Koraci ka zabrani trgovine organima

Vodeći zvaničnik Svetske zdravstvene organizacije zadužen za probleme transplantacije Lik Noel kaže da bi te mere mogle da smanje tzv. "transplantacioni turizam", koji podrazumeva putovanja u inostranstvo radi kupovine ili prodaje organa živih davalaca, najčešće stanovnika zemalja u razvoju, izveštava AP.

SZO pohvalio nove korake koje Kina i Pakistan cine na suzbijanju prodaje ljudskih organa radi zarade. Vodeci zvanicnik Svetske zdravstvene organizacije zaduzen za probleme transplantacije Lik Noel kaze da bi te mere mogle da smanje tzv. "transplantacioni turizam", koji podrazumeva putovanja u inostranstvo radi kupovine ili prodaje organa zivih davalaca, najcesce stanovnika zemalja u razvoju, izvestava AP. Koraci ka zabrani trgovine organima Kina je najvece trziste za tu vrstu trgovine, a Pakistan je na drugom mestu. Kineski drzavni savet je u martu usvojio zakon kojim se zabranjuje prodaja organa. U Pakistanu, nacrt vladine uredbe kojom se zabranjuje ta vrsta trgovine sada proucavaju eksperti za ustavno pravo, a potom bi trebalo da ga odobri parlament. Prema recima Noela, u Kini se godisnje proda na hiljade ljudskih organa. Vecina medicinskih strucnjaka, kako podseca agencija AP, smatra da je prodaja organa neetican cin, dok manjina misli da je takva praksa u principu u redu, samo je treba bolje regulisati. U SZO procenjuju da samo 10 odsto ljudi u svetu kojima je potrebno presaditi organ ima srecu da ga dobije, a broj zainteresovanih je u porastu. Tokom 2005. u svetu je presadjeno 66.000 bubrega, 21.000 jetri i 6.000 srca. Pri tom su u 10 odsto slucajeva presadjivanja bilo primalac, bilo davalac organa putovali, obicno da bi izbegli zakonske propise u svojoj zemlji. Na internetu se oglasavaju "paket aranzmani" za presadjivanje bubrega po ceni od 9.000 do 15.000 evra. U cenu je uracunat i sedmodnevni bolnicki boravak u zemlji u kojoj se obavlja transplantacija. U Pakistanu, davaocu se za bubreg nudi ispod 2.000 evra, s tim sto posrednik uzima polovinu sume. "To je strasna eksploatacija, namamiti ih da daju bubreg za sumu novca koja njima izgleda ogromna", kaze Noel. Organizacije za zastitu ljudskih prava isticu da je u Kini trgovina ljudskim organima cist biznis i da se malo paznje poklanja medicinskoj etici. Navodi se da su mnogi od doniranih organa pripadali kaznjenicima nad kojima je izvrsena smrtna kazna i koji nisu dali svoj pristanak. Kineski zvanicnici ne poricu da je bilo i takvih slucajeva, ali tvrde da su oni izuzetno retki. Noel pretpostavlja da ce, zbog mnogo vece potraznje od ponude, crno trziste ljudskih organa nastaviti da postoji i u Kini i u Pakistanu i posto se takva trgovina zabrani.

Kina je najveće tržište za tu vrstu trgovine, a Pakistan je na drugom mestu.

Kineski državni savet je u martu usvojio zakon kojim se zabranjuje prodaja organa. U Pakistanu, nacrt vladine uredbe kojom se zabranjuje ta vrsta trgovine sada proučavaju eksperti za ustavno pravo, a potom bi trebalo da ga odobri parlament.

Prema rečima Noela, u Kini se godišnje proda na hiljade ljudskih organa.

Većina medicinskih stručnjaka, kako podseća agencija AP, smatra da je prodaja organa neetičan čin, dok manjina misli da je takva praksa u principu u redu, samo je treba bolje regulisati.

U SZO procenjuju da samo 10 odsto ljudi u svetu kojima je potrebno presaditi organ ima sreću da ga dobije, a broj zainteresovanih je u porastu.

Tokom 2005. u svetu je presađeno 66.000 bubrega, 21.000 jetri i 6.000 srca. Pri tom su u 10 odsto slučajeva presađivanja bilo primalac, bilo davalac organa putovali, obično da bi izbegli zakonske propise u svojoj zemlji.

Na internetu se oglašavaju "paket aranžmani" za presađivanje bubrega po ceni od 9.000 do 15.000 evra. U cenu je uračunat i sedmodnevni bolnički boravak u zemlji u kojoj se obavlja transplantacija.

U Pakistanu, davaocu se za bubreg nudi ispod 2.000 evra, s tim što posrednik uzima polovinu sume. "To je strašna eksploatacija, namamiti ih da daju bubreg za sumu novca koja njima izgleda ogromna", kaže Noel.

Organizacije za zaštitu ljudskih prava ističu da je u Kini trgovina ljudskim organima čist biznis i da se malo pažnje poklanja medicinskoj etici.

Navodi se da su mnogi od doniranih organa pripadali kažnjenicima nad kojima je izvršena smrtna kazna i koji nisu dali svoj pristanak. Kineski zvaničnici ne poriču da je bilo i takvih slučajeva, ali tvrde da su oni izuzetno retki.

Noel pretpostavlja da će, zbog mnogo veće potražnje od ponude, crno tržište ljudskih organa nastaviti da postoji i u Kini i u Pakistanu i pošto se takva trgovina zabrani.