Odgovornost

Odgovornost Nenad Dimitrijevic Zasto je pitanje odgovornosti vazno za danasnju Srbiju (izlaganje odrzano na tribini organizacije Zene u crnom, Vlasotince, 14. septembar, 2006)    U naslovu nase danasnje tribine izrazen je stav da je pitanje odgovornosti za proslost vazno za danasnju Srbiju i sve njene gradjane. Odmah cu reci da se slazem. U mom izlaganju pokusacu da skiciram svoje vidjenje situacije u Srbiji i pokusacu da kazem kako razumem odgovornost i zasto mislim da je ona vazna.    Kad danas posmatramo nasu neposrednu proslost – ‘Milosevicevo vreme’ -  mi ne mozemo da budemo ravnodusni. Nase reakcije uvek su veoma emotivne. Na primer, setimo se jednog dogadjaja od pre sest meseci – sahrane Slobodana Milosevica. Oni ljudi ispred Skupstine ili oni ljudi u Pozarevcu bili su ujedinjeni jednom cudnom mesavinom emocija: tugom za umrlim, mrznjom prema onima koji ne tuguju za umrlim, te nekom vrstom prkosnog ponosa. Emocije je tih dana osecala i ona druga Srbija: mnogi se ljudi nisu stideli da sasvim nehriscanski kazu kako se raduju ovoj smrti; drugi su zalili smrt, ali samo zato sto su osecali bes zbog toga sto Milosevic nece biti osudjen. Dok su postovaoci osecali ponos zbog onog sto su videli kao velicinu Milosevicevog dela, ovi drugi osecali su zbog tog istog dela samo sramotu. dalje B92 Blog

Nenad Dimitrijević

Zašto je pitanje odgovornosti važno za današnju Srbiju

(izlaganje održano na tribini organizacije Žene u crnom, Vlasotince, 14. septembar, 2006)

   U naslovu naše današnje tribine izražen je stav da je pitanje odgovornosti za proslost važno za današnju Srbiju i sve njene građane. Odmah ću reći da se slažem. U mom izlaganju pokušaću da skiciram svoje viđenje situacije u Srbiji i pokušaću da kažem kako razumem odgovornost i zašto mislim da je ona važna.

   Kad danas posmatramo našu neposrednu prošlost – ‘Miloševićevo vreme’ -  mi ne možemo da budemo ravnodušni. Naše reakcije uvek su veoma emotivne. Na primer, setimo se jednog događaja od pre šest meseci – sahrane Slobodana Miloševića. Oni ljudi ispred Skupštine ili oni ljudi u Požarevcu bili su ujedinjeni jednom čudnom mešavinom emocija: tugom za umrlim, mržnjom prema onima koji ne tuguju za umrlim, te nekom vrstom prkosnog ponosa. Emocije je tih dana osecala i ona druga Srbija: mnogi se ljudi nisu stideli da sasvim nehriscanski kazu kako se raduju ovoj smrti; drugi su zalili smrt, ali samo zato sto su osecali bes zbog toga sto Milosevic nece biti osudjen. Dok su postovaoci osecali ponos zbog onog što su videli kao velicinu Miloševićevog dela, ovi drugi osecali su zbog tog istog dela samo sramotu.

dalje

B92 Blog