Šta je to slow food?

Sta je to slow food? „Mi smo ono sto jedemo”, reci su Karla Petrinija, osnivaca Pokreta spore hrane (Slow Food Movement) koji je nastao u Italiji 1986. godine. Nije nikakva filozofija priznati da smo usled tehnoloske revolucije postali toliko industrijalizovani i brzi da smo zaboravili da postujemo sebe cak i u smislu hrane, jedine stvari koje se ne mozemo odreci. Spora hrana je nastala kao odgovor na brzu hranu, ali se razvila u nesto mnogo vise od toga. Sada je to citav pokret, nastao kao bunt protiv otvaranja Mekdonalds restorana na Spanskim stepenicama u Rimu. Koliko nedeljno odvajamo vremena da zaista uzivamo u jelu? Da li smo hedonisti ako „nabacamo“ pola kilograma mesa sa majonezom u sebe i otkopcamo jedno dugme na pantalonama? Nismo. Da bismo bili hedonisti, potrebno je da uzitku damo dovoljno vremena i da zaista, ali zaista, osecamo hranu jer, „kada pojedemo parce sunke, ona postaje deo nas“, rekao je Petrini. Naravno, ostaje pitanje: Da li smo zadovoljniji tanjirom i stomakom punim do vrha ili ukusom koji to sve obavija? Sveli smo nepca na svega nekoliko ukusa. Razlikujemo samo slatko i slano, a potpuno samo zaboravili na nijanse – a to je ono sto zivot cini vrednim zivljenja i stomak vrednim punjenja. Zapravo, potreban nam je samo jedan mali korak kako bi izasli iz crno – bele zone ne bi li se nasli okruzeni svim bojama, i to ne samo u kuhinji. Restorani sa sporom hranom imaju posve drugaciju koncepciju od bilo kog restorana. U njima vam je kelner jelovnik, on vas uvodi u izbor i prilagodjava ga bas vama. Koliko je to prijatnije nego da stojite dok cekate pljeskavicu pred kioskom i verovatno u hodu jedete? Spora hrana nema predjelo, glavno jelo, dezert. Citava ideja je da vam cak i ono sto bismo nazvali predjelo bude pripremljeno kao glavno jelo ali u malim kolicinama, kako biste imali mesta za sva ostala glavna jela koja dolaze nesto kasnije, odnosno, kada zavrsite sa prvim tanjirom, drugi se tek priprema. Nema ustajalog senfa i pavlake niti sumnjivih jaja. Uz svaku porciju vam se nudi i odgovarajuce vino, kako bi se upotpunio hedonisticki princip. Spora hrana nudi sve sto nudi bilo koja ishrana - sve vrste mesa, morske plodove, ribe, voce i povrce, mesne preradjevine koje se koriste iskljucivo domace pripremljeni. Ne postoji nista sto ce vam zafaliti ako odvojite samo malo vise vremena za sebe. Koliko bi primamljivo bilo castiti cula, potazem od brokolija, rolnicom sa sosom od bundeve, biftekom u sosu od crvenog vina, salatom od jagode i rukole, rizotom sa tartufima, karpacom od hobotnice i recimo suvim kolacem od lesnika? Iako naizgled egzotican meni, uglavnom je sacinjen od namirnica koje su svakome dostupne ukoliko na trenutak odlucimo da se odvojimo od cevapa, pljeskavica i pomfrita. Slow food kao pokret oslanja se na nekoliko osnovnih principa, proizvodnja zdrave, nezagadjene i ukusne hrane koja je stvorena na zdrav i samoodrziv nacin u dobroj radnoj sredini; biodiverzitet takodje predstavlja jos jedan od glavnih stubova na kojima je pokret sazdan – zastita jedinstvenih vrsta namirnica karakteristicnih za odredjeno podrucje, od specijalnih sorti jabuka pa sve do malih lokalnih farmi koje uzgajaju zivotinjske vrste specificne za region u kome se nalaze. Sve ovo pomaze razvoj lokalnih proizvosaca i ucvrscuje veze sa lokalnom gastronomskom ponudom i nacinom na koji se ona prezentuje u restoranima. Kao veliki protivnik brze hrane, Slow food pokret udaljava se od modernih, industrijskih tehnika proizvodnje i obrade hrane, pesticida i herbicida kao i sveukupne mehanizacije i nedovoljno placenih radnika – stvari koje su odlika modernog, kapitalistickog drustva. Slow food predstavlja potpuno nov pristup, ne samo kada je priprema hrane u pitanju, koji konzumente pokusava da edukuje i zamisli o tome odakle hrana koju jedu dolazi u nadi da ce globalno uspeti, ne samo da promeni ono sta je u nasem tanjiru i kako do njega dolazi, da promeni nacin na koji percipiramo svet. Na samom kraju moramo sebe priupitati da li smo spremni da se upustimo u otkrivanje novih stvari koje su nam nadohvat ruke ili nam je lakse da samo pokupimo nesto sa polica u prodavnici i prepustimo se instant zivotu? Nacin zivota kojem robujemo nas je okrenuo brzoj hrani (fast food) toliko da taj problem nije samo hrana sa ulice vec i nacin na koji je jedemo, po svemu nezdrav, neprilagodjen i sa umanjenim uzivanjem. Izvor: B92 Foto: Simon Howden / FreeDigitalPhotos.net Nacin zivota kojem robujemo nas je okrenuo brzoj hrani (fast food) toliko da taj problem nije samo hrana sa ulice vec i nacin na koji je jedemo, po svemu nezdrav, neprilagodjen i sa umanjenim uzivanjem.

„Mi smo ono što jedemo”, reči su Karla Petrinija, osnivača Pokreta spore hrane (Slow Food Movement) koji je nastao u Italiji 1986. godine.

Nije nikakva filozofija priznati da smo usled tehnološke revolucije postali toliko industrijalizovani i brzi da smo zaboravili da poštujemo sebe čak i u smislu hrane, jedine stvari koje se ne možemo odreći.

Spora hrana je nastala kao odgovor na brzu hranu, ali se razvila u nešto mnogo više od toga. Sada je to čitav pokret, nastao kao bunt protiv otvaranja Mekdonalds restorana na Španskim stepenicama u Rimu.

Koliko nedeljno odvajamo vremena da zaista uživamo u jelu? Da li smo hedonisti ako „nabacamo“ pola kilograma mesa sa majonezom u sebe i otkopčamo jedno dugme na pantalonama? Nismo. Da bismo bili hedonisti, potrebno je da užitku damo dovoljno vremena i da zaista, ali zaista, osećamo hranu jer, „kada pojedemo parče šunke, ona postaje deo nas“, rekao je Petrini. Naravno, ostaje pitanje: Da li smo zadovoljniji tanjirom i stomakom punim do vrha ili ukusom koji to sve obavija?

Sveli smo nepca na svega nekoliko ukusa. Razlikujemo samo slatko i slano, a potpuno samo zaboravili na nijanse – a to je ono što život čini vrednim življenja i stomak vrednim punjenja. Zapravo, potreban nam je samo jedan mali korak kako bi izašli iz crno – bele zone ne bi li se našli okruženi svim bojama, i to ne samo u kuhinji.

Restorani sa sporom hranom imaju posve drugačiju koncepciju od bilo kog restorana. U njima vam je kelner jelovnik, on vas uvodi u izbor i prilagođava ga baš vama. Koliko je to prijatnije nego da stojite dok čekate pljeskavicu pred kioskom i verovatno u hodu jedete?

Spora hrana nema predjelo, glavno jelo, dezert. Čitava ideja je da vam čak i ono što bismo nazvali predjelo bude pripremljeno kao glavno jelo ali u malim količinama, kako biste imali mesta za sva ostala glavna jela koja dolaze nešto kasnije, odnosno, kada završite sa prvim tanjirom, drugi se tek priprema. Nema ustajalog senfa i pavlake niti sumnjivih jaja. Uz svaku porciju vam se nudi i odgovarajuće vino, kako bi se upotpunio hedonistički princip.

Spora hrana nudi sve što nudi bilo koja ishrana - sve vrste mesa, morske plodove, ribe, voće i povrće, mesne prerađevine koje se koriste isključivo domaće pripremljeni. Ne postoji ništa što će vam zafaliti ako odvojite samo malo više vremena za sebe.

Koliko bi primamljivo bilo častiti čula, potažem od brokolija, rolnicom sa sosom od bundeve, biftekom u sosu od crvenog vina, salatom od jagode i rukole, rižotom sa tartufima, karpaćom od hobotnice i recimo suvim kolačem od lešnika? Iako naizgled egzotičan meni, uglavnom je sačinjen od namirnica koje su svakome dostupne ukoliko na trenutak odlučimo da se odvojimo od ćevapa, pljeskavica i pomfrita.

Slow food kao pokret oslanja se na nekoliko osnovnih principa, proizvodnja zdrave, nezagađene i ukusne hrane koja je stvorena na zdrav i samoodrživ način u dobroj radnoj sredini; biodiverzitet takođe predstavlja još jedan od glavnih stubova na kojima je pokret sazdan – zaštita jedinstvenih vrsta namirnica karakterističnih za određeno područje, od specijalnih sorti jabuka pa sve do malih lokalnih farmi koje uzgajaju životinjske vrste specifične za region u kome se nalaze. Sve ovo pomaže razvoj lokalnih proizvošača i učvršćuje veze sa lokalnom gastronomskom ponudom i načinom na koji se ona prezentuje u restoranima.

Kao veliki protivnik brze hrane, Slow food pokret udaljava se od modernih, industrijskih tehnika proizvodnje i obrade hrane, pesticida i herbicida kao i sveukupne mehanizacije i nedovoljno plaćenih radnika – stvari koje su odlika modernog, kapitalističkog društva.

Slow food predstavlja potpuno nov pristup, ne samo kada je priprema hrane u pitanju, koji konzumente pokušava da edukuje i zamisli o tome odakle hrana koju jedu dolazi u nadi da če globalno uspeti, ne samo da promeni ono šta je u našem tanjiru i kako do njega dolazi, da promeni način na koji percipiramo svet.

Na samom kraju moramo sebe priupitati da li smo spremni da se upustimo u otkrivanje novih stvari koje su nam nadohvat ruke ili nam je lakše da samo pokupimo nešto sa polica u prodavnici i prepustimo se instant životu?