Bila je prva srpska kompozitorka, a jedan Njegošev stih iskoristila je za svoje muzičko delo

Ljubica Marić, prva srpska kompozitorka i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti, jedna je od najoriginalnijih stvaralačkih ličnosti u našoj muzici 20. veka.

Žene kroz istoriju | composers.rs |
Podeli

Ljubica je rođena u Kragujevcu 18. marta 1909. godine, a 1911. se preselila u Beograd sa porodicom. Prvi instrument – violinu počela je da izučava sa 11 godina, a malo zatim počinje da se bavi kompozicijom, koju uči kod Josipa Slavenskog i M. Milojevića. Godine 1929. završava Muzičku školu u Beogradu (danas škola Mokranjac) kao učenica Slavenskog.

Studije nastavlja u Pragu – kompoziciju na Majstorskoj školi Konzervatorijuma kod Jozefa Suka, violinu kod profesora Maržaka a dirigovanje kod profesora Doležila i Nikolaja Malka. Istovremeno studira četvrtstepeni tonski sistem kod A. Habe. Majstorsku školu za kompoziciju diplomirala je 1932.

Asimptota

Ljubica Marić je napisala kompoziciju "Asimptota" za violinu i kamerni gudački orkestar. Pored naziva koji sam upućuje na filozofsko-matematičko razmišljanje, Asimptotu karakteriše i povremena pojava četvrtstepenih zvučnih odnosa u deonici solo violine. Sam naziv Asimptota predstavlja simbol čovečje težnje za postizanjem životnog cilja: kriva linija koja se, zajedno sa pravom, kreće u istom pravcu, uz večito približavanje, a da se sa njom nikada ne dotakne.

Godine 1933. sa svojim Duvačkim kvintetom učestvuje na festivalu Međunarodnog društva za savremenu muziku u Amsterdamu, i iste godine u Strazburu diriguje svoju Muziku za orkestar u okviru Session d’ études musicales et dramatiques, po planu H. Šerhena. Zatim 1934. i 1935. godine diriguje u Beogradu, 1937. u Pragu (na radiju) a onda tek 1945. i 1946. na javnim studijskim koncertima Radio Beograda. Od 1938. do 1945. godine bila je profesorka Muzičke škole „Stanković“, a od 1945. do 1967. godine docentkinja, zatim profesorka Muzičke akademije u Beogradu. Od 1947. do 1953. bila je sekretarka Udruženja kompozitora Srbije.

Neposredno posle Drugog svetskog rata dala je izvestan broj klavirskih kompozicija, solo pesme i Sonatu za violinu i klavir, ali njeno stvaralački najpunije razdoblje je između 1955. i 1963. godine kada su nastajale kompozicije: kantata Pesme prostora (reprezentovala je našu muziku na Svetskoj izložbi u Briselu 1957), Passacaglia za simfonijski orkestar, Muzika oktoiha br. 1, Vizantijski koncert za klavir i orkestar, Prag sna, kamerna kantata za tri soliste i kamerni orkestar, Ostinato super thema octoiha, za kamerni orkestar i klavir solo.

Torzo

Torzo je naziv klavirskog trija koji se u ovom slučaju odnosi na oblik sveden na svoje jezgro. Inspiracija za trio potekla je iz dva poetska teksta: jednog srednjovekovnog (14. vek) i iz samo jednog stiha Vladike Rada – Petra Petrovića Njegoša koji glasi: "Je li javje od sna smućenije".

Za svoj rad dobila je Nagradu Savezne vlade (1949), Oktobarsku nagradu (1957. i 1996. za životno delo) i Sedmojulsku nagradu (1965).

Za dopisnog člana SANU izabrana je 1963. a za redovnog 1981. godine.

Umrla je u Beogradu 17. septembra 2003. godine.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

Godišnji horoskop 2023.


Pročitaj još

prethodna strana 1 od 2 sledeca idi na stranu