Super žena i "Pčelica" poklanjaju knjige

Knjiga za decu Violete Jović "Kako sam postao pseto", koju je objavila Izdavačka kuća "Pčelica", po svemu je obično-neobična knjiga. Običnost se ogleda u izboru teme, a neobičnost u nastojanju spisateljice da čitaoca uveri, što ona radi iskreni i predano, od prve do poslednje stranice, u postojanje nenapisanog u napisanom. A svi znamo, mada se pravimo da ništa o pomenutom ne znamo, kome je zapravo namenjena knjiga Violete Jović: deci, odraslima ili deci u odraslima i odraslima u deci? Violeta Jović nema dileme. Njena je knjiga namenjena svakome ko još u sebi nije izgubio detinjastost.

A šta je detinjatost?! Ko taj odgovor spozna, a Violeta Jović ga je spoznala, zna odgovore na naivna pitanja, za koja velika Vislava Šimborska tvrdi da nemamo prečih. I, zaista ih nema. I nikada ih nećemo ni imati. Jer, odgovori su, ma koliko različiti, tačan zbir naših životnih netačnost i tačnosti. I taj je zbir najtačnija istorija čovečanstva. Ali, da se za trenutak vratimo ključnim porukama i pitanjima koja čitaocima i sebi postavlja Čarli, glavni junak nevelike knjige Violete Jović. Ono glasi: kako i zbog čega je jedan pas postao pseto?

Odgovor je samo jedan: zbog čoveka, svog najvernijeg prijatelja. Ali, unutar pitanja i jedinog odgovora vešto su, zahvaljujući Violeti Jović, sakrivana mnoga druga važna, nevidljiva pitanja koja od čitalaca traže pojedinačne i odasvud različite odgovore. Tražeći odgovore, autor se malo za sebe, a više za nas, pita: šta se desilo sa čovekom, zašto se onečovečio? Gde se izgubila i šta je postala njegova detinjastost? I ona pronalazi i nudi nam odgovor koji je napisan nevidljivim mastilom, a glasi: detinjastost je suština odraslosti.

I jeste. Ko izgubi detinjatost izgubio je odraslost u sebi i sebe, šapuće nam psećim jezikom pas Čarli, potonji Čapi. Odmah pada u oči promena imena, odnosno promena identiteta koja se morala desiti da bi se odčovečeni svet, makar na trenutak, vratio u čovečnost. U tom psećem ili čovečijem šaputanju, škrgutu izvan napisanog, krije se najveća moć pisane reči.

To sobom svedoči ova knjiga, pisana bez ciljane namene. Mogu je razumeti samo oni koji imaju srce. Srce je najtačnije mera čitanosti. Sve druge mere čitanosti su od manje važnosti za čitajući svet. To dobro zna Violeta Jović, kod koje je u romanu za decu, koji to i jeste i nije, u pričama za decu koje to i jesu i nisu, sve svedeno i sve pretvorljivo jedno u drugo: neobično u obično, poznato u nepoznato, svakodnevno u nesvakidašnje, prisutno u neprisutno, neprekorno u sveprekorno, vidljivo u nevidljivo, voljeno u nevoljeno, kazano u nekazano, ispričano u neispričano. A iza svega rečenog stoji svestvarnosna priča, vidljiva odakle god da se pogleda. Njena se lepota sakrila u svevažnu jednostavnog pričanja, koja je takva samo da bi se bolje videla i usvojila.

Od manje je važnosti da li je čitalac dete ili odrasla osoba. Za psa Čarlija, koji priča svoju biografiju, ipak postoji razlika. U jednom trenutku on žrtvuje život da bi zaštitio dete od nesavesnog čoveka i time pokazuje više čovečnosti od ljudi.

Miloje Radović