Kada se svađam sa partnerom, on me uvek osuđuje: Zašto sam ja uvek krivac?

GČ: I jesi kriva! Kriva si što to trpiš toliko dugo i ništa nisi preduzela da rešiš svoj problem! Doduše u suštini je to problem tvog partnera, ali kako si pristala na tu „igru", to je postao i tvoj problem. A sada je samo tvoj. On ga se „rešio" tako što si ga ti preuzela na svoja pleća. Mudrice!

Sada i kada budeš u pravu, opet si pogrešila za njega. I za sebe!

Kapiraš svoju situaciju?!

Prvo, zašto si još sa osobom za koju si za sve kriva? Ljubav?! Ne, draga moja Selma, nego tvoja zaostalost i kukavičluk! Kukavičluk da promeniš sebe na bolje, da budeš voljena i da voliš, da budeš čovek, a ne „silovani Bambi"! To što ste idalje zajedno, ne znači da je razlog tome ljubav, već navika ili kompleksi niže vrednosti. Kod oboje!

Drugo, zaboravi i na reč i značenje te reči - ljubav. Kod vas ona ne stanuje. Kod vas stanuje nepoštovanje i nerazumevanje.

Niti te on poštuje, niti ti sebe poštuješ! I obrnuto!

Treće, da li si pokušala da sa njim rešiš tu sitauciju, da vidiš odakle njegovi i tvoji kompleksi? Da li samo iz nesigurnosti?! Sumnjam, ovde ima posla za psihijatre, onoliko!

Četvrto, da li si sa sobom raskrstila zbog čega sve to trpiš? Nije ljubav...nego nešto drugo-nesigurnost i strah od nečeg novog, drugačijeg...od promena...Draže ti je da budeš lokvanj u nekoj prvljavoj baruštini po kome skače žaba krastača, nego da budeš nečija, a pre svega svoja, princeza tj. ljubav!

Kada prvo sebe dovedeš u red, ohrabriš, počneš da sebe poštuješ, da prihvastiš ljubav i da je pružiš drugome koji to zaslužuje onda kreneš dalje. Sa njim da rešiš situaciju. Onako ili ovako tj. da ostanete zajedno ili da padne „čao, čao!" I kreneš dalje...kroz život.

U suprotnom, tapkaš u mestu, vreme prolazi, nezadovoljna si, nezadovoljan je....i tako u krug. Da li zaista hoćeš da nastaviš po starom?!

Dobro razmisli, a dotle Selma „molim te, ne naginji se kroz prozor"!