Slavica je na listi za transplantaciju osam godina: "Psihološkinja me naučila da živim sa problemom"

"Na listi za transplantaciju jetre sam punih 8 godina, a pre toga se lečim od 24. godine. Imala sam dve hirurške intervencije, ali sve se svodi na jedno – potreban mi je novi organ kako bi se moje zdravstveno stanje poboljšalo", počinje Slavica svoju priču za Superženu.

Nataša Bekvalac podržala akciju portala B92.net: "Možeš i ti – BUDI BOLJA, BUDI BOLJE" VIDEO

Njena borba nije ni fizički, ali i psihički jednostavna. Za svakodnevne životne aktivnosti potrebna joj je pomoć drugih, a to za nju predstavlja veliko opterećenje.

"Četiri puta su me zvali za transplantaciju i četiri puta su me vratili. Ja ne mogu da dođem kući i da se ponašam najnormalnije, kao da mi život ne zavisi od toga. Što duže čekamo na transplantaciju jetre, to se naše vreme skraćuje. Takođe, ja imam drugih dijagnoza koje su posledica ciroze jetre. Ne mogu više sama da hodam, gubim ravnotežu. Nekad ne mogu da pričam, ne mogu da pišem, a i slabo vidim. Samo kad bih imala novu jetru, ja bih bila potpuno druga osoba", kaže ova hrabra žena.

Vožnja bicikla smanjuje nivo stresa i daje prostora umu "da diše"

"Imam porodicu – imam muža, imam dete i vi ne možete sa time da se nosite kao da vam nije ništa, jer zavisite od drugih. Moja porodica i ja ne možemo da idemo na put tamo gde bi oni želeli da idu, nego gde ja mogu. Ništa ne možete sami da uradite, a to je veliko opterećenje. Na svoju inicijativu sam počela da idem kod psihološkinje i ona mi je dosta pomogla. Naučila me kako da živim sa svojim zdravstvenim problemom", priča Slavica, te objašnjava da su joj muž i sin, takođe, veliki oslonac u životu.

"Od porodice sam uvek imala podršku. Ja sam svoju dijagnozu imala i pre nego što sam se udala. Kada su mi lekari postavili dijagnozu, moj sadašnji suprug i ja smo neko vreme bili razdvojeni. Onda smo se pomirili i kada je saznao za moje autoimuno oboljenje samo mi je rekao da to uopšte ne predstavlja prepreku za njega da budu zajedno. Ubrzo nakon toga, odlučila sam da rodim dete, iako mi lekari nisu preporučivali. Moja najveća želja mi je bila da se ostvarim kao majka. Hvala bogu, sve se završilo kako treba i mi sada imamo jednog sina."

Anastasija: "Malo brinemo jedni o drugima, preteško je kad nemate podršku; izlaz ipak postoji"

Kako kaže, postoje trenuci kad je besna, ljuta i nervozna. Kad plače i očekuje od lekara da "naprave neko čudo". Da, postoje trenuci u kojima bi volela da zna da će sutra opet da se probudi...

Joga olakšava simptome najblažih oblika depresije, ublažava anksioznost

"U tim trenucima moj muž me uvek sasluša, stalno mi govori – biće bolje, biće bolje, izguraćemo i ovo. Dočekala sam da mi moje rođeno dete, kad je on na poslu, dođe samo od kuće do bolnice. On mi spakuje sve što mi treba za bolnicu i donese. Znate, on ima 15 godina i ponosna sam kad znam da mi je dete završilo osnovnu školu, jer kad smo ga upisivali u vrtić, nisam bila sigurna da li ću dočekati da upiše osnovnu."

Za kraj našeg razgovora Slavica Obradović kaže da nikad nije odustala od života, jer ima cilj – da bude sa svojom porodicom.

"Vi morate sebi da postavite ciljeve i da idete ka njemu, a ne da legnete u krevet. I uvek govorim, jedan zalogaj bolničke hrane je uvek jedan korak napred. Moramo sami sebe da motivišemo."