Kosovo i Metohija: dilema bez rešenja

Kosovo i Metohija: dilema bez resenja Cinjenica da su resenja na stolu, a da srpska i albanska strana jos nisu razmenile nijednu rec o statusu Kosova, potvrdjuje tezu da se mozda i nema o cemu razgovarati. Donekle sve to lici na licitaciju gde se obe strane nadmecu koja ce da da bolju ponudu. Albanci su svoju ponudu dali jos pre vise od 20 godina, kada su poceli svoju „borbu za samostalnost“ dok je Kosovo i Metohija jos uvek bilo autonomna pokrajina. Znaci, cilj nije menjan samo su se sredstva za ostvarenje tog cilja promenila. Proteklih tridesetak godina to su bile demonstracije, bojkot institucija, a sada je to borba kroz institucije. Kod Srba je situacija pak mnogo drugacija. Cilj jos uvek nije jasno definisan, kao ni sredstva. Dokument koji je trebalo da definise cilj, Rezolucija o politickom resenju buduceg statusa Kosova i Metohije, pored mnogo opstih mesta koja govore o postovanju medjunarodnog prava i prava manjina, definise kao resenje sustinsku autonomiju. Ta autonomija, kako tvrde u Beogradu ne bi mnogo toga promenila, ali bi Albancima nametnula da je Kosovo, ipak deo Srbije. To predvidja, kako mnogo puta ponavljaju beogradski zvanicnici, i Rezolucija 1244 SB UN, koja potice iz Milosevicevog rezima. Ali, Rezolucija nije jedini dokument o resenju statusa Kosova. Za razliku od nepodeljenosti Albanaca, Srbi su i na problemu statusa Kosova i Metohije podeljeni. Vlada je dala Rezoluciju, a predsednik Srbije svoje vidjenje o formiranju entiteta, gde bi srpski imao specijalne veze sa Srbijom. Iako Vlada i predsednik tvrde da tu nema razlike, cinjenice pokazuju suprotno i samim tim urusavaju poziciju Srbije u pregovorima. Naime, ako ne mozemo sami medjusobno da se dogovorimo sta zelimo od Kosova u globalnom smislu, kako onda mozemo sa Albancima da se dogovorimo koje selo ili naselje ce pripasti odredjenoj opstini u okviru decentralizacije Kosova. Ipak, u srpskoj poziciji postoji i svetla tacka u stavu da se do statusa Kosova mora doci kroz pregovore, a ne preko rata. Pregovore nalaze prvenstveno politicka kultura, ali i namece medjunarodna zajednica pa nam tako izbor mozda i nije ostavljen. Jer, ako bi slusali vecinu u Srbiji, koja podrzava Srpsku radikalnu stranku, ali i vecinu Srba na Kosovu, nacin da dodjemo do cilja bi bio potpuno drugaciji. Dovoljno je da „vratimo srpsku vojsku i policiju na svetu srpsku zemlju Kosovo i Metohiju“. Medjutim, niko ne razmislja, mislim prvenstveno na Srbe koji zive na Kosovu i Metohiji, da nas je ta recenica, kao i ona „Niko vas ne sme da bije“ dovela do ovde gde smo sad. Prosta racunica izgleda ovako – Albanci traze nezavisnost, Srbi nude sustinsku autonomiju ili entitetsko resenje Kosova i Metohije. Ova racunica, iako bi trebalo, nema nijednu dodirnu tacku. Toga nema ni u mnogo prostijim problemima poput onog sa elektricnom energijom. I tu Albanci svake godine ponavljaju da Srbi moraju da potpisu ugovore sa KEK-om ( Kosovska elektroenergetska korporacija) i pocnu da placaju struju, dok se Srbi sete toga tek kada zima stigne. I onda krene prebacivanje lopte iz dvoriste u drugo dvoriste, a problem je sve veci i veci. Onda politicari mogu da se „gadjaju“ krivicom za takvo stanje, a Srbi na Kosovu su samo gledaoci utakmice, u kojoj ne mogu cak ni da zaigraju na trenutak. Taj primer moze da ukaze kako ce izgledati rasprave srpske i albanske strane i u drugim problemima koje na kraju treba da dovedu do resenja statusa Kosova i Metohije. Ipak, to nece biti tako jednostavno, jer je taj problem mnogo veci, a samim tim i zanimljiviji i za medjunarodnu zajednicu. Kod struje problem je nekoliko hiljada Srba, a kod statusa su u pitanju osnove medjunarodnog prava, na koje se sve zemlje pozivaju. Zbog toga je i doslo do neke vrste podeljenosti u Kontakt grupi, koja ce zbog svojih clanica biti jedan od odlucujucih faktora. Tako je Rusija trazila univerzalni karakter tog resenja, a ostali su to odbili. Ipak, Rusija to ne cini zarad Srbije, kako su cesto skloni da to protumace oni koji tvrde da su Srbi i Rusi braca, sto je do sada mnogo puta demantovano. Rusija tu zeli da ostvari svoje interese, kako bi posle resila probleme sa Cecenijom i ostalim spornim podrucjima nekadasnjeg SSSR-a. S druge strane, Amerika potpuno otvoreno, kao i ranije, ulazi u celu utakmicu i jasno najavljuje da je pregovore moguce zavrsiti do kraja godine. Moglo bi se reci da na poziciju SAD dodatno utice i jak albanski lobi, koji je vec jednom uspesno okoncao misiju, kada je doslo do bombardovanja 1999. godine. U trci dve velike sile, SAD i Rusije, Evropa za sada ima ulogu „plavih slemova“. Ta uloga na prvi pogled deluje nelogicno kada se ima u vidu cinjenica da bi Evropa tj. EU trebalo da preuzme glavnu rec na Kosovu kada se pregovori zavrse. Ipak mozda nas takvom pasivnoscu Evropa vraca na pocetak teze – da se ustvari nema o cemu razgovarati. Status Kosova Kosovo i Metohija je svakako najbolniji i najtrajniji problem koji Srbija ima, a koji ce uskoro morati da dobije kakav-takav epilog. Za razliku od pre, kada smo taj problem „resavali“ samostalno, bez potrebe da ikoga pitamo za savet, sada su pozicije izmenjene i osim Srbije, u igri su privremene institucije Kosova na cijem celu se nalaze Albanci i Medjunarodna zajednica. Kosovo i Metohija je svakako najbolniji i najtrajniji problem koji Srbija ima, a koji ce uskoro morati da dobije kakav-takav epilog. Za razliku od pre, kada smo taj problem „resavali“ samostalno, bez potrebe da ikoga pitamo za savet, sada su pozicije izmenjene i osim Srbije, u igri su privremene institucije Kosova na cijem celu se nalaze Albanci i Medjunarodna zajednica.

Činjenica da su rešenja na stolu, a da srpska i albanska strana još nisu razmenile nijednu reč o statusu Kosova, potvrđuje tezu da se možda i nema o čemu razgovarati. Donekle sve to liči na licitaciju gde se obe strane nadmeću koja će da da bolju ponudu. Albanci su svoju ponudu dali još pre više od 20 godina, kada su počeli svoju „borbu za samostalnost“ dok je Kosovo i Metohija još uvek bilo autonomna pokrajina. Znači, cilj nije menjan samo su se sredstva za ostvarenje tog cilja promenila. Proteklih tridesetak godina to su bile demonstracije, bojkot institucija, a sada je to borba kroz institucije. Kod Srba je situacija pak mnogo drugačija. Cilj još uvek nije jasno definisan, kao ni sredstva. Dokument koji je trebalo da definiše cilj, Rezolucija o političkom rešenju budućeg statusa Kosova i Metohije, pored mnogo opštih mesta koja govore o poštovanju međunarodnog prava i prava manjina, definiše kao rešenje suštinsku autonomiju. Ta autonomija, kako tvrde u Beogradu ne bi mnogo toga promenila, ali bi Albancima nametnula da je Kosovo, ipak deo Srbije. To predviđa, kako mnogo puta ponavljaju beogradski zvaničnici, i Rezolucija 1244 SB UN, koja potiče iz Miloševićevog režima. Ali, Rezolucija nije jedini dokument o rešenju statusa Kosova. Za razliku od nepodeljenosti Albanaca, Srbi su i na problemu statusa Kosova i Metohije podeljeni. Vlada je dala Rezoluciju, a predsednik Srbije svoje viđenje o formiranju entiteta, gde bi srpski imao specijalne veze sa Srbijom. Iako Vlada i predsednik tvrde da tu nema razlike, činjenice pokazuju suprotno i samim tim urušavaju poziciju Srbije u pregovorima. Naime, ako ne možemo sami međusobno da se dogovorimo šta želimo od Kosova u globalnom smislu, kako onda možemo sa Albancima da se dogovorimo koje selo ili naselje će pripasti određenoj opštini u okviru decentralizacije Kosova. Ipak, u srpskoj poziciji postoji i svetla tačka u stavu da se do statusa Kosova mora doći kroz pregovore, a ne preko rata. Pregovore nalaže prvenstveno politička kultura, ali i nameće međunarodna zajednica  pa nam tako izbor možda i nije ostavljen. Jer, ako bi slušali većinu u Srbiji, koja podržava Srpsku radikalnu stranku, ali i većinu Srba na Kosovu, način da dođemo do cilja bi bio potpuno drugačiji. Dovoljno je da „vratimo srpsku vojsku i policiju na svetu srpsku zemlju Kosovo i Metohiju“. Međutim, niko ne razmišlja, mislim prvenstveno na Srbe koji žive na Kosovu i Metohiji, da nas je ta rečenica, kao i ona „Niko vas ne sme da bije“ dovela do ovde gde smo sad.

Prosta računica izgleda ovako – Albanci traže nezavisnost, Srbi nude suštinsku autonomiju ili entitetsko rešenje Kosova i Metohije. Ova računica, iako bi trebalo, nema nijednu dodirnu tačku. Toga nema ni u mnogo prostijim problemima poput onog sa električnom energijom. I tu Albanci svake godine ponavljaju da Srbi moraju da potpišu ugovore sa KEK-om ( Kosovska elektroenergetska korporacija) i počnu da plaćaju struju, dok se Srbi sete toga tek kada zima stigne. I onda krene prebacivanje lopte iz dvorište u drugo dvorište, a problem je sve veći i veći. Onda političari mogu da se „gađaju“ krivicom za takvo stanje, a Srbi na Kosovu su samo gledaoci utakmice, u kojoj ne mogu čak ni da zaigraju na trenutak.

Taj primer može da ukaže kako će izgledati rasprave srpske i albanske strane i u drugim problemima koje na kraju treba da dovedu do rešenja statusa Kosova i Metohije. Ipak, to neće biti tako jednostavno, jer je taj problem mnogo veći, a samim tim i zanimljiviji i za međunarodnu zajednicu. Kod struje problem je nekoliko hiljada Srba, a kod statusa su u pitanju osnove međunarodnog prava, na koje se sve zemlje pozivaju. Zbog toga je i došlo do neke vrste podeljenosti u Kontakt grupi, koja će zbog svojih članica biti jedan od odlučujućih faktora. Tako je Rusija tražila univerzalni karakter tog rešenja, a ostali su to odbili. Ipak, Rusija to ne čini zarad Srbije, kako su često skloni da to protumače oni koji tvrde da su Srbi i Rusi braća, što je do sada mnogo puta demantovano. Rusija tu želi da ostvari svoje interese, kako bi posle rešila probleme sa Čečenijom i ostalim spornim područjima nekadašnjeg SSSR-a. S druge strane, Amerika potpuno otvoreno, kao i ranije, ulazi u celu utakmicu i jasno najavljuje da je pregovore moguće završiti do kraja godine. Moglo bi se reći da na poziciju SAD dodatno utiče i jak albanski lobi, koji je već jednom uspešno okončao misiju, kada je došlo do bombardovanja 1999. godine. U trci dve velike sile, SAD i Rusije, Evropa za sada ima ulogu „plavih šlemova“. Ta uloga na prvi pogled deluje nelogično kada se ima u vidu činjenica da bi Evropa tj. EU trebalo da preuzme glavnu reč na Kosovu kada se pregovori završe. Ipak možda nas takvom pasivnošću Evropa vraća na početak teze – da se ustvari nema o čemu razgovarati.