Ivana Stankovac je u devetom mesecu izgubila bebu, ali... ovo je priča o veri i neočekivanoj sreći

"Moja supruga je super žena. Zašto? Zato što mi je rodila ćerku, najdivnije biće. Ali, borba koju je vodila nije bila ni malo laka. U braku smo od 2017. godine. Saznali smo da ćemo postati roditelji u martu 2019. i čekali smo dečaka Bogdana. Cela trudnoća protekla je u najboljem redu. Termin je bio 30. novembar, a 15. novembra, bili smo na redovnoj kontroli i sve je bilo u redu. Sutradan, gubimo bebu. Kako su doktori rekli, razlog je tzv. pravi čvor na pupčaniku, retki slučajevi, koji ne mogu da se vide na ultrazvuku. Prirodno se porađala, više od 12 sati, znajući da će doći kući praznih ruku. Nakon 3 meseca ostala je u drugom stanju. Ne znam kako je smogla snage, ni psihički ni fizički... 9 meseci kasnije rodila se Teodora. Ovo je ukratko i siguran sam da ćete celu priču želeti da čujete od nje."

Ovo je jedno od prvih pisama koje smo dobili kada je objavljena akcija "Biramo super žene", a koje je poslao Denis Stankovac iz Obrenovca.

I javili smo se odmah. I čuli Ivanu Stankovac (31), suprugu, majku, pravnicu po zanimanju, čija priča nikog ne ostavlja ravnodušnim. Ova hrabra žena izgubila je bebu dve nedelje pred porođaj zbog pravog čvora na pupčaniku.

A priča počinje u Budvi 2015. godine, gde su se Ivana i Denis upoznali, iako su oboje iz Obrenovca. Počeli su da izlaze i venčali su se 2017. godine. Oboje su želeli brzo da imaju decu, ali je ona ostala u drugom stanju tek 2019. godine. Kada su Ivana i njen suprug saznali da čekaju dečaka, njihovoj sreći nije bilo kraja.

"Izabrali smo ime Bogdan i što se tiče same trudnoće, sve je proticalo u najboljem redu. Išla sam redovno na kontrole, preglede, ultrazvuk, šetala sam se, odmarala. Baš sve kako treba. Očekivali smo bebu i zakazani termin za porođaj 30. novembra. Otišli smo na regularan pregled 15. novembra, gde nam je saopšteno da je sve u redu. Bili smo na CTG-u, čak sam dobila i crno-belu fotografiju bebe. Vratili smo se kući, ručala sam, šetala, odmarala", priča nam Ivana.

"Osećala sam se kao mrtav čovek koji hoda"

Ipak, sutradan je primetila da nešto nije u redu: "Bila je subota, 16. novembar, suprug je otišao na posao, a ja sam primetila da ne osećam pokrete bebe. Zvala sam i mamu i posle razgovora sa njom, iako su mi svi govorili da ne brinem, tako, oko 14 h, počela sam da paničim i pozvala sam muža. Rekla sam da idemo odmah na kliniku. Imala sam predosećaj da nešto nije u redu", obasnila je.

Stigli su u kliniku, odmah je stavljena na CTG i medicinska sestra saopštila je nešto što nijedna majka nikada ne bi želela da čuje:

"Rekla je da ne može da vidi srčanu radnju i ja sam bukvalno znala da nešto nije u redu. Odmah su me prebacili u drugu sobu i posle još pregleda, konstatovali su mi da nema srčane radnje. Taj osećaj, to saznanje da ne kuca srce bebe, ja ne znam kako da objasnim. Samo 24 sata ranije sve je bilo u redu. A sada mi govore da beba nije živa i da uzrok smrti može da se sazna kada beba izađe. Od silnog šoka, osećala sam se kao mrtav čovek koji hoda", vrlo emotivno priča Ivana.

Niz teških i potresnih momenata se nastavlja i, kako nam je rekla, još jedan izrazito težak trenutak bio je kada je saopštila mužu da beba nije živa: "Prišla sam mu, gledao me očima punih nade. To je trenutak kada očekuje od mene da mu kažem da je sve u redu. A ja mu saopštavam da smo izgubili bebu. Počeo je da plače, postavljao mi more pitanja. Ja ga smirujem, mirna sam, on ne može da dođe sebi", prepričava potresnu scenu ova hrabra žena.

Čekao ju je još jedan težak trenutak. Trebalo je da rodi bebu koja nije živa. Mislila je da će biti rađen carski rez, ali joj je saopšteno da neće.

"Bila je nedelja, u 8 h ujutru stavili su me u boks, dali epidural, indukciju. Ceo proces je trajao do 2 h ujutru, kada sam se porodila, epidural i nije delovao, osećala sam bol prilikom porođaja, ali taj fizički bol je ništa naspram psihičkog. Kada su me porodili, pitali su me da li želim da vidim dete. Ja... ja nisam mogla", setila se kroz suze ove teške situacije.

Porodici je saopšteno da je uzrok smrti pravi čvor na pupčaniku, koji se ne vidi na ultrazvuku i da su to retki slučajevi: "Teško mi je bilo jako da se vidim sa mojima, roditeljima, da im saopštim sve ovo. Teško mi je bilo kad sam videla mog tatu i njegovo lice i njegovu nemoć, kao da je skriven iza nekog stuba", plačući nam govori.

Ivana je sve vreme pokušavala da ostane pribrana, jer joj je bilo bitno da je njeni roditelji i muž ne vide tako potresenu: "Pokušala sam da im objasnim da sam mlada, da se suprug i ja volimo i da ćemo se svi ponovo videti u drugačijoj situaciji".

Nakon svega ovoga, izlazak iz porodilišta "Narodni front" je bio izrazito emotivan: "Izašla sam iz Fronta praznih ruku. Ruke i noge nisam osećala, čovek tek tad shvati koliko je jak i koliko može da izdrži", obašnjava Ivana.

Kod kuće ju je čekao oporavak i rekla je da su ona i muž posle ovog nemlilog događaja imali uspone i padove: "U takvim situacijama vi ili ojačate zajedno ili ne uspete. Nas je ova situacija ojačala", kazala je.

Foto: Privatna arhiva

Oporavak je išao polako. Ivana je razgovarala sa doktorom koji joj je rekao da bi trebalo da radi na bebi kada se bude osećala stabilno fizički i psihički, pokušavala je da se vrati u normalu. Počela je i da trenira u teretani zajedno sa sestrom:

"U februaru 2020. godine sam primetila da mi mesečni ciklus izostaje. Uradila sam dva testa za trudnoću, ali su bili negativni. Sredinom februara muž i ja smo rešili da posetimo manastir Tumane kod Golupca, tu nam je je sveštenik očitao molitvu za potomstvo. Kada sam došla kući, htela sam da idem na trening, ali me moja sestra savetovala da to ne radim i da ponovo uradim test za trudnoću. To sam ujutru učinila. I gle, pojavile su se crte koje ukazuju na trudnoću! Probudila sam Denisa jer nisam mogla da verujem. I on mi kaže: "Pa ti si u drugom stanju", rekla je.

Ivana tada nije znala kako da se ponaša: "U tom trenutku nisam znala da li smem da se radujem, bar mali osmeh da pustim. Odmah sam se čula sa doktorom, uradili smo analize, testove i trudnoća je potvrđena", srećno nam govori mama.

"Bitno je da se veruje. U šta god. Ali da se veruje"

Priznala je da je strah bio prisutan i da je bivala sve uplašenija kako se bližio termin za porođaj.

"Jesam se donekle plašila. Ne u velikoj meri, ali jesam. Shvatila sam da sve što je bilo u mojoj moći, odradila sam, i sve što nije do nas nije do nas. Gledala sam da se opustim, trudila sam se da izguram trudnoću što je najbolje moguće. Od septembra sam bila u bolnici. Stanje se pratilo uredno i postalo mi je i teško jer sam se prisećala prethodnog iskustva. Moja doktorka je odlučila da će porođaj biti carskim rezom i ja sam želela da me skroz uspavaju. Ipak, divni anesteziolog me posavetovao da to ne uradim. Iskreno, jako sam se plašila da neću čuti plač bebe. Ikona i krstić su bili sa mnom sve vreme, pristala sam da se uradi porođaj carskim rezom bez totalnog uspavljivanja i kad sam čula plač bebe, da je živa i zdrava, bila je to velika sreća. Velika. Rodila se naša Teodora."

Od oktobra 2020. godine, kada je rođena Tedora, počeo im je najlepši period života: "Tokom ovog iskustva, muž je bio velika podrška. Imali smo jako teške trenutke, teško smo se nosili sa situacijom, ali to je sve normalno, to nas je zbližilo. Velika podrška je i moja porodica, sestra. Ako me pitate za savet za sve žene koje su imale slično iskustvo - bitno je da veruje. U šta god. Ali da veruje. Sve se dešava sa razlogom. Mojoj prvoj bebi nije bilo suđeno da živi, ali je Teodora sada tu", rekla nam je hrabra Ivana.