Emocionalno ponižavanje u detinjstvu je siguran put do mentalnih poremećaja u odraslom dobu

Psihičko nasilje teško je prepoznati – kako u istraživanjima, tako i u praksi. Zato su naučnici Medicinskog fakulteta u Lajpcigu sproveli i detaljnu studiju o psihološkim efektima koje zlostavljanje, zanemarivanje i emocionalno maltretiranje imaju na decu i adolescente.

Primeri emocionalnog maltretiranja su kada roditelji svoju decu ekstremno ponižavaju, prete da će ih smestiti u dom ili ih okrivljuju za sopstvene psihičke probleme.

Fizičko nasilje između roditelja koje deca posmatraju takođe igra ključnu ulogu.

"Rezultati naše studije pokazuju da psihičko zlostavljanje ostavlja teške posledice, teže od svih drugih oblika maltretiranja", objasnio je autor studije dr Lars Vajt, koji predvodi grupu istraživača na Odeljenju za dečju i adolescentsku psihijatriju, psihoterapiju i psihosomatiku u Univerzitetskoj bolnici u Lajpcigu.

U studiji je učestovalo 778 dece i adolescenata. Čak 80 odsto njih prijavilo je da su iskusili psihičko nasilje, što znači da je ova vrsta nasilja najčešća kod dece. S tim u vezi, istraživači su dokazali i da od svih formi zlostavljanja, psihičko zlostavljanje ima najjači efekat na psihu dece i adolescenata, čak i u poređenju sa oblicima zlostavljanja kojima se posvećuje više pažnje, kao što je fizičko zlostavljanje.

Kod mlađe dece uzrasta 3 – 8 godina, emocionalno maltretiranje dovelo je prvenstveno do problema u ponašanju, dok kod adolescenata dovodi do depresije i anksioznih poremećaja.

Pored opsežnih intervjua, naučnici su analizirali dosijee iz kancelarija za brigu o mladima. Ti uzorci pokazali su da je 306 dece i adolescenata iskusilo psihičko maltretiranje, a 472 učesnika nije imalo to iskustvo.

Rezultati sugerišu da je rizik od razvoja mentalnih poremećaja nakon emocionalnog maltretiranja već povećan u ranom i srednjem detinjstvu, što naglašava potrebu za ranom intervencijom.

Što se tiče svakodnevnog života, psiholog dr Vajt naglašava:

"Moramo da edukujemo roditelje tako da češće uzimaju u obzir perspektivu deteta. Još pre 30 godina opšteprihvaćeno je mišljenje da decu treba ostaviti da plaču i da ono što dožive u detinjstvu ionako zaborave. Ali sve više dolazi do potpune promene u stavovima i razumevanja da moramo da dopremo do najmlađe dece kada pokazuju teške emocije, kao što su ljutnja ili tuga".