Ples na grobu

Ples na grobu Umro je Slobodan Milosevic i ta smrt kao da nas je silovito vratila u devedesete godine proslog veka. Njegove pristalice vise trijumfuju nego sto zale. Mrtvi vodja im je potrebniji nego kad je bio ziv. Njegovi protivnici su vise zbunjeni, nego spremni da prave neke politicke bilanse. Sa izuzetkom Vuka Draskovica, sve njih je smrt u haskoj celiji oterala u defanzivu pred onostranim. Nije lako dirati u mit, makar to bio samo plasticni Mesija. Za mnoge u Srbiji, koji su bili ravnodusni i pred Milosevicem i pred haskom predstavom, Sloba se simbolicki vratio ovde, kao neko ko nije dopustio da ga poraze u procesu. Hipoteza da „Hag ubija Srbe“, trosi se u nas kao parola uzaludnog otpora. Socijalisti tvrde da je „tamo” njihov predsednik „branio i odbranio Srbe i Srbiju”. Pojavile su se prve citulje koje pored postovanja u zalosti sadrze i neukusnu agitpropovsku beatifikaciju („Najveci sin”, i slicno). To bi moglo da bude shvatljivo preterivanje u tuzi, da se nije povampirila jos jedna kategoricna podela: na rodoljube i izdajnike. Svi koji su verovali da nas Sloba iz tamnice, a posebno sada, vodi negde sigurnom rukom, to su patriote. Ovi drugi sumnjaju u to, i zato su „izdali” taj tamnicko-nekrofilni svet. Jedna televizija je, u skladu s najavom takve podele, organizovala pravi mali pogreb u studiju. Toaleta voditeljke, samrtna atmosfera i trijumfalna patnja jednomislecih gostiju u crnim odelima, odvela je gledaoce koji su sve to istrpeli pravo u srce tame. Za coveka takve biografije, kontekst smrti je mozda bio neizbezan. Hag je to razumeo kao „neprijatnost” i odmah pojacao pritiske na Srbiju. Ovde su se radikali, kao i svih godina pre, kad smo isli iz poraza u poraz, pokazali kao savrseni potrosaci informacije koja prekida sve druge. Ali je njihov politicki marketing samo malo oplaknut, uzet iz proslosti, koja za njih i te kako traje. Zbog smrti Milosevica tamo, oni optuzuju sve ovde. Oni traze da se ponosito vratimo u izolaciju i prekid saradnje „sa svima koji nas ubijaju!” Bez odgovora sta posle i sta umesto toga. I svima su otvoreno rekli koliko je ovde izdajnika po glavi stanovnika, pa su ih prozivali gde god su stigli. A stigli su svuda. Neko je uocio da nam se vratio „govor mrznje“, koji mozda nigde nije ni odlazio. Licitacija s mestom i prirodom moguce sahrane, sama je po sebi politicka pijaca. Trazi se najbolji nacin za poslednju upotrebu Milosevica. Ivica Dacic zeli da njegov predsednik bude pokopan u Beogradu, „kako bi to bila velika politicka manifestacija!“ Postovanje prema Slobodanu Milosevicu zahtevalo bi pogreb bez upotrebe pokojnika. On je sada samo mrtav covek koji vise nista ne moze da odbije svojim zivim trabantima, zeljnim bar parceta preostale slave. Bez njega, takvi ne postoje, pa mu zato sada i plesu po svezem grobu. Postovanje prema Slobodanu Milosevicu zahtevalo bi pogreb bez upotrebe pokojnika. On je sada samo mrtav covek koji vise nista ne moze da odbije svojim zivim trabantima, zeljnim bar parceta preostale slave. Bez njega, takvi ne postoje, pa mu zato sada i plesu po svezem grobu

Umro je Slobodan Milošević i ta smrt kao da nas je silovito vratila u devedesete godine prošlog veka. Njegove pristalice više trijumfuju nego što žale. Mrtvi vođa im je potrebniji nego kad je bio živ. Njegovi protivnici su više zbunjeni, nego spremni da prave neke političke bilanse. Sa izuzetkom Vuka Draškovića, sve njih je smrt u haškoj ćeliji oterala u defanzivu pred onostranim. Nije lako dirati u mit, makar to bio samo plastični Mesija.

Za mnoge u Srbiji, koji su bili ravnodušni i pred Miloševićem i pred haškom predstavom, Sloba se simbolički vratio ovde, kao neko ko nije dopustio da ga poraze u procesu. Hipoteza da „Hag ubija Srbe“, troši se u nas kao parola uzaludnog otpora. Socijalisti tvrde da je „tamo” njihov predsednik „branio i odbranio Srbe i Srbiju”. Pojavile su se prve čitulje koje pored poštovanja u žalosti sadrže i neukusnu agitpropovsku beatifikaciju („Najveći sin”, i slično).

To bi moglo da bude shvatljivo preterivanje u tuzi, da se nije povampirila još jedna kategorična podela: na rodoljube i izdajnike. Svi koji su verovali da nas Sloba iz tamnice, a posebno sada, vodi negde sigurnom rukom, to su patriote. Ovi drugi sumnjaju u to, i zato su „izdali” taj tamničko-nekrofilni svet. Jedna televizija je, u skladu s najavom takve podele, organizovala pravi mali pogreb u studiju. Toaleta voditeljke, samrtna atmosfera i trijumfalna patnja jednomislećih gostiju u crnim odelima, odvela je gledaoce koji su sve to istrpeli pravo u srce tame.

Za čoveka takve biografije, kontekst smrti je možda bio neizbežan. Hag je to razumeo kao „neprijatnost” i odmah pojačao pritiske na Srbiju. Ovde su se radikali, kao i svih godina pre, kad smo išli iz poraza u poraz, pokazali kao savršeni potrošači informacije koja prekida sve druge.

Ali je njihov politički marketing samo malo oplaknut, uzet iz prošlosti, koja za njih i te kako traje. Zbog smrti Miloševića tamo, oni optužuju sve ovde. Oni traže da se ponosito vratimo u izolaciju i prekid saradnje „sa svima koji nas ubijaju!” Bez odgovora šta posle i šta umesto toga. I svima su otvoreno rekli koliko je ovde izdajnika po glavi stanovnika, pa su ih prozivali gde god su stigli. A stigli su svuda.

Neko je uočio da nam se vratio „govor mržnje“, koji možda nigde nije ni odlazio.

Licitacija s mestom i prirodom moguće sahrane, sama je po sebi politička pijaca. Traži se najbolji način za poslednju upotrebu Miloševića. Ivica Dačić želi da njegov predsednik bude pokopan u Beogradu, „kako bi to bila velika politička manifestacija!“

Poštovanje prema Slobodanu Miloševiću zahtevalo bi pogreb bez upotrebe pokojnika. On je sada samo mrtav čovek koji više ništa ne može da odbije svojim živim trabantima, željnim bar parčeta preostale slave. Bez njega, takvi ne postoje, pa mu zato sada i plešu po svežem grobu.