Zapravo jedino što je taj utisak donekle kvarilo jesu bili povremeni prolasci velikih čamaca sa snažnim motorima - ili čak i manjih jahti - ali i to je bilo dovoljno retko da ne poremeti ukupni sklad i tišinu...

Vreme je u takvom uživanju neumitno prolazilo i trebalo je oko četiri popodne krenuti nazad. Katamaran, nekih pola sata za povratak do Gran Roque-a i onda čekanje do poletanja aviona - u "čekaonici", kako se pretenciozno nazivao sasvim otvoren i popločan prostor koji su činila četiri stuba i krov...

Let nazad je bio podjednako udoban i brz, a noć je već padala kada smo ponovo dodirnuli pistu aerodroma u Caracasu. Lepa Luiza je čekala na dogovorenom mestu da me odveze nazad do hotela, nakon što smo uz malo muke startovali njenog još malo pa "old-timera"... Prelep dan se okončao prijatnom večerom ekipe s kojom sam inače putovao tim delom sveta i onda posetom jednom salsa klubu u Caracasu u kome se inače nigde ne ide pešice – čak ni po danu... Ali to je već tema neke druge priče.